Вечерње новости, 14. 2. 2024, Од мајке још чувам дописнице из логора: Потресна исповест Живка, једног од ’Дианине деце‘

Дианина деца: Живко Зеленбрз Фото: Вечерње новости, Youtube screenshot

Живка (Иванчевића) је 13. децембра 1942. из Завода за глувонему децу у Загребу, као српско ратно сироче, преузела Марија Зеленбрз. Пре тога прошао је кроз логоре у Старој Градишки и Сиску. О свом пореклу до скоро није знао ништа, осим да се зове Живко. Када је преузет, око врата је имао металну плочицу са бројем 1128, коју и данас носи на кожици око врата. Каже: „Не волим је, али она је део мене“.

До пре неки месец није ни слутио да је после рата био само на корак од упознавања са мајком, што је јуче открио репортеру Новости, у Београду.

– Марија Зеленбрз, моја усвојитељка, коју сматрам мајком, дала ми је пред смрт фасциклу. У њој су, између осталог, биле две дописнице из радног логора у Јени, у оквиру фабрике стакла. Писала их је извесна Петра Марјановић у име Смиље Иванчевић. Недостају делови преписке, а из ових које имам види се да је мој отац-усвојитељ Мате, слао Смиљи вероватно мој опис. Углавном, Петра у Смиљино име одговара да ја ипак нисам њен син – прича Живко за наш лист.

Он се сећа да му је претходно усвојитељка, током рата, рекла како се јавила нека жена, вероватно његова мајка, која ће доћи да га води. Ухватио јој се за скуте и почео да плаче. Није хтео нигде.

Данас Живко зна да су му отац Љубивоје Иванчевић, из Кршћина, а мајка Смиља, из Воћина, испод Папука. Из дечјег логора у Сиску спашен је захваљујући Акцији Диане Будисављевић, 25. септембра 1942. Своје име нашао је на списку 5.631 детета, који је сачинила Диана, а до ког је прошле године дошао Музеј жртава геноцида.

Живкова усвојитељка Марија била је из богате сеоске фамилије крај Вараждина и радила је у фабрици „Липа Мил“ у Загребу. Један брат био је у партизанима, други обавештајац. Усвојитељ Мате био је возач трамваја. Нису имали деце.

Марија је у лето 1942. чула од пријатељице да се у Заводу за глувонему децу могу преузети на бригу ратна сирочад. Када су је увели у собу, видела је мноштво малишана како спавају, у лошем стању, само је у једном креветићу стајао Живко у хаљиници и јецао. По глави је имао красте, а стомак му је био надувен од глади. Жена му је пришла и упитала га зашто плаче, а он је рекао да га је „тета тукла“ и то „зато што се упишкио“.

– Онда ме је питала: „Јел би ти ишао са мном?“ Одговорио сам „Бих, ако у кући имаш меса.“ Тако ме је одвела у мали, сиромашки, мрачан стан, у радничком насељу Трешњевка. Живели смо у једној соби и кухињи, заход и пумпа (бунар) били су заједнички за све станаре. Ипак, био сам срећан. Од мајке никада нисам добио батине, а од оца само једном и неколико ћушки – каже Живко.

Марија је једном за време бомбардовања трчала од „Липа Мила“ до куће, како би га спасла. Знао је да је усвојен, да је Србин и да је покатоличен. У фебруару 1945. Мате је поднео молбу за „уређење правног положаја“ усвојеног детета. Тако је „државно сироче Живко, 1128″ постао Живко Зеленбрз, а као датум рођења одређен му је 10. април 1940, Дан државности НДХ. После рата, административном одлуком дан рођења постао му је 23. јануар 1940. Касније су Марија и Мате добили Дубравку, али никада нису правили разлику између ње и дечака.

Једину трауму, које се сећа, доживео је када је гледао филм Живеће овај народ, у ком се појављује сцена са сеоским тргом на ком се играју деца:

– А онда је неко у филму викнуо: „Иду Немци!“ У селу је настала општа гужва, мајке склањају децу. Изашао сам из биоскопа тресући се, убеђен да сам нешто слично доживео!

Године 1950. појавила се још једна жена, тврдећи да је он њен син Влајко Гавран, покренула је чак и судски спор, али га је изгубила. Умрла је мислећи да је Живко у ствари Влајко.

ДРЖАВЉАНСТВО ЗА ЖИВКА

ЖИВКО је јуче одржао јавно сведочење у Народној библиотеци у Београду. Гости трибине у организацији Музеја жртава геноцида били су и хрватска историчарка Наташа Матаушић, као и Владан Вуклиш, помоћник директора Архива РС, а домаћин им је директор Музеја Дејан Ристић. Ристић је најавио како ће Влади предложити да Зеленбрз добије српско држављанство.

Војислава Црњански Спасојевић