УжицеМедиа, 5. 12. 2022, Станоје Стаматовић Главаш: Јунак, хајдук, војвода [из Архиве]

Станоје Главаш (1763-1815), рељеф Остоје Балканског, Музеј Првог српског устанка, Орашац Фото: Wikimedia Commons, Михаило Грбић CC-BY-SA-3.0-RS

Станојеви потомци са Златибора кажу, учиниће све да подстакну завичајне писце и историчаре да се позабаве личношћу и неоспорним делом Станоја Стаматовића Главаша. Са своје стране, златиборски Стаматовићи су већ учинили први корак, помажући да се штампа прва озбиљна, велика књига о Станоју Главашу, аутора, Предрага Цветковића.

Станоје Стаматовић Главаш један од најпознатијих српских устаника, и хајдука, војвода у Смедеревској нахији, истакнути старешина и јунак Првог српског устанка, има потомке Стаматовиће у златиборском крају. Око стотинак домаћинстава Стаматовића данас углавном живе у селу Сирогојну.

У књизи о Главашу, књижевник и новинар из Смедеревске Паланке Предраг Цветковић бележи да су Станојев отац Димитрије Стаматовић и мајка Марица око 1760, дошли у Шумадију из једног села између Белог и Црног Дрима у Дебарској котлини, одакле су морали бежати због честих турских и арнаутских упада, насиља и пљачке.

Један део велике породице Стаматовић зауставио се на обронцима Златибора и населио Сирогојно. Димитрије и Марица намеравали су да оду преко Саве, у Срем. Током сеобе, у долини Ибра умрло им је једно дете, сахранили су га, панаставили пут.

Зауставили су се у Варварину, и ту су им умрла и друга два детета. Тада су кренили на север и пут их је одвео у питомо село Глибовац, недалеко од Смедеревске Паланке. У њему су се и настанили, а син Станоје рођен је 1763.

После њега, Марица је родила Станоју брата Ђоку и сестру Стану. Када је Станоје имао 14 година, Турци су сакупљајући харач, претукли његовог оца пред целом породицом, после чега је кратко боловао, а затим и умро.

Кажу да је овај догађај био пресудан за каснији живот и опредељење Станоја Стаматовића, који је био крупан, космат и грлат, са како су га описали хроничари, нарочито великом главом, па је добио надимак Главаш. Овај надимак потиснуо је његово презиме Стаматовић.

Станоје Стаматовић Главаш: Абаџија и дунђер

Савременици кажу, Станоје Главаш је неправедно заборављен и запостављен у српској историји. Заобилизили су га сви. И песници и историчари, гуслари. Изузеци су Ђура Јакшић и Сима Милутуновић Сарајлија, констатује Цветковић, који на више од 430 страна бележи податке из низа рукописа, докумената, казивања Главашевих савременика и сабораца.

У књизи је низ легенди и веровања о овом јунаку. Тако сазањемо да је мајка Станоја, како би га сачувала од тешких послова на селу, дала на абаџијски занат код очевог познаника Среје у Паланци.

Марица се после тога преудала за Петра Станића, удовца, оца двоје деце и отишла са Ђоком и Станом да живи у суседно село Селевци. Са Петром је добила још једног сина и кћерку. Станоју је занат добро ишао, а осим заната код Среје је научио да чита и пише. Среја му је помогао да брзо отвори своју радњу и предао му део муштерије. Ускоро је Станоје отворио и дунђерску радњу, и увећао своје имање. Довео је код себе брата Ђоку и сестру Стану.

Освета за оца Димитрија и вереницу Милеву, одлазак у хајдуке

Неколико је записа како се Станоје обрео у шуми и постао хајдук. Кажу, више података о Станоју може се наћи у турским и аустријским документима него у нашим. Бројни страни обавештајци крстарили су у то време Србијим, прерушени у емисаре, путописце, изасланике, дипломатске представнике, па тако бечки, цариградски, париски… архиви имају доста извештаја о хајдуковању Станоја Стаматовића, као и његовом јунаштву у Првом устанку.

