Над хумкама у Братунцу 1993. године Фото: Милош Цветковић из филма Слађане Зарић „Злочин без казне – страдање Срба у средњем Подрињу“ / РТС
Подравање је симбол страдања Срба у Подрињу. Ни једно српско село у сребреничкој општини није доживело такве злочине и таква страдања, као Подравање. Ни једно српско село није имало такву судбину као Подравање.
Учесници злочина и 1942. и 1992. године су из истих фамилија и истих околних села који су извршили стравичне злочине над Србима из Подравања како 1942. тако и 1992. И жртве су исте, из истих фамилија. Ових дана се навршава 31 година од масовног злочина над српским народом Подравања, када су 24. септембра јаке муслиманске снаге под вођством кољача Насера Орића напале ово српско село, попалиле све куће (120), опљачкале имовину, а над недужним народом на њиховим кућним праговима извршили најмонструозније злочине, који нису виђени на ширим просторима ове државе.
О томе сам писао у својој књизи „Црне мараме Сребренице“ и документовао сва страдања Срба у Подравању као и изјаве живих свједока из Подравања попут Милојке Маринковић удате Бибић којој су убили оца, мајку и два брата. Једног брата је пронашла са одсјеченим удовима, а другог са одсјеченом главом. Одсјечене српске главе набијали су на стубове ограде – свједочи Милојка.
Драгињи Томић су мужа спалили. О стравичним злочинима је свједочио и Драгутин Шарац коме је погинуо брат Милан и братанац Душан, а други брат Веселин је заробљен и мучен у сребреничком логору па је размјењен али је убрзо после рата умро од поледица мучења.
Професор Милош Митровић (1948. годиште), који данас живи у Братунцу, прије пар дана испричао ми је невјероватну причу о страдању његове породице. Током септембра 1992. године Милошу је убијена мајка Ружа, а стриц Михаило је пронађен без главе. И други Милошев стриц је убијен. Тада су заклали његовог стрица Драга Митровића (68) који је доживио још једно клање од усташа 1942. године од истих фамилија као и 1992. год. Драги је тада пререзан гркљан и живио је све до овог рата без моћи говора и са траумама, све док га нису потомци ухватили и заклали тог септембра 1992. год. То је јединствен случај да је један човјек доживио два клања у два последња рата. Начин убијања је нешто неописиво у злочинима које су правили комшије муслимани. Све жртве су прво звјерски мучене па масакриране хладним оружјем (сјекира, нож…) или ватреним оружјем. Сјечене су руке, ноге, шаке, уши. Вађене су очи. Жене су силоване. Такав злочин је осудио и Патријарх Павле који је одржао помен за све српске мученике из Подравања.
У нападу на Подравање 24. септембра 1992. убијено је 40 цивила-мјештана на својим кућним праговима, углавном старих и болесних људи. Тада су побијени Милан Шарац, Гојко Томић, Раде Лазаревић и многи други на кућним праговима. О томе је свједочио и Миодраг Томић, који је умро прије пар мјесеци у својој кући у Подравању.
Наставља ми своју причу Милош Митровић који увезује судбину и страдање своје породице из 1942. са 1992. годином. Његова мајка Ружа је кћерка Боривоја Зекића из Ковачица. Рођена је 1927. год. и удата у Подравање за његовог оца Мирка. Мајка му је причала да су у мају 1942. године усташе са муслиманима из околних села сво српско становништво Подравања, Лубница, Радошевића, Ковачица и других српских села, што нису убили по селима стјерали у Клотијевац на ријеку Дрину.Ту су била масовна убиства Срба, голорука дјеца бацана су у ријеку Дрину, да не би завршила на усташкој ками. Све је то гледала Милошева мајка која је имала 15 година и која се под обалом у води држала за лијеску и чекала да поново дође чамац у који није сјела први пут да се пребаци у Србију. И пребацили су је у Заовине.
Ружа је живи свједок масовних убистава Срба у Клотијевцу на ријеци Дрини. Његова мајка Ружа убијена је у нападу на Подравање 24. септембра 1992. Кости јој још нису нађене, испричао ми је њен син Милош, професор који данас живи у Братунцу.
О злочинима усташа те 1942. године Милошу је причао и његов отац Мирко (1929) који је био рањен у нападу на Подравање 1992. године. Милошеве стричеве Милована и Марка су усташе из Кутузера, Доброг поља, Сућеске, Луке и околних села, у мају 1942. год. одвели у Љесковик, завезали за бор, звјерски мучили па кожу огулили. Њихова сестра Љепосава Јевтић је била удата у Пустановиће, то је сусједно село. Слушала је крике своје браће које је пронашла исмасакриране, огуљене коже на том бору у селу Љесковик.
