Tango Six, 30. 1. 2023, Podkast „10 percent true – Tales from the cockpit“: NATO nad Jugoslavijom 1999. godine [iz Arhive, Foto]

Вишенаменски борбени авион Ф-15Е Страјк Игл (F-15E Strike Eagle) узлеће у бази Авијано (Италија) током напада на Југославију 1999. године Фото: Википедија, USAF

Američki pilot koji je dokrajčio Leteće Zvezde opisuje kako su po ciljevima u Jugoslaviji dejstvovale posade aviona F-15E i objašnjava kako je došlo do uništenja putničkog voza u Grdeličkoj klisuri

Podkast „10 percent true – Tales from the cockpit“ (10 procenata istine – Priče iz kokpita — sm/a.m) koji se bavi temama vojnog vazduhoplovstva u poslednje dve nedelje emitovao je više detalja o borbenoj upotrebi američkog ratnog vazduhoplovstva i drugih NATO zemalja iznad Jugoslavije 1999. godine nego drugi izvori za prethodne 24 godine. Zahvaljujući svedočenju pilota USAF-a, pukovnika Majka Petruke (Mike Pietrucha) WSO-a (Weapons System Officer) na višenamenskom borbenom avionu F-15E koji je tokom agresije NATO-a na Jugoslaviju imao više desetina borbenih letova, saznajemo do sada neobjavljene detalje aspekta rata koji nije dovoljno obrađen: o jurišnim dejstvima, upotrebi preciznih sredstava vazduh-zemlja, detaljima borbene upotrebe aviona F-15E, etičkom momentu biranja ciljeva i ono najinteresantnije, detalje o greškama tokom borbenih dejstava i namernim ciljanjima civilnih ciljeva.

Petruka detaljno (uz emitovanje video snimaka sa nišanskih senzora) rekonstruiše dejstvo aviona F-15E na železnički most u Grdeličkoj klisuri prilikom kojeg je pogođen putnički voz kada je poginulo najmanje 13 civila i objašnjava sa operativno proceduralne i tehničke strane zbog čega se i na koji način to dogodilo. Otkriva da je on WSO koji je ciljao bombe koje su uništile flotu akro-grupe Leteće Zvezde na aerodromu Golubovci kod Podgorice, objašnjava taktiku upotrebe jurišne avijacije protiv srpskih PVO efektiva, prepričava napade na Lađevce, Sjenicu, vojnu infrastrukturu i mostove, priča o greškama Vojske Jugoslavije, iznosi svoje mišljenje o efikasnosti jugoslovenskog PVO-a, detaljno rekonstruiše planiranje misije u kojoj je trebalo da dejstvuje kasetnim bombama po dve crkve (što je odbio), kritikuje odabir civilnih ciljeva i priča o etici i posledicama tih dejstava po USAF pilote i oduzima jedan nivo zasluge PVO posadi koja je oborila Skota O Grejdija iznad Bosne i Hercegovine. U jednoj od epizoda priča i o srpskom sporoletećem cilju koji je dejtvovao na Kosovu i Metohiji nekoliko nedelja nakon početka sukoba ali da ga zbog loše procedure odobravanja nisu presreli.

Petrukinih pet i po sati svedočenja o operaciji „Allied Force“ predstavlja do sada najdetaljniji opis nekog USAF i NATO pilota, donosi do sada neispričane priče ali i nudi drugu verziju nekih događaja koje do sada niko nije demantovao na ovako neposredan način.

Starbejbi

Pozivno ime (call sign) pukovnika Petruke je Starbejbi (Starbaby). Svoju letačku karijeru u ratnom vazduhoplovstvu Sjedinjenih Američkih Država proveo je kao aktivni (nakon toga u Nacionalnoj gardi i rezervi) oficir za oružane sisteme (WSO), odnosno drugi čovek u kokpitu jednog od najsposobnijh američkih višenamenskih borbenih aviona F-15E Stajk Igl. Njegov posao bio je manipulacija radarom, senzorima, ciljanjem i navođenjem preciznih i nepreciznih ubojnih sredstava protiv tačkastih, mobilnih i PVO ciljeva. Starbejbi je potekao u „Wild Weasel“ zajednici (borbeni avioni opremljeni opremom i naoružanjem za uništavanje PVO sistema) i učestvovao je u gotovo svim borbenim operacijama USAF-a nakon Pustinjske Oluje što je rezultiralo sakupljanjem preko 500 sati letenja u borbenim misijama. Leteo je F-4G i F-15E a iznad Balkana je učestovao u operacijama „Deliberate Force“, „Deny Flight“ i „Allied Force“.

