Вечерње овости, 6. 9. 2023, МАЛТЕШКИ РИБАРИ ВРАТИЛИ У СТРОЈ 500 СОЛУНАЦА: Спасавали кадете и реконвалесценте са брода ’Полинежанин‘ који су торпедовали Немци

Текст у Times of Malta о подизању споменика захвалности у Марсаскали (Малта) Фото: Вечерње новости

ПОЖРТВОВАНИ Малтежани из рибарског села Марсаскала су пре 105 година на својим бродићима похитали у помоћ српским бродоломницима са брода „Полинежанин“ упркос немачкој подморници која је још вребала.

МАЛТЕШКИ РИБАРИ ВРАТИЛИ У СТРОЈ 500 СОЛУНАЦА: Спасавали кадете и реконвалесценте са брода Полинежанин који су торпедовали Немци

Спасли су више од 500 Срба, кадета и реконвалесцената из северноафричких болница који су пловили у борбу, на Солунски фронт.

Међу спасенима је била и легендарна Милунка Савић која је са саборцима збринута у малтешкој тврђави Рикасоли и у болници Котонера, садашњем Колеџу „Сент Едвардс“. Одатле су још борбенији, упркос немачким сумаренима, првим следећим конвојем запловили ка Грчкој. Из Солуна су колоне васкрсле српске војске оснажене добровољцима који су стизали из Африке, Америке и далекоисточних лука Русије марширале у одлучни бој за ослобођење Србије.

Водећи малтешки дневник Times of Malta објавио је пре неколико дана да ће у Марсаскали бити подигнут споменик сећања и захвалности за спасавање српских бродоломника на иницијативу Српског просветног и културног центра Света Јелена Анжујска са Малте, а у сарадњи са овдашњом водећом културном институцијом Баштина Малте и локалним саветом Марсаскале.

Овај меморијал биће нови светионик на још нерасветљеном интерконтиненталном путу српских војничких сеоба у Великом рату.

Његова велика и важна станица налазила се у Северној Африци, у Тунису, где се од 1916. до 1919. налазио један од најудаљенијих делова Краљевине Србије у егзилу. Последњи брод са Србима упутио се ка Солуну 18. августа 1919. године.

Први Срби који су у јануару 1916. стигли у Бизерту, француску поморску базу у Тунису, били су мученици који су преживели Албанску голготу, а за које није било места у лечилиштима на већ крцатом Крфу. Првобитни план француске врховне команде био је да се српски војници лече и опорављају у – Сахари, али то је одлучно осујетио адмирал Емил Гепрат. Он је наредио да се болни ратници сместе у Бизерту и тако заслужио најлепши комплимент од Срба који су старог бркатог адмирала великог срца назвали Српска мајка.

Српски војници спасени са Полинежанина Фото: В. новости, M.A.Muscat

Следећи талас српских рањеника уследио је 1916. после првих тешких борби на Солунском фронту, а у трећој великој групи били су добровољци из Америке који су дошли на обуку после које су упућивани на Солунски фронт.

Бизерта је тако постао прави српски град у коме је свакодневно боравило бар 5.000 наших сународника. Крај њега је подигнут велики српски војни логор Лазуаз, за обуку добровољаца и реконвалесцената у коме је формиран и наставни центар за подофицире. У Бизерти се изводила реедукација инвалида и створене су културне и медијске институције.

Команда српских резервних трупа и подофицирских школа у Бизерти су организовали различита културна дешавања ради дизања морала.

Саграђено је Српско војничко логорско позориште Лазуаз чије је представе посећивало и више од 1.200 људи, одржавани су концерти српске војне музике, уметничке изложбе, спортски догађаји и прославе верских празника. Подигнута је и православна црква у којој се нису прослављали само велики празници као Божић и Ускрс, већ и војничке крсне славе, одржавани помени изгинулим саборцима и молило Богу за ближње у далекој Србији, на другом континенту. У Бизерти је почео да излази и српски лист „Напред“, а академски сликари – реконвалесценти су излагали своје радове.

Од 1916. су између Бизерте и Солуна непрестано кружили бродски конвоји: једни су довозили рањене Србе са Солунског фронта, а други су ратнике који су прездравили са добровољцима враћали у рат. Кроз војни логор Лазуаз, до краја рата је прошло више од 61.000 војника, међу којима је било и 499 српских кадета и неколицина официра који су се 7. августа 1918. укрцали на 152 метра дуг брод Полинежанин, последњи у конвоју који је пловио ка Солунском фронту.

Око 10.30 ујутру брод је потресла страховита експлозија торпеда испаљеног из немачке подморнице. Огромна рупа на средини трупа није дозволила посади да се приближи Марсаскали на обали Малте удаљеној око три колометра. Знатан број српских војника се укрцао на спасилачке чамце, а остале су спасли малтешки рибари. Нажалост, најмање 11 чланова посаде и путника је погинуло.

Олупина брода Полинежанин који је потонуо на дубину од 65 метара данас је светска атракција за љубитеље роњења.

СРПСКИ ратници, њих 41.153 лечени су од рана, тифуса, маларије и крајње исцрпљености, у болницама у Тунису, али и у Алжиру и Мароку. У туниском граду Бизерта, на хришћанском гробљу налази се парцела на којој је спомен-костурница и око ње неколико гробова у којој почивају укупно 833 српска ратника, а још 1.790 њих сахрањено је на Српском војничком гробљу у двадесетак километара удаљеном месту Мензел Бургиба (некада Фервил).

ГЕПРАТА НОСИЛИ НА РУКАМА

ЗАХВАЉУЈУЋИ адмиралу Гепрату француска администрација и грађани у Тунису прихватили су Србе као своје, о чему сведочи и веома популарни француско-српски речник који су аутори Веселин Чајкановић и Албер Офор штампали баш у Бизерти. Да Срби нису заборавили његову доброту показало се 1930. када је адмирал Гепрат по први пут посетио Београд. Грађани су га улицом која и данас носи његово име на рукама однели од Железничке станице до Славије.

Борис Субашић