Бранко Поповић, вођа јуришног одељења треће чете првог батаљона 4. пешадијског пука ‘Стеван Немања’ Фото: Удружење ’Ужичаствено‘
Орден Карађорђеве звезде са мачевима и две медаље за храброст „Милош Обилић“ донео је из Великог рата у родну Белу Реку на Златибору резервни пешадијски наредник Бранко Поповић.
„У трећој чети првог батаљона 4. пешадијског пука ‘Стеван Немања’ за одликовање сам предложен као вођа јуришног одељења на положају спрам Гуништа код Бијелих вода 1916. године, где сам извршио препад на непријатеља и том приликом нанео му велике губитке“, навео је Поповић у персоналној војној документацији као разлог за добијање Карађорђеве звезде.
Тај догађај збио се у јесен 1916. када су Ужичани и делови Добровољачког одреда војводе Вука водили упорне борбе против 21. бугарског пука. Дуго је командант Крста Смиљанић са осматрачнице разгледао бугарска утврђења на супротном ћувику, али поглед није могао да му допре до добро скривених непријатељских хаубица. Увидевши да дурбин не може помоћи, командант рече посилном да му позове Бранка Поповића, командира јуришног одељења.
„Убрзо је пред прослављеног команданта стигао отресит тридесетогодишњак, осредњег раста али великог срца. Сви ратници у 4. пуку познавали су овог неустрашивог бомбаша чије су бомбе рушиле турске карауле, косиле швапске стрељачке стројеве у окршајима на Колубари, растурале бугарска митраљеска гнезда на Кајмакчалану. Иза Бранковог одељења неустрашивих бомбаша свуда је остајала пустош. У јуришу први, у повлачењу последњи, потврђујући старо ратничко правило да само храбре прати срећа. У једном бомбашком окршају успео је да Бугарима врати седам њихових бомби пре него што су експлодирале. Шињел му је био сав изрешетан, а на телу нигде огреботине. Тек у новембру 1916. на Црној чуки једно зрно му је окрзнуло леву руку, али без последица”, бележи о јунаку Златиборцу текст на ужичком сајту „Ужичанствено”.
– Поповићу – поче смирено командант Крста – као што знаш испред нас су снажна бугарска упоришта на оном ћувику. Нисмо успели да их лоцирамо. Ти имаш велико искуство, прошао си кроз најтеже ситуације…
– Господине пуковниче – ако треба поћи ћу и сада.
– И те како је потребно. Пођи ноћас са одељењем према оном брежуљку, осмотри терен и сигналом нам означи главна упоришта.
Током ноћи Бранко је кренуо са водом својих бомбаша, али правцем који је командант означио није се могло проћи. Напред није могао, а необављеног посла пред Крсту није желео, поготово после командантових похвала. Повео је одељење левом страном, обишао брежуљак и око поноћи се нашао непријатељу иза леђа.
За то време пуковник Смиљанић нервозно је шетао и гледао у правцу бугарских положаја. Наједном, на лицу старог ратника појавио се осмех задовољства: небом су, једна за другом, летеле три ракете показујући скривене бугарске хаубице.
Зазвонише телефони, пренеше се наређења и огласи српска артиљерија. Као да се громови у прохладној ноћи сручише на непријатељске положаје. Кад артиљерија обави посао, разлеже се громогласно „ура” и пешадија крену у јуриш. Притајено у бугарској залеђини Поповићево одељење бомбама дочека растројене Бугаре и нанесе им осетне губитке.
Сутрадан командант Крста поново позива поднаредника Бранка Поповића, Кад је бомбаш ушао у земуницу, Смиљанић устаде, пољуби тог свог земљака и честита му на подвигу.
– Колико имаш губитака – запита га.
– Господине команданте, сви смо у строју, нико није рањен.
– Ти си, поновићу, прави јунак свог пука и нашег Златибора. Са својим одељењем од данас имаш 15 дана одмора – рече командант и у руку свог земљака стави три златника.
По завршеном Великом рату Бранко Поповић се вратио у Белу Реку. У родној кући оца није било, умро је 1916. не дочекавши да види сина и поноси се његовим јунаштвима. Ратни јунак Бранко остао је са мајком и породицом (са супругом је имао три сина и ћерку) на поседу од 11 хектара брдске земље. Остало је уписано у војном досијеу да му је владање и понашање било примерно, достојно одликовања која је носио. Бранко Поповић преминуо је у завичају 1948. године, пише „Ужичанствено”.
Бранко Пејовић
