СПОНА, 10. 9. 2025, Интервју са Јасмином С. Ћирић за Слово: Живо памћење на стазама тешких времена

Др Јасмина С. Ћирић и Милутин Станчић Фото: СПОНА

Простор данашње Северне Македоније препун је трагова које су оставили српски владари током претходних векова. У каквом су стању, како се о њима води рачуна, како их сачувати за будуће генерације, само нека су од питања која, у разговору за Слово, постављамо др Јасмини С. Ћирић, доценту на Филолошко-уметничком факултета Универзитета у Крагујевцу.

Уверена да ће и јавност, уколико буде адекватно информисана, дати снажан импулс да ови споменици – и као духовна места и као културно благо – добију заштиту коју заслужују. 

Да ли се зна тачан број средњовековних српских богомоља на подручју Вардарске Македоније и како се оне данас третирају, воде и доживљавају?

Када говоримо о средњовековним задужбинама српских владара и властеле на подручју Вардарске Македоније, њихов тачан број данас није могуће прецизно утврдити. Материјални трагови често су фрагментарни, док писани извори, пре свега повеље (чији садржај је преведен и на македонски језик), сведоче о много широј и богатијој мрежи сакралних објеката него што је данас видљиво на терену. Уколико бисмо покушали да избројимо црквишта само на основу садржаја повеља, дошли бисмо до броја од неколико стотина – чак и до 800, јер се у њима наводе читава села са црквама о којима данас немамо материјалних трагова.

Ова диспропорција између постојања и сачуваног најбоље се илуструје примером остатака цркве у кањону Матке, која је највероватније задужбина краља Милутина, а да до данас није археолошки истражена у складу са важећим научним начелима. Да бих Вам илустровала диспропорцију између материјалних остатака и осведоченог у изворима навешћу један пример: Теодор Метохит, велики логотет Царства које данас уобичајено називамо византијским, оставио је читав низ података у вези са његовим доласком у Скопље али и храмовима који су постојали у том тренутку.

„Посланичко слово Теодора Метохита“ садржи дивне описе нагизданог двора краља Милутина, описе трпезе, атмосфере на двору. Посредством Метохитовог слова, истраживачи добијају делимично јаснију илустрацију прилика. Метохит је како и сам каже посетио „најлепшу у крају“ цркву Богородице Тројеручице „у славном граду Скопљу“ коју је поменуо и Архиепископ Данило у Житију краља Милутина. Иако данас није сачувана, по стратиграфији терена има извесних индиција да се поменута црква могла налазити уз зидине Доњег Града (данас доња страна Скопско Кале).

Међу сачуваним задужбинама из доба Немањића издвајају се оне које су предмет опсежног проучавања: црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, црква Светог Никите у Чучеру, црква Светог Николе Болничког у Охриду, храм Светог Николе у Љуботену, црква Светог Архистратига Михајла у Леснову, манастир Матејче, Марков манастир, црква Светог Николе у Псачи и манастир Андреаш. Овај основни оквир додатно се употпуњује мање познатим храмовима, попут охридских цркава, међу којима је црква Богородице Захумске од изузетног значаја за разумевање сликарске школе XIV века.

Посебно треба истаћи да је воља владара и ктитора неретко подразумевала да цркве буду дароване манастиру Хиландару или његовом пиргу Хрусија. Повеље сведоче да је сваки храм, уз земљу и имања, улазио у тај сложени систем метоха. Тако знамо да је властелин Карба „својим рукама“ изградио цркву Свете Петке на Брегалници 1334. године, а да ју је са виноградом и њивама даровао Хиландару преко краља Душана.

Богата мрежа задужбина сведочи о изразитој активности српских властелина и властелинки. О некима од њих имамо више података – попут властелинке Данице, ктиторке цркве Св. Николе у Љуботену. Познато је и име властелинке Боришице, која је 1303. године подигла Богородичину цркву изнад Скопља, или властелинке Марије Велиславе, која је 1371. подигла храм посвећен Богородици на Матки. Црква Ваведења у Кучевишту (око 1331) подигнута је трудом благоверне Марене са Радославом и Владиславом, док у Горњем Козјаку 1340. године властелин Георгије са супругом Тихославом гради своју задужбину. У Пологу је властелин Јован Драгушин, брат од тетке цара Душана, подигао цркву Светог Ђорђа – Полошко, у којој је приказан заједно са самим царем Душаном и царицом Јеленом, што је јединствен и драгоцен историјски сведок.

