Српски меморијал, Вечерње новости, 18. 3. 2024, Први интеконтинентални лет Париз – Бомбај – Београд: Руси у Србији су заслужни за формирање прве домаће авиокомпаније ’Аеропут‘

Заглавље Прве српске фабрике аероплана Живојин Рогожарски А.Д. Фото: Лична архива а. м, Српски меморијал

РУСКИ авијатичари дали су значајан допринос међуратном успону југословенског ваздухопловства са центрима у Новом Саду, Земуну, Панчеву, Београду.

Краљевина Југославија је развила неколико фабрика авиона и пратеће опреме, углавном на западној технологији, а наши конструктори, заједно са руским, учествовали су у њиховом развоју. Други светски рат Југославија је дочекала са сопственом, за то време модерном флотом произведеном у домаћим фабрикама.

Руски пилоти су учествовали у стварању прве југословенске цивилне авиокомпаније „Аеропут”, претходнице ЈАТ. Три руска емигранта, са великим искуством у Првом светском рату и Грађанском рату на страни белогардејаца били су први пилоти „Аеропута”, прве цивилне авиокомпаније у Југославији и дали су велики допринос стварању и развоју редовног ваздушног саобраћаја. „Аеропут” је за кратко време до Другог светског рата успоставио редовне линије до водећих европских градова: Прага, Будимпеште, Букурешта, Софије, Тиране, Солуна, Милана, Венеције. Изграђен је и аеродром са модерном пословном зградом на Тошином бунару

Значајан допринос у развоју српског ваздухопловства дали су руски емигранти: Сергеј Корсунски, Олег Гудович, Димитрије Коровников, Владимир Тихомиров, Николај Румјанцев, Јаков Стрижков, Николај Лавровски, Борис Климович, Петар Мазајев, Филип Баранов, Александар Винтјаков, Борис Легата.

Конструктор првог српског цивилног авиона „Ресава” био је Николај Иванович Лобач-Жученко, а руски инжињери и конструктори применили су своје знање и искуство приликом пријема и тестирања увозних авиона, као и наших нових модела. Обучавали су младе пилоте, обављали пробне летове.

Руски емигрант Леонид Бајдак (1894-1970) је био копилот, а један од пионира српске авијације, добровољац у Првом светском рату – Тадија Сондермајер, главни пилот авиона „потез- 25” на првом интерконтиненталном лету Париз – Бомбај – Париз – Београд, у априлу 1927. године. После 14.800 пређених километара и 11 дана путовања, авион се срећно вратио у Београд, где га је дочекала скоро половина становништва главног града. То је био преломни догађај у цивилном ваздухопловству, јер је пресудно утицао на оснивање „Аеропута” већу јуну 1927. године. Када се авион успешно вратио са интерконтиненталног лета, настала је права трка водећих домаћих компанија да постану акционари „Аеропута”. Први лет „Аеропут” је обавио на линији Београд – Загреб 15. фебруара 1928. године, пилотирали су Тадија Сондермајер и Владимир Стрижевски.

Као потпуковник авијације Бајдак је командовао Петим ловачким пуком у Априлском рату на подручју Јужне Србије. Када су нацистички авиони у рано јутро априла 1941. године напали Југославију из правца Бугарске, пилоти са аеродрома Режановачка коса код Куманова, храбро су улетели међу немачке стрелце и бомбардере и у неравноправној борби оборили пет непријатељских авиона.

Бели Рус, пилот авијације ЈкВ, капетан Н.Н. Теофилов (1905), који је у Србију стигао са Кијевским кадетским корпусом, завршио Војну академију и пилотску школу (Нови Сад)… није се вратио из одбране Београда, 13. априла 1941. године изнад Јагодине Фото: „Руска мисао“, Париз, 5. април 1961, Сенка Милош

Најпознатији пилот међу руским избеглицама је био свакако Владимир Стрижевски Стриж, по којем је добила име једна акробатска вежба српског ваздухопловства. Легендарни Стриж (1894-1940), рођен је у Могиљеву у племићкој породици, један је од најпознатијих српских пилота и симбол прве југословенске и српске авиокомпаније.

