Окупљање за мобилизацију Гвозденог пука, 1914. године Фото: Архива
Аустроугарска је 15/28. јула 1914. објавила рат Србији. Први дан рата „Политика” је у то доба овако описала: „Настало је мирно светло јутро. Гласови који су се тешком муком пробијали кроз телефонску жицу из Ниша били су сасвим повољни. Русија је примила да интервенише, сер Едвард Греј изјавио је у енглеском парламенту да је наредио амбасадорима Енглеске да саопште владама држава код којих су акредитовани да британска влада предлаже да се у Лондону састане међународна конференција великих сила ради решења српско-аустријског сукоба. То су биле вести из Европе које су наговештавале да ће се мир одржати. Независно од тога, ноћ између понедеоника и уторника прошла је у миру. Без иједног метка”.
Тако је на писање овог листа у време почетка Великог рата подсећао тридесетих година Миомир Миленовић (1882–1944), новинар и уредник „Политике”, једини остао у њеној редакцији кад је Аустроугарска напала Србију. Тај његов запис „Објава рата и први напад Аустријанаца на Београд” објављен је у познатој књизи „Голгота и Васкрс Србије 1914–1915”.
Вера у мир се полако враћала, бележи Миленовић. Радња за радњом, од оних које су два дана биле затворене, почела се отварати. Изгледало је да ће се спор решити: „Листови су већ били изашли и у свету с вестима из Европе, чинило се да ће и овај последњи бечки корак – прекид односа са Србијом – бити један од оних старих блефова на које је свет био већ одавно огуглао.”
Али деси се тада нешто неочекивано: „Било је свега десетак минута после 12 часова када ме на самом изласку из уредништва срете г. Милан Грол. – Рат објављен! – довикну ми он.
– Објављен?
– Да, овога тренутка београдски телеграф примио је депешу грофа Бертхолда упућену г. Пашићу.
– Па председник владе није овде. Откуд да депеша стигне у Београд?
– Не знам, али је стигла, то је несумњиво – додаде г. Грол, први у Београду који је, пре Ниша и Крагујевца, видео овај чудновати акт. – Хоћете ли дати ванредно издање? – питао је он растајући се.
– Немогућно да се рат објављује на тај начин. Уосталом, и да је тачно никад није доцкан да свет сазна како улази у рат…
Као прва искра, вест о Бертхолдовој депеши почела је на подне да трепери кроз Београд, час светлуцајући час гасећи се. Београђани који су сазнали за њу коментарисали су је са чуђењем, са неверицом, али у три часа по подне она букну као силна ватра: Рат је објављен, рат је објављен!
И за трен ока цела варош, као на команду, грозничаво узе да се спрема за рат. Задрхташе ролетне на радњама које су се журно затварале, настадоше гужве око намирница. Запишташе чесме пунећи водом безбројне судове, неко је био пронео глас да ће г. Драгиша Мирковић закључати водовод чим отпочне рат. Отимали су се о последње хлебове, вукло се кућама брашно, месо, шећер, кафа. Ко зна шта ће сутра бити, сећао се тих страховања Миленовић.
Али, наставио је он, Министарство унутрашњих дела из Ниша, коме је телефонски јављено шта се дешава, преко Управе вароши је демантовало вест о објави рата. До тога тренутка ни Пашић, ни влада нису били извештени о објави рата. Немачки конзул гроф Спе, који је поподне лађицом прешао у Земун и отуда се вратио, тврдио је да ни у Земуну нису знали ништа о објави рата. „Да ли је то одиста депеша грофа Бертхолда и каквим је путем ишла, или удешена мистификација? Је ли рат објављен или није?”
„Вече је падало. Неизвесност све већа. Код ’Москве’, ’Руског цара’, у ’Гранд хотелу’, на улицама, пред кућама жучна препирка: је ли већ рат или није. Та знаменита ноћ између 15. и 16. јула (28. и 29. по новом календару) затекла је Београд у мртвој тишини. Са оне стране Саве и Дунава још већи тајац.
Али пред поноћ, када се од Земуна појавише две дуге сенке милећи по прузи и кад склизну Дунавом још једна огромна тамна сен, грмљавина пушака трже из сна Београд и пресече сваку сумњу. Један страховити тресак под којим је задрхтала цела варош – експлозија железничког моста на Сави – разбуди и последње спаваче. И заметну се борба тако слична оној брегалничкој ноћи мучкога препада, нешто доцније загрмеше и топови над Савом и Дунавом.
Али је препад и овде био исте судбине као на Брегалници. Они који су га тада саветовали Бугарима, и који су се гризли од беса због бугарске невештости, нису га сада знали ни сами извести. А када је освануло јутро, када је Београд опазио прве аустријским гранатама избушене и разрушене своје домове, и када су шрапнели с монитора поново затрептали кроз улице, Београд је видео да је одиста почео рат. У чијој првој бојној линији, на домаку аустријских пушака, и он сам има да буде”, писао је Миомир Миленовић.
Bob Petrovich
пре 4 дана
Душан Ђоновић Прва жртва у нашем великом рату Из Политике Вечерас, око поноћи, навршиће се осам дана како су први аустријски меци надрли на нашу земљу и од како је почео велики рат за слободу и независност Српског Народа. У тој знаменитој ноћи као прва жртва пао је млади добровољац Душан Ђоновић, чиновник Железничке дирекције и четник у чети војводе Јована Бабунског.
