СРНА, 5. 10. 2023, Симоновић: Усташки злочини у Ливну најстрашнији од Пребиловаца до Јадовна [Мапа]

Сахрана ексхумираних жртава хрватско-муслиманског Илинденског покоља Срба из Ливањског поља, 1991. Фото: Вести

Усташки злочини почињени у Ливну и околини 1941. године у којима су усташе убиле 1.587 Срба, од којих су готово половина дјеца, по монструозности су најстрашнији на овим просторима од Пребиловаца до Јадовна, изјавио је Срни аутор књиге „Огњена Марија Ливањска“ Будо Симоновић.

„Више је жртава било у Пребиловцима, али по монструозности и бездушности коју су испољили, то се није нигдје друго догодило. На другим стратиштима, углавном су људе убијали, клали и онда их бацали у јаме. У Ливну и околини све жртве завршиле су у јами живе. Рачунали су на то да су јаме безданке. Најплића је била око 25 метара, а достизале су и до 70 метара“, рекао је Симоновић.

Он је навео да су сви бацани са идејом да ту нико не може да преживи, али се, како је рекао, ипак догодило чудо.

„Јама Равни долац на Динари представља окосницу моје књиге по томе што је из те јаме, од 218 жена и дјеце који су убачени, њих 14 ипак преживјело и послије мјесец и по дана извучено живо и живјело дуго“, истакао је Симоновић.

Он је указао да је најстрашнија посљедица тог усташког злочина што је 31. јула, на православни празник Огњену Марију и на Илиндан, 2. августа 1941. године, у Ливну и околини побијено 1.587 Срба, који су именом и презименом наведени у књизи „Огњена Марија Ливањска“, а за које вјерује да нису коначан списак жртава.

„Зна се да је 1941. године на том простору живјело пола Срба и пола Хрвата. Данас на том простору у Ливну, по мојим сазнањима, има осам Срба. Готово сва српска села су потпуно пуста, остале су само цркве и споменици“, рекао је Симоновић.

Он је навео да су, од 1.587 страдалих Срба, готово половина дјеца, напомињући да је ријеч о смишљеној акцији, односно програму усташког вође Анте Павелића, да на простору тадашње Независне Државе Хрватске не може да живи нико, осим Хрвата, да трећину Срба треба побити, трећину покатоличити, а трећину иселити.

„Нису презали, убијали су новорођенчад. У књизи сам истакао тај случај из села Голињева, гдје су убили све становнике, 256 жртава, од којих је 24 било некрштене дјеце“, истакао је Симоновић.

Он је истакао да се српско становништво у Ливну послије посљедњег рата, од 1991. до 1995. године, још више прориједило, те да су углавном остали старији.

„Кад њих нестане, бојим се да ће се погасити та српска огњишта, ако се не догоди велико чудо, односно ако се не створе услови да се људи врате тамо“, навео је Симоновић.

Он је изразио увјерење да би највећи дио тих злочина умро са жртвама и савременицима тих догађаја да није написао књигу „Огњена Марија Ливањска“.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

„Све што се памти, памти се на основу те књиге. Постојала је велика опасност од заборава. Морао је ту књигу да напише неко са стране јер неко од тамо не би могао да се ослободи субјективности“, рекао је Симоновић.

Он је напоменуо да је у књизи описао да је у једном хрватском селу била само једна српска породица, те да их је у првом усташком покољу од смрти спасио њихов комшија Хрват који је молио џелате да их не убију.

„Међутим, у другом налету, није помогла његова молба. Они су их повели и стријељали. Ујутру када су дошли да их затрпају, међу њима су нашли дјевојчицу од шест година Софију, која је била жива, међутим и њу су докрајчили иако их је молила да је поштеде“, испричао је Симоновић.

Усташе су у јулу 1941. године у данима око празника Свете великомученице Марине похапсиле и убиле више од 1.600 Срба, житеља Ливна и села Ливањског поља. Више од 400 мушкараца старијих од 13 година побијено је на стратишту Пролог, а преко 40 у јами Бикуши.

На стратиштима у шуми Копривници убијени су углавном Срби из града Ливна и њихове породице, а у бројним крашким јамама дубљим од 20 метара животе су спором и суровом смрћу окончавали дјеца и жене.

Готово 250 убијене дјеце није стасало ни за школу, а више од 600 жртава било је млађе од 15 година.

Многе српске породице потпуно су затрте, а нека ливањска села остала су без иједног становника српске националности.