Глас Српске, 15. 2. 2024, ’Гаравице‘ изазвале огромну пажњу, због истине о којој се ћутало

Гаравице, српско стратиште на ободу усташког седишта Бихаћ Фото: Глас Српске

Документарни филм “Гаравице”, који говори о усташким злочинима над српским народом у Бихаћу и околним крајевима, напунио је сале широм Српске и подсјетио да истина о којој се дуго ћутало никада не смије бити заборављена.

Пројекат на којем је оснивач и предсједник фондације “Заборављени коријени” Драган Радовић радио скоро три године обишао је готово све крајеве Српске, а ускоро ће и публика у Србији имати прилику да чује исповијести преживјелих о злочину.

Радовић наглашава за Глас Српске да су импресије публике најбољи доказ да је овај документарни филм пун погодак, те да је било важно испричати истину и оживјети културу сјећања.

– Интересовање је премашило моја очекивања, гдје год да смо били, тражила се карта више. Пажња гледалаца разбија све предрасуде да то никога не занима. Показало се супротно, а у многим мјестима гдје смо већ били људи желе да се документарац поново прикаже – рекао је Радовић.

Пројекција је започела премијерним приказивањем документарца у бањалучком Банском двору, а затим је филм стигао и у Приједор, Нови Град, Прњавор, Челинац, Модричу, Котор Варош те на исток Српске.

– Пројекције филма настављене су у Андрићграду, Сокоцу, Палама и Калиновику. Оно што је заједничко, гдје год да смо се појавили, било је прегршт емоција, па чак и суза у очима гледалаца – казао је Радовић.

Према његовим ријечима, 21. фебруара документарац ће бити приказан у Београду, у Информативној служби СПЦ, по благослову патријарха српског Порфирија.

– Након Београда бићемо и у Новом Саду, затим Чачку, Ариљу, а онда и у мањим мјестима у Војводини, гдје је и највише људи поријеклом из Бихаћа – казао је Радовић.

Како каже, најјачи утисак на њега оставили су свједоци који су испричали своје приче из дјетињства, шта су све преживјели.

– О томе људи причају данима након што одгледају филм. Највише ме занимало шта ће рећи потомци жртава и сами свједоци, а показало се да их је цијели филм јако потресао. Јер неко ко је поријеклом из Бихаћа, чуо је шта се то дешавало ту, али нису знали шта се дешавало у Цазину, Кладуши, Крупи и околним мјестима. Многи нису могли спавати, имали су грозницу, али сви су били поносни што је та прича испричана – рекао је Радовић додавши да је имао и подршку институција и благослов СПЦ.

Он је још једном подсјетио да је значај документарца непроцјењив јер говори о злочину у бихаћком срезу на основу 3.000 докумената – судских пресуда, саслушања, записника, извјештаја, прогласа и свједочења 27 преживјелих, од којих је 15 говорило у филму.

Почетком Другог свјетског рата 1941. године усташе су у мјесту Гаравице, једном од највећих стратишта српског народа у Независној Држави Хрватској, побиле 12.000 српских цивила. Међу жртвама је био и велики број дјеце.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

Књига

Током истраживања за потребе филма Драган Радовић је дошао до информације да је о овим трагедијама Драган Гргић написао историјски роман, који је 1961. године забрањен, те је одлучио да га приреди.

За мање од три мјесеца поклоњено је или продато више од 1.500 примјерака књиге “Корана ко рана”.

– Велико интересовање показале су наше институције које желе да имају ову књигу, људи из земље, региона, али и читавог свијета. Рецимо, у Калиновику је продато 47 књига, што је за свако поштовање – казао је Радовић.

Милош Васиљевић