Постоји прича да је лета 1783. Мула-ага по наредби Хасан-паше, господара Паланке, сакупљајући харач, ударио на кућу Дабића где је живела девојка Милева, за коју се тврдило да је вереница Станојева.

„Када је Мула-ага угледао тако лепу девојку, а знајући да је Станоје бацио око на њу, ага остане у кући Дабића да заноћи и Милеву је на силу, и очиглед целе породице обесчастио. Њен брат Реља крадом оде до Станоја и све му исприча. Станоје одмах одлучује да побије све Турке, те шаље Рељу да му доведу његове пријатеље, Дели Марка, Бигу Пантелију и Милију Стевановића.

Станојева мајка Марица, која се ту затекла, дала је сину благослов, и рекла му да да ће то бити не само освета за Милеву, већ и за оца Димитрија. Станоје је направио заседу, и чекали су Турке. На препад су убили Мула-агу и још шест његових помићника, остао је жив само један Турчин, али тешко рањен. Њега је Главаш привезао за коња и послао Хасан-паши у Паланку.

Пошто је ово чула Мулагина була, дотрчала је на место борбе и видела свога агу крвавог, како лежи поред једног извора воде. Пресвисла је од бола и пала поред њега. Хасан-паша је одмах организовао хајку на Главаша и његову групу, па су се они сви одметнули и отишли у хајдуке и дали реч да ће се до краја живота светити Турцима.

Станоје је при одласку у шуму своје имање, кућу и радњу препустио брату Ђоки и сестри Стани. А извор поред кога су убијени Турци и преминула Мула-агина жена, назван је Булина вода. Кажу, овај извор никад није пресушио. Верује се да је то Божја воља, јер је Станоје Главаш, због догађаја ту, поред извора, отпочео борбу за слободу српског народа. Многи верују да је та вода зачарана, да вечно траје. Увек је има у изобиљу, бистра је и питка“.

Одрекао се титуле вође Првог устанка у корист побратима Карађорђа

Станоје Стаматовић Главаш, забележили су његови савременици, један је од најчувенијих Срба од чије су кубуре и јатагана подједнако стрепели и турска и аустријска царевина. Остао је упамћен по томе што се одрекао титуле вожда Првог српског устанка у корист свог побратима и кума Карађорђа Петровића.

Први српски устанак затекао је Главаша као већ чувеног хајдучког харамбашу у чијој су чети били Хајдук Вељко, Вуле Илић из Колара, Милосав из Лапова, Лепи Стева из Пирова… На збор у Орашцу 14. фебруара 1804. дошао је са побратимом Карађорђем, чије су речи забалежене:

„Чујте браћо, ми када починемо овај посао треба да изаберемо једног од нас који ће бити глава пред нама, кога ће сви слушати, јер без тога није вајде ни почињати посао…“

И сви присутни су се сложили са предлогом проте Атанасија, да им Карађорђе буде вођа, али он је то у први мах одбио. Онда је старешинство понуђено Станоју, који је одговорио:

„Добро, браћо, ја сам хајдук, и мене хајдуци слушају, али сав народ нису хајдуци, па ће ми рећи, куд ћемо за овим хајдуком? У хајдука нити има куће, нити кућишта… Него ви узмите за врховног вожда Карађорђа, којег ћу ја први слушати, који је бољи од мене и од свију нас, а ја ћу чинити што год могу, као и до сад“.

Документа говоре да се Главаш за време устанка 1804-1813. није мешао у државне послове, нити „управљао народом“, само је у бојевима „чинио што год је могао“. Турци су га сматрали једним од најважнијих устаника. И увек су покушавали да га ухвате.

Остало је упамћено да је неки Станиша, Главашев друг из детињства одвео Турке до места где се Станоје крио са својом групом, али искусни хајдук успео је да извуче живу главу. Касније се осветио издајнику. Наредио је свом другу Пантелији да запали кућу у којој је живео Станиша.

