СПОНА. 22. 6. 20026, Јасмина С. Ћирић: О науци, а не о етикетама

Напад на др Јасмину С. Ћирић из С. Македоније Фото: Курир, screenshot

Предавање „Фасаде српских цркава XIV века у Повардарју и њихово место у позновизантијској архитектури“, одржано 13. јуна 2026. године у Српском културно-информативном центру „Спона“ у Скопљу, у појединим македонским медијима представљено је као „скандал“. Уместо научних аргумената, уследили су медијски покушаји политичког тумачења тема које припадају области историје уметности.

Посебно забрињава чињеница да су се таквом приступу придружиле и поједине колеге из Северне Македоније, прецизније неколицина стручњака из служби заштите културног наслеђа, напуштајући основно начело научно опредељене историографије – да се одговара једино аргументима.

Портал Vestimak, који је први објавио текст о мом предавању, определио се за сензационалистички тон и квалификације које не припадају научном дискурсу. Управо зато осећам обавезу да укажем на чињенице.

Пре тачно двадесет година имала сам част да, као истраживач на магистарским студијама, објавим приказ капиталног дела академика Војислава Кораћа „Споменици монументалне српске архитектуре XIV века у Повардарју“ (САНУ, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд 2003).

Данас, две деценије касније, могу одговорно да потврдим да стојим иза сваке речи коју сам тада написала.

Након објављеног приказа, академик Кораћ ме је пронашао у Библиотеци Одељења за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду, када сам обављала дужност секретара Института за историју уметности, и у знак искрене колегијалне подршке поклонио ми сепарате својих научних радова. Тај гест сматрам једном од најдрагоценијих успомена из својих научних почетака.

Стога моје недавно предавање није представљало изношење било каквих „нових“ или политички мотивисаних теза, већ наставак истраживачке традиције посвећене проучавању српске архитектуре XIV века у Повардарју, коју су обликовали бројни српски и међународни византолози.

Не могу прихватити да се ставови које сам као истраживач заступала 2006. године, а иза којих и данас стојим, двадесет година касније проглашавају национализмом само зато што су изречени у Скопљу.

Није без значаја што сам и своје предавање, као и пре двадесет година објављени приказ корпуса академика Војислава Кораћа, темељила на појмовном и методолошком оквиру историје уметности, а не на савременим политичким категоријама.

Велики британски историчар Ерик Хобсбаум записао је:

„Historical understanding is what I’m after, not agreement, approval or sympathy.“

Другим речима, задатак историчара и историчара уметности није да обезбеди сагласност, одобравање или симпатије јавности, већ разумевање прошлости.

И Марк Блок је упозоравао да је неразумевање садашњости неминовна последица непознавања прошлости. Управо зато научна расправа не може бити замењена етикетирањем.

Називати национализмом чињеницу да се, у складу са историјским изворима првог реда, ктиторским натписима, повељама и вишедеценијском научном традицијом, говори о фасадама српских цркава XIV века, не представља научни аргумент. То је одустајање од научне методологије.

Констатовање историјског порекла и ктиторског контекста појединих храмова не умањује њихов значај за савремену Северну Македонију, нити доводи у питање право њених грађана и стручњака да то наслеђе пре свега чувају, баштине и доживљавају као део сопственог културног простора.

Посебно је забрињавајућа чињеница да су поједини коментари, у недостатку научних аргумената, прибегли омаловажавању институције на којој сам ангажована као доцент.

Током девет година проведених у Институту за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду, највећа вредност коју сам понела нису биле титуле, већ свест о одговорности према струци. Одлазећи на ново ангажовање при Универзитету у Крагујевцу, понела сам речи које ми је упутила старија колегиница др Мирослава Костић:

„Преносите своја знања и не заборавите на своје формирање у Институту.“

Управо у тим речима сажета је академска култура којој припадам. Култура у којој се не потцењују ни људи, ни институције, ни градови.

Зато са посебном тугом посматрам покушаје омаловажавања Универзитета у Крагујевцу, институције чији корени сежу до Лицеја Кнежевине Србије из 1838. године и која је оставила дубок траг у развоју српске науке и културе. Потцењивање било које академске установе нипошто не говори о њој, већ само о онима који такве речи изговарају.

Не осећам потребу да на личне дисквалификације одговарам набрајањем конференција, пројеката и библиографских јединица које сам написала. Биографија је јавно доступна, а моји научни радови доступни у онлајн формату свима. Као што нема великих и малих споменика, тако ни наука не познаје „велике“ и „мале“ универзитете. Она познаје само озбиљност рада, верност изворима и снагу аргумената.

На изнете квалификације могу одговорити једино оним чему су ме учили моји учитељи – поштовању извора првог реда, снази аргумената и достојанству научног позива.

Томе су ме учили, и томе ћу остати верна.

др Јасмина С. Ћирић, доцент
Универзитет у Крагујевцу, Филолошко-уметнички факултет