РТ Балкан, 20. 4. 2026, Умељић за РТ Балкан: Резолуција о Србоциду је дуг према жртвама и једини пут ка истини [Видео]

Сви покушаји релативизације и негирања злочина су дубоко неморални и представљају „завршни чин геноцида – народоубиства“, истиче за Јутро на РТ Балкан др Владимир Умељић

Писац књиге „Србоцид Хрватске државе 1941–1945.“ др Владимир Умељић, која се бави највећим страдањем Срба у историји, истакао је за РТ Балкан да је термин ’србоцид‘ дефинисао још 2006. године, стварајући ову кованицу аналогно Лемкиновом изразу ’геноцид‘.

„Желео сам да се установи термин за брзо препознавање геноцида над Србима, баш као што је Холокауст у случају Јевреја или Самударипен у случају Рома“, објашњава писац, напомињући да се овај термин данас већ користи и у немачкој научној заједници.

Према његовим речима, од виталног је значаја да ’србоцид‘ постане општепризнат појам, јер је то најефикаснији одговор на порицање које долази од хрватских водећих елита и ’њихових тутора на Западу‘.

Умељић наглашава да његова књига стоји у служби заступања, одбране и ширења историјске истине о највећем страдању српског народа у историји.

Међутим, његов циљ није само документовање прошлости.

„Намера је да се оде корак даље у међународном признању“, истиче аутор, објашњавајући да је управо у ту сврху 250 примерака његове књиге поклоњено је свим члановима Народне скупштине Републике Србије.

Наводи да је уз књиге послато и пратеће писмо, својеврсни апел народним посланицима да коначно усвоје Декларацију или Резолуцију о србоциду, чијим текстом књига и почиње.

Он сматра да би тај документ потом требало проследити Уједињеним нацијама, као и свим владама и парламентима света, чиме би се истина о страдању Срба у НДХ трајно и институционално етаблирала на глобалној сцени.

Оцењујући комплексност односа два народа, Умељић српско-хрватске релације описује као специфичан ’крвави Гордијев чвор‘.

„Сви покушаји у прошлости да се тај чвор разреши на начин Александра Великог – мачем – показали су се погрешним и трагичним“, оцењује писац, подвлачећи да је дијалог неопходан, али искључиво на темељима историјске истине.

Он понавља да је усвајање резолуције једини исправан пут.

„То није само дуг према још неизбројаним, невиним жртвама србоцида, већ и према будућим генерацијама. Резолуција је израз дубоког хуманистичког принципа: никад више. Хрватска страна мора да схвати да не постоји колективна ни наследна кривица, већ заједничка одговорност свих нас да се такви злочини не понове“, наглашава Умељић.

Умељић наглашава да су сви покушаји релативизације и негирања злочина дубоко неморални и представљају „завршни чин геноцида – народоубиства“.

Анализирајући оживљавање усташтва у Хрватској, он прави оштру паралелу са Немачком.

„Иако неонацистичке тенденције постоје и у Немачкој, оне су врло слабе у односу на Хрватску и усташки покрет данас, а разлог је што у послератној Југославији, никад није дошло до суштинске деусташизације хрватског друштва“, објашњава Умељић.

Умељић посебно подвлачи да пут ка међународном признању истребљења Срба не води преко Ватикана, јер Света столица, према његовим речима, још увек није спремна да прихвати пуну одговорност за своју улогу у НДХ.

Ватикан, према његовим речима, није спреман да призна да је Алојзије Степинац био врховна фигура у пројекту насилног покатоличавања Срба, иако се у Ватикану за те злочине и те како знало.

Умељић подсећа на историјски податак да је кардинал Тесеран још током рата пренео Павелићевом изасланику да је Ватикану познато да су Хрвати до тог тренутка побили око 350.000 Срба.

Он посебно истиче да је од пресудне важности да се историјска истина међународно етаблира, и понавља да је изгласавање резолуције у српском парламенту неминован први корак.

„Пут мора водити од Српске народне скупштине ка Уједињеним нацијама. Када се србоцид институционално призна на глобалном нивоу, ни Ватикан више неће имати шансе да ту истину игнорише у недоглед“, указује Умељић.

Умељић објашњава да се тек стварањем чврсте међународно-правне основе отвара пут којим су прошли Јевреји и Немци након Другог светског рата.

Према његовим речима, суштинско исцељење односа је могуће тек када дође до пуног признања злочина од стране државе и свих релевантних институција – од образовања и науке до медија.

„Тек тада се можемо надати да ћемо једног дана изградити цивилизоване односе између Срба и Хрвата и да ће доћи до трајне и мирољубиве коегзистенције“, закључује Умељић.