Погинуо је у авионској несрећи управљајући авионом Локид налинији Загреб – Сплит, 22.августа 1940. године, када је летелица ударила у планински врх Велебита, Мала Височица близу Госпића. Настрадали су Стрижевски, његов радиотелеграфиста и девет путника, који су ишли на летовање, међу њима и секретар француског посланства Морис Перењ. Новине су тај догађај испратиле детаљно, објавиле су да је у тренутку полетања време било повољно, али је над Јадраном владало велико невреме са кишом. Стрижевски је покушао да се окрене и врати за Загреб или спусти на неки други аеродром или раван простор. Авион је нађен тек после два дана трагања, испод врха Велебита.

Стрижевски се истакао још као млад пилоту Првом светском рату на Источном фронту, обавио је више од 200 ратних летова са преко 400 часова, три пута је рањаван, оборио је више непријатељских авиона, добио највише руске ордене: Светог Георгија, Свете Ане и Светог Владимира.

Поред редовног летења бавио се обуком пилота, увежбавањем посада за нове типове авиона и другим одговорним пословима, будући да је био један од руководилаца „Аеропута”. Забележено је да је после сваке оправке авиона први испробавао његову исправност, па их тек онда препуштао другим пилотима. Авиони су после летели на тој линији свакодневно, осим недељом, с тим што су зими по лошем времену летови били обустављени.

Стрижевски је обавио око 4.000 летова, обучио доста младих пилота нашег ратног и цивилног ваздухопловства. Био је први југословенски пилот са више од милион километара лета, што је импозантан податак имајући у виду то да грађанство још није било навикнуто да путује авионом. Поред најпознатијег српског пилота Тадије Сондермајера, директора и једног од оснивача „Аеропута”, Стрижевски је допринео да ова авиокомпанија повећа број редовних линија на 17 европских градова, флоту на 14 летилица и формира способан тим техничара. Стрижевски је сахрањен на Новом гробљу поред руске капеле уз највише војне почасти.

Виктор Михајлович Никитин рођен у Кијеву 1893. године. Пилотирао је авионом „фарман” на редовној линији Љубљана – Сушак 12. септембра 1933. године, када је летилица, одмах после полетања, изгубила везу са контролорима лета и срушила се у оближњој шуми. Погинули су Никитин, још један члан посаде и свих шест путника.

Никитин је био искусан пилот, учествовао је у грађанском рату у јединицама генерала Дењикина и Врангела. У Југославију је дошао 1921. године, најпре у Нови Сад, а потом у Земун где је живео са породицом и радио као авио механичар и пробни пилот у фабрици авиона Икарус. Пошто је „Аеропут” тражио искусне пилоте, Никитин је прешао у ту компанију у којој је обавио преко 460 сати лета. Сахрањен је на Православном гробљуу Земуну. Његов унук Александар Никитин био је један од најбољих пилота ЈАТ осамдесетих и деведесетих година прошлог века.

У паду авиона на истој линији Љубљана – Сушак 15. јула 1936. године, настрадао је Михаил Симонович Јарошенко, рођен у руском Белгороду, пилотирајући авионом „спартан” старим само годину дана, произведеним по британској лиценци у фабрици Змај у Земуну. Према писању штампе, авион се по магловитом времену срушио одмах после полетања. У званичном саопштењу о несрећи наведено је да је Јарошенко у „Аеропуту” од оснивања, да је обавио 750.000 километара лета „без иједног удеса и квара“. Јарошенко је сахрањен на гробљу у Земуну поред колеге Виктора Никитина.

У Југославију је дошао 1920. године после пораза белогардејаца, живео је у Земуну, а до оснивања Аеропута радио је у војном ваздухопловству. Био је активан члан Аероклуба, учествовао на приредбама и промотивним летовима, обучавао нове пилоте. Треба истаћи да су летови у том периоду били знатно мање безбедни него данас због недовољно развијене навигационе опреме, нарочито у лошим временским условима.

СРПСКА АВИЈАЦИЈА

СРБИЈА је била једна од пет земаља које су још у време Балканских ратова имале војну авијацију, која је основана 1912. године *. Прва фабрика авиона Икарус, основана је у Новом Саду 1923, после четири године премештена је у Земун.

До Другог светског рата Краљевина Југославија је развила, за то време јаку авиоиндустрију са шест** фабрика авиона. Осим Икаруса то су били Змај, Рогожарски, Утва, Раковица, Краљево, и још неколико произвођача пратеће опреме, као што су Телеоптик, Влајковић и син. Све су биле у Србији. Југославија је производила неке од најбољих авиона у свету, а Икарусов ИКА З је имао неке кључне предности у односу на најбоље Немачке и Француске.

Драго Делић