Tokom poslednja dva konflikta bio je baziran u vazduhoplovnoj bazi RAF-a Lejkenhit (Lakenheath) kao deo 494. eskadrile Panteri. Svedoči o svojoj obuci za misije dejstva nuklearnim oružijem iz F-15E, vežbama sa finskim ratnim vazduhoplovstvom kroz brojne interesantne i često duhovite anegdote.

Petrukin stil pripovedanja je neposredan, stručan i često duhovit. Njegova stručnost, entuzijazam i nivo poznavanja borbene upotrebe vazduhoplovstva su na mnogo većem nivou od većine posada USAF-a i drugih zemalja koji se mogu čuti na ovom i drugim podkastima. Primećuje se njegova zainteresovanost za širu sliku celokupnog procesa borbenih operacija što mu svedočenja čini ozbiljnijim i kredibilnijim od drugih. Predaje na naučnim skupovima o navedenim temama i piše za više stručnih publikacija i portala. Prilično direktno i otvoreno priča o svojim suprostavljanjima komandnom kadru u miru i ratu.

„Хоћеш ли још да будеш Србин, после овог?“, на контејнеру касетне бомбе бачене на Ниш, 7/12. мај 1999. године Фото: лична Архива 1999.

„Casual vandalism on a country wide scale“

Starbejbi je skovao interesantan opis operacije „Allied Force“ koji najefektnije ilustruje njegov stav o njenoj kvalitativnoj strani: „Casual vandalisam on a country wide scale“ (Ležerni vandalizam širom cele zemlje — sm/a.m). U jednom od svojih eseja piše:

– NATO airpower exhausted the target list in 72 hours. Day four opened with NATO aircraft hitting targets with no significant military value for no appreciable effect. USAF aircrews at Aviano AB reckognized the transition from a bad plan to no plan at all, and were widely disappointed that they were bombing “suspected truck parks in the jungle“ – a deliberate historical reference to Vietnam. While the target list was expanded soon after, NATO never got back on stride with a coherent air campaign plan and resorted to casual airpower vandalism on a grand scale, hitting bridges, fuel storage, tunnels, airfields, factories and the sole oil refinery. By week six aircrews were hunting for “tanks under trees” in Kosovo and restricting previously approved targets, a process referred to as “turning bricks into rubble.” In the end we arrived at a dubious victory through a means we did not then understand. Devoid of a coherent strategy, Allied Force was a grand experiment in using precision airpower as a blunt instrument to force concessions from an enemy who could not effectively resist. –

Svedočenje na „10 percent true“ podkastu počinje opisom operacije „Nimble Lion“, aktivnostima vežbi i pretnji SR Jugoslaviji tokom 1998. i početkom 1999. godine. Kaže da je njegova eskadrila bila potpuno spremna na djestva 28. februara 1999. godine i da su nedelje pre početka agresije koristili da iznad Bosne i Hercegovine detaljno simuliraju napade na sve vrste ciljeva koje će gađati iznad Srbije i Crne Gore.

Tokom rata bio je baziran na aerodromu Aviаno u Italiji i kao kolege koje su letele C modele, bio je smešten u hotelu sa četiri zvezdice. Posade su letele jednom u tri dana, što je, kako priča, značilo da su jedan dan u tom ciklusu uvek imali za turizam po Italiji na 73 dolara dnevnice.

Aviano je tada bio dom za 18 Wild Weasel F-16CJ letelica i njihovih 36 F-15E. Priča da je preko 100 najbitnijih meta uništeno za prva tri dana i da je sve nakon toga, kada je reč o izboru vojnih ili civilnih ciljeva, praktično bilo natezanje i improvizacija koja je više imala za cilj da održi momenat kampanje i njeno trajanje radi ostvarivanje političkog cilja nego što je bilo potrebe za uništavanjem efektiva Vojske Jugoslavije. Konstatuje da je Vesli Klark bio armijski oficir i indirektno ga kritikuje za nerazumevanje borbene upotrebe avijacije. Kaže da su ciljeve koji su bili birani nakon vojno opravdanih zvali „CNN ciljevima“, da su za njih namerno korišćene „glupe“ Mk-82 bombe.

