Спомен, илустрација Фото: Фонет
Поменом и полагањем вијенаца у Спомен-комплексу у насељу Чардак у Дервенти обиљежена je 31. година од страдања 37 Срба.
На Мали Васкрс 1992. године на кућном прагу убили су их припадници Хрватског вијећа одбране и паравојних хрватско-муслиманских формација, а тијела 19 убијених пронађена су у масовној гробници. У Чардаку нису били поштеђени ни жене, ни дјеца, ни старци.
У масовној гробници пронађено је и тијело Игњатије Марића. Његова супруга Душанка остала је са троје дјеце и данас се пита зашто је убијен.
– Супруг је остао да чува огњиште. Страдао је невин, нисмо то очекивали да ће нам се догодити. Није био ни наоружан – присјећа се Марићева.
Они који нису убијени заробљени су и одведени у логоре за Србе.
Мучења, малтретирања, без воде и хране, за три мјесеца заробљеништва оставило је превише трага, каже Чедо Продић. Ни те ране, никад не зацјељују.
– Неки дан су одликовања дијељена тим истим злочинцима који су нас мучили у логору, многе породице су побијене на Чардаку, а они су изјавили да их је погинуло 600 из ХВО-а. Дошли су да нас побију на нашем кућном прагу – наводи Продић.
Борка Гуњевић, која је са супругом 1992. године била заробљена у логору у Дому ЈНА у Дервенти, истакла је да је тамо почињен стравичан злочин над Србима и да су се међу заробљеницима налазиле мајке са дјецом.
Гуњевићева је испричала да је у логору била притворена три дана, док је њен муж остао у заробљеништву.
„У Дому ЈНА су заточеним Србима радили свашта – ударали их, мучили, силовали. Били смо немоћни“, свједочи Гуњевићева.
Она је испричала да је Алмаз Незировић мучио њеног мужа, ударао га до бесвијести, те да је са Азром Башић осуђен на малу затворску казну, док остали злочинци нису добили скоро ништа.
„Супруг ми је погинуо 19. јуна 1992. године током копања ровова на Томасовом брду. Овдје је почињен стравичан злочин. Ми смо били цивили, око 30 жена је било у логору, бојали смо за нашу дјецу која су била са нама, а Азра Башић је носила нож око нас и говорила да ће нас поклати“, рекла је она.
Некадашњи логораш Момир Лазић захваљује Богу што је остао жив и присјећа се 26. априла 1992. године када је заробљен и одведен у бивши Дом ЈНА.
„Не дај Боже ником да доживи, незапамћена тортура, понижавање и све оно нељудско што се може урадити једном цивилизованом човјеку. Како сам преживео најбоље знам ја, моја душа и моји сапатници који су били са мном“, испричао је Лазић.
Он је рекао да је, осим у Дому ЈНА, био и у Рабићу, у Пољу, али да нема тачну оријентацију колико дана гдје.
„Одвели су нам камионом у Жеравцу, гдје смо били на плус 40 степени, нисмо се могли окренути, без воде и хране. Био сам предвиђен за одстрел, али сам остао жив“, додао је Лазић, који је након 75 дана проведених по логорима размијењен у Броду.
У Чардаку код Дервенте данас је обиљежена 31 година од убиства 37 Срба из овог насеља које су 1992. године починили припадници регуларне војске Хрватске и хрватско-муслиманске паравојне формације из Дервенте.
За злочине над Србима у Дервенти осуђено је седам лица са укупно 47 година затвора. Крвници који су побили цијеле породице Лазаревић, Зорић, Ћудић и Живковић до данас нису одговарали.
– Породица Живковић је припремила њима ручак. Када су ручали, заклали су сина, онда се ухватио јаук, након чега су дошли и друге комшије Хрвати, па су поклали и оца и мајку. Не могу да вјерујем шта се издешавало, за таква злодјела постоји командна одговорност али ми је нејасно да Тужилаштво не ради свој посао на кажњавању починилаца – рекао је Драго Кнежевић из Удружења логораша и ратних заробљеника Дервенте.
На страдање Срба у насељу Чардак подсјећа спомен-црква подигнута на мјесту гдје се налазила масовна гробница.
На споменик поред ње положени су вијенци и цвијеће.
