Политика, 21. 9. 2023, Тридесет две године од злочина на Коранском мосту

Злочин на Коранском мосту, 21.9.2020. Фото: РТС, screenshot

На данашњи дан припадници зенги масакрирали су 13 резервиста ЈНА и блокирали касарну „Логориште” остављајући војску без хране и воде. Ова јединица је показала изузетну храброст и успела да се пробије из окружења, што је био јединствен подухват у минулом рату на простору СФРЈ

Корански мост у Карловцу место је над којим је људско зло 21. септембра 1991. године одиграло своју злосутну игру. На том прелазу што спаја две обале хрватске паравојне снаге народне гарде – зенге, зверски су убиле и масакрирале 13 припадника резервног састава Југословенске народне армије, који су пошли да помогну људству у блокираној касарни.

О овом злочину у близини касарне „Народни херој Стјепан Милашинчић – Шиљо” или „Логоришта”, како је у Карловцу називају, није се пуно причало. Тек последњих година у јавности се стидљиво појавила информација о убиству резервиста и блокади касарне у којој су војници данима били остављени без воде и хране. Али ова јединица из „Логоришта” показала је изузетну храброст и успела да се пробије из овог окружења, што је био јединствен подухват у минулом рату на простору СФРЈ.

Причу о злочину на мосту и блокади војне јединице јавности је представио пуковник Бора Ерцеговац, командант касарне „Логориште”, у својој књизи „Логориште и Корански мост”, а о њему је писао и наш новинар Мирослав Лазански.

– Злочину и опсади претходио је читав низ догађаја, а први од њих био је долазак на власт коалиције Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) и Хрватске сељачке странке (ХСС) у мају 1990. године. Од тог тренутка у Карловцу у коме је живео велики број Срба, ситуација се почела мењати, а Срби шиканирати. Посебно су на удару биле породице старешина ЈНА. Наредне године у јуну, јулу и августу почињу рушења српских кућа, кафића, локала… Увелико траје осматрање војних објеката, прати се сваки корак војног кадра, а почиње и врбовање појединаца из редова војске. Дана 1. априла дошло је до борби код Плитвичких језера између јединица хрватског МУП-а и милиције Српске Крајине. Из „Логоришта” је ка Плитвицама упућен батаљон, а у касарни је остало само нас 40. Због тога сам, чим су почела разарања у граду морао да повећам број војника. Јер за извлачење људства и технике из касарне на Кордун, од надређених нисам добио зелено светло – прича Ерцеговац.

Он истиче да је за одбрану касарне попут „Логоришта” у коју је по процени могло да се смести око 7.000 људи било потребно најмање 500, 600 обучених људи. На крају њу је бранило само њих 96, јер jе из оближњих српских места дошло само 56 резервиста.

Прва блокада касарне почела је 1. септембра када су зенге поставиле бункере и митраљеска гнезда.

– Дао сам им ултиматум и рекао да ћу, ако не склоне бункере, дејствовати по Карловцу, након чега су се и повукли. То су једини бункери у Карловцу са којих су се зенге морале повући. Први напад зољама на касарну уследио је 19. септембра и то са гробља Света Доротеја. А онда је освануо 21. септембар – најтужнији дан у мом животу. Тог дана из касарне су кренула два возила да из села Крњак довезу резервисте. На вези са њима смо били око 10.30 часова, али тада нагло губимо везу. Око 17 часова креће јака ватра из минобацача и снајпера по касарни. У међувремену смо успели да накратко ступимо у контакт са људима који су из Крњака кренули ка „Логоришту”. Пошто је падао мрак наложио сам им да преноће у касарни у Мекушју. Та моја наредба до њих, нажалост, није никада стигла. Они су већ кренули ка „Логоришту”. Зенге су их пресреле и опколиле. Преко радио-везе успели смо само да чујемо како убрзано траже помоћ и гараве (тенкове). Иако под сталном ватром, дејствовали смо из минобацача ка мосту и извукли два тенка да им пруже подршку, али је све било касно – сећа се Ерцеговац.

Зенге су, како се могло реконструисати, одмах разоружале војнике из једног возила и наредиле и резервистима из другог возила да ураде исто. Та пат позиција трајала је извесно време, а онда су зенге кренуле у крвави пир. Вођа, злочинаца, како наводе извори, био је Михајло Храстов, кога су хрватски судови због овог злочина осудили само на четири године. Масакрирано је 13 резервиста, једног војника на одслужењу војног рока су пустили, један резервиста се спасао тако што је скочио с моста у реку, а 11 резервиста је одведено у заробљеништво. Касније су они размењени за усташке заробљенике. Од тог дана почела је потпуна блокада касарне која је трајала до 4. новембра.

Војници су остављени на милост и немилост минобацачима и снајперима. Нису имали хлеба, воде, па су пили кишницу и то по два гутљаја дневно, грејања (те године хладни дани су поранили), струје, медицинског особља да помогну рањенима, телефонске везе… Једино што су успели да одрже је радио-веза са нашом командом. Тако је и договорено да се крене са извлачењем људства. Операција пробоја из касарне под шифром „Вихор” трајала је два дана. У помоћ војницима притекла је 9. зајечарска бригада и две чете територијалне одбране Кордуна. Борци су са тенковима успели да се извуку преко понтонског моста и то на месту где зенге нису очекивале.

– Остављени као „жртвена јагњад” војници из „Логоришта” показали су да су хероји. Нису се предали, нису изневерили ни себе, ни свој народ, ни претке, а ни заклетву дату ЈНА – истиче Ерцеговац.

У част погинулих бораца њихови другови и породице се сваког 21. септембра окупе испред Споменика палим борцима деведесетих код општине Земун, положе венце и сете се најмилијих. Урадиће то и данас у 10.30 часова.

Бранка Васиљевић