„Нека има места и за друго олово…“

Посебно јунаштво Главаш је показао у биткама 1806. када је скадарски Ибрахим-паша напао са јаком војском Делиград и када је већ изгледало да ће Срби морати да се повуку. Главаш је успео да се са 3.000 устаника непримећен извуче из Делиградског шанца, пређе Јастребац и освоји Прокупље.

Тиме је била угрожена турска позадина и Ибрахим-паша је морао да се на брзину повуче у утврђени турски логор у Нишу. А са 2.500 пешака, 500 конајника и једним дрвеним окованим топом, септембра 1806. ослободио је Прокупље од Турака, а већ сутрадан његови устаници ослободили су и Куршумлију.

Глас о јунаштву хајдука Станоја и његове дружине већ се надалеко била прочула, а говорило се да му ни куршум не може ништа. Колико је пута рањаван у току бојева, не зна се.

У боју код Баточине тешко је рањен, али је остао до краја, „…а по свршеној борби седе на један пањ, разголити крваво раме у чијој је дубини заостао турски куршум и позва једног од хајдука да му олово извади. Хајдук оштрим бријачем расече мишицу унакрст, извади куршум, и омота рану, а Станоје устаде и рече:

’Сад идемо да освајамо Јагодину, тамо ће нас Турци још жешће дочекати. Нека има места и за друго олово!‘“ Зна се и да је Станоје приликом ослобађања Београда 1806. био са Вулетом Илићем на десном крилу устаничке војске према Видин-капији, а када су Конда бимбаша и Узун Мирко са својим борцима отворили капију, Станоје је међу првима јурнуо у београдску варош.

До краја Првог устанка ратовао је дуж Мораве, а 1810. учествовао је у бојевима око Лознице. Карађорђе га је са Вулетом Илићем именовао 1811. за војводу у Смедеревској нахији, када се он вратио на своје имање, бави се земљорадњом и пчеларством.

Стамбол капија, место начешћих и најокрутнијих труских ликвидација Срба, ритуалних убистава. Срушена 1866. по наређењу кнеза Михаила Фото: Wikimedia Commons, до сaда једини познати примерак изгледа, јавно власништво

Станојева глава испред Стамбол капије у Београду

После потпуног слома устанка, све до 1813. када су обале Саве и Дунава биле пуне избеглица које су хтеле у Аустрију, међу њима и многе српске старешине у страху од одмазде, Станоје се и даље борио. Тек када су се последњи устаници предали и када су се колоне људи вратиле из планина у своја села, и верујући Куршид-пашином прогласу у коме се каже да је султан „опростио све погрешке српској раји“, и Станоје се предао. Тада га је београдски везир поставио за крседера и дао му задатак да чува Цариградски друм од хајдука.

Турци су мислили да су га тиме поткупили, али преварили су се. После Хаџи-Проданове буне 1814. Сулејман-паша Скопљак се наљутио на Главаша што није ухватио Хаџи Продана,већ га пустио да побегне, и наредио да убију непослушног крсердара.

Станоје Стаматовић Главаш убијен је 25. фебруара 1815. у селу Баничини на свадби код сеоског домаћина Јове Митровића који је женио сина, а Станоје био кум. У јеку највећег весеља стигла је наоружана чета Турака и ликвидирала га.

„Док је још био на издисају, одрубљена му је глава, па су га мештани обезглављеног сахранили под храстом у чијој се хладовини често одмарао. Његову главу Турци су однели у Београд, где је по пашиној заповести натакнута на колац испред Стамбол капије.

Касније је Станојева глава донета из Београда и сахрањена поред тела. Станојеву главу, легенда каже, донела је његова сестра Стана. Главу брата до села Баничине скирвала је у недрима. Од Турака у Беогарду Стана је Станојеву главу откупила братовљевим дукатима који су били закопани у близини његовог пчелињака, што је знала и Станојева удовица Мара, али није хтела ништа да узме, већ је упутила Стану.

Кажу, Турци су пристали да продају Станојеву главу када се она напуни дукатима, а то су биле две кесе злата, што је Стана и учинила. Сахранила је главу поред тела у порти Цркве Светог Архангела у Баничини, а 1902. посмртни остаци су пренети у камену гробницу поред ове цркве.