Недавним чишћењем фресака у цркви Мали Град на Преспанском језеру (1344), задужбини властелина Бојка и Евдокије, поново су видљиви трагови обнове кесара Новака са сачуваним натписом. Црква Светог Николе у Псачи представља ремек-дело ктиторства севастократора Влатка и кнеза Паскача, док је црква Светог Стефана у Кончу, задужбина војводе Николе Стањевића, једина сачувала представу Богородице са епитетом „Хиландарина“. Ту се, уосталом, упокојила и Катарина Кантакузина Бранковић, грофица Цеља, Ортембурга и Загорја, баница Славоније.

Све ове приче говоре о богатом и вишеслојном ктиторском кругу српске властеле, који је својим деловањем оставио трајан печат у XIV веку – времену прелома између позновизантијског света и најаве ренесансних струја у уметности. Уметност српских владара и властеле у том периоду представља драгоцену спону између два турбулентна века.

Када је реч о савременом третману ових споменика, примарна надлежност припада Националном конзерваторском центру Скопље. Институција је организована кроз више одељења за идентификацију, управљање и превентивну заштиту културног наслеђа. Програмима финансираним из државног буџета, а често и уз подршку међународних фондова, приоритет се даје најугроженијим храмовима и фрескама. Реалност је, нажалост, да се Национални конзерваторски центар суочава са недостатком стручног кадра – што је проблем са којим се у сличној мери суочавају и институције у Републици Србији. Потребе на терену су велике, а систематизација радних места није довољно развијена.

Управо зато се међународни фондови користе за заштиту најугроженијих локалитета. Велика пажња у последњој деценији посвећена је цркви Светог Ђорђа у Курбинову, као и обнови манастира Трескавца под надзором Центра за византијску и поствизантијску уметност у Солуну. Вреди поменути и пројекат „Мониторинг православног културног наслеђа“, реализован у сарадњи ИКОМОС Македонија и Македонске православне цркве уз подршку Стејт департмента, као и значајне радове на конзервацији у охридској цркви Богородице Перивлепте (2011–2016), које је водила др Донатела Зари уз финансијску помоћ Амбасаде САД.

Ипак, треба нагласити да се у званичним извештајима тежиште често ставља на византијски културни контекст, док се нешто мање пажње поклања чињеници да су многи од ових храмова подигнути и обновљени управо захваљујући српским владарима и властели.

Старо Нагоричане: Купола манастриске Цркве Св. Ђорђа, ктитор Св. Краљ Милутин (1313), Фото: Блог Моја Македонија

Да ли постоји регистар задужбина и ваљана брига позваних институција о њима, и шта за њихов опстанак значи сарадња надлежних институција Србије и Северне Македоније?

Питање регистра и начина заштите средњовековних задужбина српских владара и властеле у Северној Македонији изузетно је сложено. Веома важна документација у виду цртежа, фотографија и конзерваторских бележака чува се у Управи за културно наслеђе у Скопљу, а посебно је драгоцена јер садржи податке о стању појединих споменика после Другог светског рата.

Са друге стране, у Београду, у легатима архитеката Момира Коруновића и Ђурђа Бошковића, налази се богата фотографска грађа, као и у Фототеци Института за историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Ставови и приоритети у Скопљу и Београду у погледу заштите културне баштине донекле се разликују, а највећи проблем представља изостанак формалног Протокола о сарадњи између Републичког завода за заштиту споменика културе у Србији и Националног конзерваторског центра у Скопљу. Управо то би требало да буде прва полазна тачка свих будућих иницијатива.

Сведоци смо, нажалост, да је у Северној Македонији протеклих година долазило до кршења Закона о заштити културног наслеђа („Службени весник РСМ“ бр. 20/04, 71/04, 115/07). Довољно је поменути неке чланове: члан 2, који културно наслеђе дефинише као трајно добро од јавног интереса; члан 7, који забрањује уништавање или промену споменика без одобрења; или члан 50, којим је узурпација културног добра строго забрањена.

