Политика, 11. 10, 2023, „Жетва” први пут у нашој јавности

Надежда Петровић: „Жетва”, 1908. година (уље на картону, 21 пута 29 сантиметара) Фото: Политика

Ово дело Надежде Петровић биће од вечерас у београдској Галерији Рима у част обележавања сто педесет година од рођења наше велике уметнице

Неуобичајено за Галерију Рима, али са добрим разлогом и ефектно. Овога пута, од вечерас у 19 сати, пред нама ће бити само једна слика (уз једну скулптуру), мала димензијама али значајна и код нас до сада никад излагана – „Жетва” из 1908. године Надежде Петровић (1873–1915), дело занимљиве судбине, у част овогодишњег обележавања сто педесет година од рођења ове наше велике уметнице, родоначелнице српског модерног сликарства.

Пригодна камерна поставка овог рада из приватне колекције биће употпуњена скулпторским портретом Надежде Петровић, који је урадио наш велики вајар, професор и академик Никола Кока Јанковића (1926–2017) и трајаће до 26. октобра.

Сигурно је да је реч о слици коју ће бити уживање видети уживо и то почев од дана ауторкиног рођендана. Први пут је излагана на Надеждиној другој самосталној изложби марта 1910. године, приређеној у Љубљани у оквиру Пролетњег салона у Уметничком павиљону Рихарда Јакопича и тада је као Надеждин поклон великом пријатељу и прослављеном словеначком уметнику ушла у Јакопичеву колекцији и донедавно је била у љубљанском приватном власништву. Како истиче Невена Мартиновић, први пут је репродукована у семиналној монографији о Надеждином животу и делу из 1978, ауторке др Катарине Амброзић, која ју је потом, 1985. укључила у Надеждину велику ретроспективну изложбу у минхенској Новој Пинакотеци приређеној у организацији Народног музеја. Непуне четири деценије након тога слика се први пут представља српској јавности на овој изложби.

– Настала 1908. године, у Надеждиној другој Србијанској фази, периоду сликаркине краткотрајне импресионистичке епизоде (1907/1908), слика обједињује типично импресионистички колорит и мотив, са експресионистичким сликарским поступком и односом према посматраном призору. Надеждин омиљени комплементарни дуо црвене и зелене боје сасвим је ишчезао пред хармонијама плавичастожутих тонова у које је уроњен целокупан призор – усталасано поље златног жита у коме су распоређене фигуре жетелаца у белим кошуљама и са сламнатим шеширима на глави. Палета је блиска оној у Надеждиним најзначајнијим импресионистичким пејзажима из Народног музеја Србије попут „Дереглија на Сави” (1907) и „Старог београдског гробља” (1908), али можда понајвише колориту „Београдског предграђа” из Спомен-збирке Павла Бељанског и изузетним сликама малог формата које је донела са путовања кроз Италију 1907. као што је дело „Помпеји” из Галерије Матице српске. За разлику од колорита, међутим, ова невелика слика (уље на картону, 21 пута 29 сантиметара) изведена је карактеристичним Надеждиним усталасаним, жустрим, широким и слободним потезом, који уместо светлосне анализе посматраног призора манифестује његов доживљај. Страсни сликарски темперамент, егзалтирана љубав према природи и романтичарски идеализован однос према сеоском животу, кључне су особености Надеждиног стваралачког профила које су изнедриле и ову слику – објашњава наша саговорница, иначе историчарка уметности и ауторка текста у каталогу.

Она додаје да се као занимљива специфичност овог рада појављују издвојене фигуре тројице жетелаца чије позе су инсцениране тако да делују готово алегоријски – постављени у класичну троугаону композицију, са две бочне фигуре које су благо окренуте ка централној постављеној анфасно, жетеоци у белој одећи и са сламнатим шеширима стоје усправљени над таласом усева и усмерени ка посматрачу (за разлику од других фигура које су надвијене у раду и окренуте леђима) док у рукама држе струкове зрелог жита.

„Жетва” припада драгоценом сегменту Надеждиног опуса који чине слике најмањих димензија (чије основне мере не прелазе 30 сантиметара), рађене на картонима, на којима је брзо и лако бележила своје утиске и доживљај пред призором. У односу на истовремене слике већих димензија, како прича кустоскиња, у овим малим „бисерима” Надеждиног сликарства тројством боја-потез-ритам додатно је интензивиран као резултат брзине, непосредности и неспутаности експресије.

Пред сликом „Жетва” оживљавају и сећања Бранка Поповића на Надежду која „са великим сламнатим шеширом, у грубој одећи од сељачког платна” непрестано путује и „проводи дане и године у раду напољу”, закључује Невена Мартиновић.

Дела Надежде Петровић отпутовала су и у престоницу Француске. Изложба „Надежда Петровић у Паризу”, која се приређује поводом обележавања сто педесет година од рођења уметнице биће пред публиком од данас у Културном центру Србије у Паризу. Кустоскиње изложбе су Мишела Блануша и Катарина Крстић, а организатор је Музеј савремене уметности у Београду.

Ауторке изложбе приредиле су уметничко-документарну поставку која презентује живот и уметничко дело Надежде Петровић, са фокусом на њен кратак, али уметнички врло интензиван и значајан боравак управо у Паризу, у периоду од 1910. до 1912. године – Париски период њеног стваралачког опуса. Концепт изложбе осмишљен је кроз хронолошко-тематске целине представљене кроз два документарна сегмента о њеном животу и уметности у Граду светлости.

Поставка ће бити отворена до 27. октобра.

 
Милица Димитријевић