Постоји и верзија да је сестра Стана већ следећег дана Станојеву главу украла помоћу својих познанстава у Београду, главу је ставила између две црепуље и затопила је како би је допремила до села и гроба, где је већ почивало Станојево тело.

Састанак са Милошем Обреновићем судбоносан

Неки извори бележе да се крајем 1814. Главаш тајно састао са кнезом Милошем Обреновићем, али није пристао да Милош буде вођа Другог устанка, с обзиром да никога осим Карађорђа није признавао, што га је највероватније коштало живота.

А, поред верзије да је убијен током свадбе у Баничини, постоји још једна верзија Станојевог краја: када се чуло да је Станоје помогао Хаџи-Продану да побегне преко Саве, „београдски паша нареди муселиму у Паланци да пошаље доста људи и ухвате Главаша, жива или мртва.

Када је сазнао за турске намере, Станоје се крије у својој колиби у Банчини. Турци су га опколили и паљењем колибе приморали да изађе. Легенда каже, „да пре него што је пао под турским куршумима, убио је једног Турчина. Разјарени остали Турци, не сачекавши да издахне, одсекли су му главу…“

Станоје Стаматовић Главаш: Потомство

Споменик Станоју Главашу на гробљу у с. Банчина, Смедеревска Паланка Фото: УжицеМедиа, Новка Илић

Главаш се два пута женио. Прва жена му је била Стана из села Буковика, даља Карађорђева рођака, а друга Мара из Варварина. Са Маром је имао троје деце, а потомство је оставио преко кћерке Миље и унуке Перке.

Имао је потомство и из брака са Станом преко сина Василија и унука Луке. Данас једини Станојеви потомци су по линији његовог брата Петра, презиме су променили у Петровић, по старом српском обичају када настарији син узма презиме по очевом имену, и живе у Смедереву.

Станојева породична лоза повезана је и са лозом Хајдук Вељка Петровића, пошто се Вељко женио Станојевом братаницом, односно Петровом кећрком. Потомци Хајдук Вељка, Хајдуквељковићи, данас живе у Смедереву.

Сваког августа у селу Глибовцу крај Смедеревске Паланке окупља се локално становништво током традиционалне манифестације „Дани Станоја Главаша“. Тада учесници са фијакерима крећу испред конака који носи његово име да би током два дана показали најбоље што знају имају.

Наступају културно уметничка друштва, позоришни уметници, људи од пера, организују се спортска такмичења, посебно занимљво је такмичење за титулу харамбаше. У овој манифестацији учествује и месна црква, јер кажу, Главаш је био не само велики јунак, већи побожан човек. Много је полагао на веру и верске обичаје. Недељом би се најлепше обукао, а док је био абаџија, тога дана није радио.

Касније, причају, недељом није ишао ни у бој, једино ако би га изненадио турски напад. А када би нешто почињао, најпре би се прекрстио и рекао: „Боже помози!“

Станоје Стаматовић Главаш: Златиборске везе

Станојеви потомци у златиборском крају тврде како је ова фамилија дала много значајних личности, а били су учесници и свих ослободилачких ратова. Милан Стаматовић, актуелни председник чајетинске општине каже, посетили су гроб и споменик Станоју Главашу.

И његов рођак Адам Стаматовић каже да је интерсовање за њиховог претка интезивирано: „Од раније се знало да је Станоје Главаш наш предак, а сада смо озбиљније ушли у поступак да се то и докаже. Допринећемо да Станоје добије заслужено место у српској историји.

Потребно је да се исправи историјска неправда према Главашу, и на његово јунаштво треба подсећати, посебно млађе генерације.“

Станојеви потомци са Златибора кажу, учиниће све да подстакну завичајне писце и историчаре да се позабаве личношћу и неоспорним делом Станоја Стаматовића Главаша. Са своје стране, златиборски Стаматовићи су већ учинили први корак, помажући да се штампа прва озбиљна, велика књига Предрага Цветковића, у којој је централна личност Станоје Стаматовић Главаш, чији потомци живе у златиборском селу Сирогојно.

Новка Илић