Вечерње новости, 13.05.2014, Жртве из јама опомињу и данас

Премијера „Јадовничка жмижда“ у петак у Сава Центру. Драма по тексту Душана Ђаковића, у режији Љубивоја Тадића, подсећа на страдање народа Корудина, Лике, Далмације и Крајине

Љубивоје Тадић: Снимак пробе представе „Јадовничка жмижда“ по роману Душана Ђаковића Фото: Танјуг

ПРЕДСТАВА о страдању српског народа Кордуна, Лике, Далмације и Крајине, у јамама од Велебита до Пага, „Јадовничка жмижда“, имаће премијеру у петак на сцени београдског Сава центра. По тексту Душана Ђаковића, у режији Љубивоја Тадића, ово је својеврсна уметничка молитва за око 90.000 Срба, Јевреја и Рома, бачених у јаме – губилишта, за 123 дана, од 11. априла до 26. августа 1941. године. У истом периоду из НДХ је нестало 190.000 људи, одселило се око 30.000 људи, углавном у Србију, а прекрштено у католичку веру њих око 40.000.

Како кажу аутори, представа је као и истоимени Ђаковићев роман „морна и печална, исписана крвавим словима, које се тешко могу саставити, старе као истина, коју тек треба откопати“.

– Представа прати догађања од 11. априла када је отворен логор Јадовно, у чијем склопу је било 16 јама од Лике до острва Паг, где су људи довожени, мучени и живи бацани у јаме – сматра редитељ и глумац Љубивоје Тадић.

– Остала су сећања преживелих да је по двадесетак несрећника било везано жицом, а онда су само први убијани кундаком, пијуком, гвозденом полугом или маљем, те би они остале живе повлачили у јаме. Често су усташе у плиће јаме бацали окресано дрвеће са шиљцима на којима су жене и деца умирали у највећим мукама. Одатле се данима чуо људски крик и вапаји за помоћ полузакланих који су дозивали чланове породице.

Јаме Јадовна, такозване безданке, биле су од 35 до 160 метара дубоке, неке и дубље. Усташке власти су трагове злочина сакривали тако што су јаме затрпавали камењем, а неке и бетонирали. Осим њихових породица мало људи данас зна за ову трагедију.

По тексту Душана Ђаковића, у режији Љубивоја Тадића, ово је својеврсна уметничка молитва за око 90.000 Срба, Јевреја и Рома, бачених у јаме – губилишта, за 123 дана, од 11. априла до 26. августа 1941. године. У истом периоду из НДХ је нестало 190.000 људи, одселило се око 30.000 људи, углавном у Србију, а прекрштено у католичку веру њих око 40.000.

 

Реч „жмижда“ из наслова романа и представе, означава пригушено светло које и данас светли са сени оних који су живи бацани у јаме, објашњава Тадић:

– Жмижда трепери и опомиње нас на жртве које смо заборавили, а да их нисмо пребројали, достојно сахранили и опојали. Жмижда у име жртава говори о Холокаусту у Хрватској у Другом светском рату који се поновио деведесетих година прошлог века. Жмижда је светло на дну јаме или на врху неба, нада да правда и добро постоје.

ГЛУМЦИ, ХОР, СТУДЕНТИ

У представи учествују глумци Александра Ћосић, Јово Максић, Бошко Пулетић, Србољуб Милин, Радован Миљанић, Љубивоје Тадић, Милутин Миљанић. Део ансамбла су и Хор Храма Светог Саве под управом Јелене Јеж и студенти Криминалистичко-полицијске академије из Београда.