Имајући у виду да су конкретни резултати често ограничени, пре свега због недовољне финансијске подршке, један од могућих механизама за хитну заштиту остаје транснационална номинација. То је захтеван процес који подразумева дипломатску и институционалну сарадњу. У том смислу, било би неопходно да Национални конзерваторски центар у Скопљу и Републички завод у Београду, уз посредовање министарстава културе обе државе, потпишу Протокол о сарадњи и формирају заједничку комисију стручњака. Моје је мишљење да би у овај процес требало укључити и колеге из Центра за византијску и поствизантијску уметност у Солуну (ЕКБММ), што би била снажна и позитивна порука и за УНЕСКО.

Овај процес регулисан је Конвенцијом о заштити светске културне и природне баштине из 1972. године и пратећим регулативама из 2003. године. Поред техничких и финансијских изазова, он пре свега подразумева дипломатску сарадњу, која би морала бити подржана и од стране министарстава спољних послова. Могуће је да се такав корак реализује и у оквиру регионалних иницијатива попут „Отвореног Балкана“, али и уз активно учешће СПЦ и МПЦ.

У пракси би на пример поступак за цркву Богородице у Матејчу – задужбину цара Душана и царице Јелене – подразумевао заједничку израду номинационог досијеа са описом добра, његове универзалне вредности и плана заштите. УНЕСКО већ подстиче сарадњу држава у заштити заједничког културног наслеђа, тако да је овај корак и логичан и оправдан, али је нејасно зашто изостају овакве иницијативе.

Интегрисани приступ у заштити значио би не само трајан надзор над појединачним црквама, већ и заштиту читавих културних целина – попут простора Скопске Црне Горе, где је сачувано више десетина храмова из доба Немањића, као и манастирских имања и зелених зона које се данас такође вреднују у контексту културног пејзажа.

Само такав свеобухватан оквир, заснован на међудржавној сарадњи и поштовању међународних конвенција, може осигурати да се ови споменици трајно очувају и достојно представе јавности као део заједничке европске и светске културне баштине.

Унутрашњост Цркве Успења Пресвете Богородице, др Јасмина С. Ћирић и чланови СПОНА, Матејче, 2020. Фото: Вести, Лука Суша

Ви годинама веома предано и посвећено истражујете ово подручје. Откуда толика љубав и посвећеност Македонији?

Питања о српској културној баштини у Македонији заинтригирала су ме још током основних студија историје уметности у Београду.

Имала сам срећу да ми предаје др Иван М. Ђорђевић, који је, са много љубави и знања, сведочио о српском идентитету на фрескама Скопске Црне Горе. Живо памтим како је стрпљиво одговарао на моја питања о порталу цркве Светог Николе у Љуботену, не слутећи да ће управо портали храмова XIV века постати једна од нити мог будућег истраживања.

Та црква је подстакла моја интересовања за однос писане речи и уметничког дела, за материјалност опеке и за архитектуру властеоских задужбина. Рад посвећен томе објављен је у часопису Studia Universitatis Hereditati у издању Универзитета Приморска (Копар, Словенија).

Годинама сам одлазила на терен, често до удаљених и тешко приступачних места, пажљиво фотографишући фасаде и архитектонски украс; по једној посети знала сам да начиним и до 4.000 снимака, нарочито тамо где у визуелној грађи доминира опека. То је постало основа мог првог рада – о хералдичким симболима у манастиру Лесново – у ком сам показала истоветност орнамента у златовезу на одори ктитора деспота Јована Оливера и орнаменталних појасева у опеци на апсиди храма.

Било је изазовно фотографисати ентеријер: пред богатством иконографских тема које предводи Богородица као Извор Живота, имала сам дозволу само за портрет ктитора – што ме је научило дисциплини „блиског читања“ мотива. Потом су уследили радови о Светој Софији у Охриду, Светим Арханђелима у Штипу, Светом Јовану Канео и Богородици Захумској у Охриду, Светом Николи у Прилепу, као и излагања на међународним скуповима посвећеним задужбинама краља Милутина и српске властеле.

Последњих година та истраживања добијају и нове димензије. Ове године, на конференцији Универзитета Западног Мичигена у Каламазуу, имала сам прилику да уз стипендију тог универзитета читам рад о урезаним графитима на фрескама охридске Свете Софије (мотиви јелена, брода и др), које сам фотографисала још 2011. године, ни не слутећи да ћу 14 година касније о њима писати.