Petruka detaljno priča o prvim noćima dejstava kada je bio deo udarnih paketa sastavljenih od aviona nekoliko zemalja. Opisuje probleme prilikom ATO-a (Air Tasking Order) koji su morali da budu razdvojeni zbog poverljivosti upotrebe kada je korišćen F-117A. Ilustruje da su USAF i Mornarica bili ti koji su pravili razliku, od saveznika hvali Francuze, kritikuje njihovu upotrebu Avaksa i opisuje anegdotu iz napada prve noći. Francuski Avaks je pogrešno interpretirao situaciju u vazduhu i deo Luftvafe paketa aviona Tornado ECR je praktično pobegao zbog lažne dojave o nepostojećem presretanju od strane MiG-ova RV i PVO. Drugi blam Luftvafea bio je da su prilikom jednog dejstva noću leteli sa upaljenim svetlima spolja i unutar letelica jer do tada nisu radili vežbe takvog letenja noću.

Opisi dejstava po aerodromima na jugu Srbije su detaljni i iskreni. Primećuje se koliko je bilo kompleksno integrisati glavne i pakete za podršku sastavljene od više nacija, koliki je bio stepen otkaza bombi i promašaja njegove eskadrile i kako su i oni učili u praksi. Kako se radi neposredni BDA (Battle Damage Assesment) – ako je dim nečega ispod neke nadstrešnice crn nakon pogotka znači da su vozila, ako je beo znači da ništa nije pogođeno. Kakav uticaj ima oblak prašine nakon uništenog betona na performanse laserskih obeleživača i slične lekcije. Svedoči da su, prema njegovom mišljenju jedna trećina preciznih sredstava, pre svih laserski vođene bombe koje su najviše koristili (GBU-10 i GBU-24), imala otkaze ili se nisu aktivirala prilikom udara u cilj.

Lađevci, najbranjeniji cilj posle Beograda

Petruka tvrdi da su Lađevci, ili kako ga je NATO klasifikovao „aerodrom Obrva“, bili najbranjeniji cilj posle Beograda. Tokom dejstava u kojima je učestvovao na ovaj aerodrom, u prvim danima rata, tvrdi da je u jednoj misiji protiv njegovog udarnog paketa bilo lansirano 14 raketa iz PVO sistema Neva. Kritikuje tehnike maskiranja Vojske Jugoslavije ilustrujući to ciljevima koji su bili oivičeni živom ogradom koja ih je definisala jasnije iz vazduha. Opisuje da je Vojska Jugoslavije tokom ometanja NATO radio frekvencija emitovala zvuke horova i delova snimljenih telefonskih poziva na kojima se samo čuje dranje ženske osobe (!).

NATO PsyOp – Психолошка операција: Један од летака какве су НАТО агресори бацали над Србијом 1999. (Треба им опростити неписменост, Гугл АИ још није био измишљен) Фото: лична Архива 1999.

PVO bolji od lovaca

Jedna od interesantnijih celina Petrukinog svedočenja svakako je bila njegova kritika i hvala RV i PVO Vojske Jugoslavije.

Priča kako je srpska PVO bila podjednako aktivna prvog i zadnjeg dana rata i da nije iscrpla razerve raketa. Konstatuje da je NATO imao podatke o svim dosadašnjim kretanjima, vežbovnim i mogućim disperzivnim položajima srpskog PVO ali da oni nisu iskoristili ni jedan od tih položaja tokom rata. Nivo analitike i obaveštajne pripreme USAF-a je bio ozbiljan. Posade jurišnih i „Wild Weasel“ aviona pohađale su, pre i posle operacije, kurs naziva „Europan SAM tactics analysis“. Pre rata su očekivali da će srpski PVO koristiti doktrinu manevra što se, kako konstatuje, i dogodilo. Obaveštajni podaci su im, kako priča, definisali da je PVO Vojske Jugoslavije „kredibilnije od Iračana“ i opisuje pojedinačne taktike Neva i Kub posada. Nivo detalja koji su F-15E posade primećivale o rutini upotrebe Kub lansera i njihovih radara je veoma interesantan.

Kada je pitan za lovačku komponentu RV-a odgovorio je da je USAF nije video kao ništa do „organizaciju koja će dobijati AMRAAM-e“. Konstatovao je da nije bilo opcija za srpske lovce budući da je suprostavljenih NATO aviona jednostavno bilo previše. Nije se upuštao u kvalitativnu analizu lovačkog dela rata budući da je izvršavao isključivo jurišne zadatke.