Политика, 4. 10. 2022, На споменике крштених јунака треба ставити Христов крст

Поликастро: Бисте председника савезничких влада у време пробоја Солунског фронта Фото: Википедија/Alexmilt

Кроз свету тајну крштења људи улазе у цркву Христову чувајући православну веру, што поета поје: „На Крфу 1915/На хумкама у туђини/Неће српско цвеће нићи/Поздравите нашу децу/Нећемо им никад стићи!/Поздравите отаџбину/Пољубите српску груду/Спомен жртве за слободу/Нека ове хумке буду“.

Септембра 2008. године имао сам велику част да по благослову егзарха светог пећког трона, архиепископа и митрополита црногорско-приморског др Амфилохија, местобљуститеља (заменика) оболелог свесрпског патријарха Павла, о деведесетогодишњици с потомцима бесмртних јунака одем на прославу пробоја Солунског фронта. Том приликом обавили смо молитвене помене на Битољском гробљу и Зејтинлику, уз паљење свећа и полагање букета цвећа, као и рецитале омладине у народним српским и грчким ношњама.

Главна вишедневна прослава била је у живописном месту Поликастро на северу Грчке, где је савезничка команда донела одлуку о Пробоју Солунског фронта, који се од 1915. до 1918. године простирао на 600 километара и држале су га савезничке трупе – француске, српске, енглеске, грчке, италијанске (и руске, до 1917). Пробој је изведен од 15. до 17. септембра 1918. против војске централних сила – Немачке, Бугарске и Аустроугарске. Српски ратници су продрли 50 километара у Македонију раздвојивши дивизије Бугарске, која је тражила примирје 25. септембра. Иза њих, оружје су положили и аустроугарски и немачки заповедници.

У Поликастру се налази дивна црква, у којој смо с грчким свештеницима одржали помен. Међу поклоницима су били и представници држава савезница и наш тадашњи војни министар господин Шутановац и одржали су прикладне говоре. У овом месту се налазе и бисте председника тадашњих савезничких влада, па и нашег Николе Пашића. А крај цркве, у центру је петострани споменик сила победница, где стоји има државе и велики крст. Једино на страни Србије стоји велика црвена петокрака, као да су сви српски ратници били некрштени безбожници, а управо су сви крштени и положили су животе „за крст часни и слободу златну”.

Слично је и у Подрињу, на Мачковом камену, можда и још негде. Аустроугарска војска сатирала је после српске победе на Церу запаљену Србију и Србе, а на Мачковом камену било је око 2.000 мртвих „од обе војске”.

У Крупњу, у Цркви Вазнесења Господњег, крај које је и сад Улица Јосипа Броза, под олтаром храма је мала костурница див-јунака и њихова одликовања. Да је среће и памети, главна улица Крупња носила би име јунака Мачковог камена, а не оно које сада носи.

Протојереј др Александар Средојевић,
Београд