На Европском конгресу археолога у Београду, 3. септембра 2025, говорим о акустици цркве Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, за шта сам добила подршку престижне Оскар Монтелијус фондације, уз значајну помоћ СКИЦ Споне. У Паризу, 16. и 17. октобра 2025, захваљујући подршци Националног института за историју уметности (INHA), учествујем на научном скупу „То је Византија“, где говорим о првој конзервацији Старог Нагоричина коју је предузео архитекта Ђурђе Бошковић. За сва ова излагања архивску грађу прикупљала сам дуго и систематично.

Зашто толика приврженост? Јер је ово подручје истовремено и научни изазов али и етичка обавеза: истраживање које спаја прецизну теренску документацију, епиграфско и иконографско читање фасада и фресака са свешћу да су ови храмови живе тачке културног памћења.

У томе ме воде две ствари: захвалност учитељима и сарадницима који су ми отварали архиве и врата храмова, и уверење да истраживање може да постане мост ка бољој заштити и разумевању културне баштине. Настојим да такве ставове пренесем и млађим сарадницима, где бих посебно истакла изванредну сарадњу са колегом Михајлом Џамтовским, докторандом Универзитета у Бечу са којим припремам неколико значајних научних радова – како о појединим споменицима, тако и о историографима који су се бавили задужбинама у Македонији.

Свети Никола Болнички, Охрид Фото: Википедија

Који су храмови највише угрожени због недовољне заштите и скрнављења?

Манастир Богородице у Матеичу је, нажалост, један од најтрагичнијих примера односа сећања и заборава. Ова знаменита немањићка задужбина административно припада општини Липково, у којој данас живи готово искључиво албанско становништво. У време оружаних сукоба 2001. године, манастир је доживео озбиљна оштећења – о чему смо, уосталом, говорили и на Округлом столу у САНУ.

Деветнаест година након тих догађаја, Матеич је и даље веома тешко доступан за добронамерне посетиоце, а само здање неумитно пропада: унутрашњост храма захваћена је влагом и инсектима, а фреске – међу којима су и ликови цара Душана, царице Јелене и цара Уроша – трајно су угрожене. Иако можемо и морамо говорити о духовном и културном значају Матеича, једнако морамо указати и на рецентна дешавања, попут илегалних ископавања унутар самог комплекса, прецизније уз јужни церемонијални улаз. У 21. веку, овакве појаве недопустиве су и заиста забрињавајуће.

Чини се да се често занемарује и иконографско присуство Светог Саве и Светог Симеона Немање. Њихови ликови, међутим, налазе се на улазима бројних храмова, од XIV па све до XVII века, и сведоче о трајној свести Срба на овом простору о њиховим духовним утемељитељима. Тај континуитет можемо пратити у цркви Светог Никите у Чучеру код Скопља, у Леснову, у цркви Светог Николе Болничког у Охриду, у Псачи, у цркви Светог Илије у Долгаецу код Прилепа, као и у храмовима на Матки (нарочито Андреаш). Сви ови примери јасно потврђују да је српски идентитет уметнички изражен не само натписима већ и сликарском тематиком.

Посебно бих нагласила неопходност хитне ревитализације фресака у бројним задужбинама Скопске Црне Горе, али ништа мање и у Охриду иако је сам град под заштитом УНЕСКО. Фреске цркве Светог Николе Болничког, која је више затворена него отворена, морале би у најскорије време бити очишћене и конзервиране. То је од прворазредног значаја, нарочито имајући у виду ктиторску композицију на којој су уз Архиепископа Николу приказани Душан са титулом краља, краљица Јелена и њихов син Урош, као и свети Сава и Симеон Немања.

Иако је данас ситуација алармантна, верујем да постоји нада. Све више стручњака, историчара уметности и археолога из региона и из међународних институција, указује на значај интегрисаног приступа заштити оваквих целина. Случај Матеич, као и други угрожени храмови, могу и морају постати повод за озбиљније ангажовање надлежних институција у Скопљу, Београду и Солуну, али и подстицај за транснационалну сарадњу уз подршку УНЕСКО-а.

 
Разговарао: Милутин Станчић