О тим догађајима негдје осамдестих година у Бокситу је Милошевом оцу причао радник Халил који је радио у Бокситу заједно са његовим оцем, а који је био очевидац тих злочина над његовом породицом, пренео ми је професор Милош Митровић.
Његов дјед Јово био је у вријеме Краљевине кнез села. Те 1942. Године, причао је, из Подравања убијено је више од 50 мјештана. Тачан број се не зна. Он је тада 1942. год. у повратку из Сребренице заустављен од усташа Ђозића из Бојне који су га тукли и мучили тако да је дјед трећи дан по преласку у Србију у Заовинама умро од задобијених усташких рана.
Ових дана ми је потресно свједочење о страдању Срба из Подравања у току последња два рата пренео и написао Милован Јовановић (1928) који данас живи у Трстенику у Србији.
”Убијени у Подравању 1942. године су Даница и Јања Мијатовић са своје шесторо дјеце: Саво, Стана, Десанка, Љубо, Манојле. Даница је била супруга Рајка Мијатовића, а Јања супруга Ђурка Мијатовића. Убијени су у Сушици у дијелу који се зове Равнине. Једини преживјели је Ђурко који се завукао у неко шупље дрво и гледао тај злочин. Милорад Јовановић је био у заробљеништву у Њемачкој, а остала му је жена Ђурђија са шесторо дјеце : Јела, Милица, Стоја, Милинко, Богдан и Михаило. Све су их поклалае усташе. Видоја је мој отац звао да бјеже, а он је рекао да не смије док се Милорад не врати. Марко и Милован Митровић су одведени у Љесковик, везани за бор. Они су јаукали од болова и мучења. Нека муслиманка је викала “Побијте пашчиње, не дају ми спавати”. Ту су везани и побијени. Драго Митровић, Марков син, био је заклан ножем и затрпан камењем. Неко је наишао и видио то и тако је Драго остао жив. Хранили су га млијеком, а млијеко је излазило на врат куда је био заклан. Муслимани су га убили 24.09.1992. год. када су попалили Подравање.
У Богодолу у породици Петровић је двоје болесних у кући спаљено. У Илићима је убијена жена Милована Илића, а остало је под капутом дијете које није проходало, јер га нису видјели и тако је преживјело. Луку Обрадовића су убили када је хтјео да пређе ријеку Дрину.
Исто тако и Јована Шарца су убили на Дрини када је хтио да претјера стоку у Србију. Мој отац Видоје је оставио стоку и чамцем прешао у Србију. Дамљану Симићу су усташе убиле кћерку Јању у кући у Прибојевићима. Дамљану су усташе почупале бркове, тукли га, а ја сам из папрати све гледао својим очима.
Јевто Симић је направио гусле и поклонио рођаку Илији Симићу за успомену. На гуслама је била урезана посвета за Илију. Гусле су узели четници из Илијине куће, а УДБА их је нашла у скровишту код четника. Удба је убила Чедомира и Илију код куће Миланка Шарца пред окупљеним народом како би га заплашили. Било је то 1947. год“. Тако ми исприча Милован о страдању Подравањаца 1942. године.
Моја мајка Вида (1926) и њена сестра Вука (1933) која данас живи у Братунцу, причале су ми о страдању и злочинима над Србима Подравања и околних села 1942. год од стране усташа и НДХ.
Мојој мајци су бацили са чамца грану и она се ухватила за њу и тако прешла у Србију. Било је то у Клотијевцу, мјесту масовног страдања Срба од стране усташа гдје данас немамо никакво обиљежје које о томе свједочи. Злочинци су исти и 1942. и 1992. године, само што за те злочине Срба у Подравању још нико није одговарао. Они који су убијали 1942. год. и њихови потомци који су убијали 1992. године данас се слободно шетају по Сребреници и по БиХ. То је истина.
Правде нема. Зато је и ова држава немогућа у којој међународна заједница дијели бол црних и бијелих марама што је лицемјерство и порука да је циљ Англосаксонаца данас исти као и Аустроугара раније, а то је Босна без Срба. Удружење „Мост“ ће наставити на обиљежавању мјеста масовних страдања Срба како у другом тако и у овом рату. Истина се не може сакрити док је живих свједока за оно што се дешавало на нашим просторима. Жртве се морају пописати. То радимо у својим зборницима, округлим столовима и књигама.
Др Радомир Павловић, предсједник удружења Мост из Сребренице
