Бојиште на Кајмакчалану, годину дана после битке Фото: Архива
Навршило се 105 година од пробоја Солунског фронта, операције српске и савезничких војски која је пресудно утицала на завршетак Првог светског рата. Она је за последицу имала ослобођење Србије, Црне Горе и делова Аустроугарске у којима је живео наш народ.
„Људи, Бугари беже… Беже Немци. Фронт је пробијен. Наша пешадија је на својој земљи. Гледао сам својим очима. Летео сам ниско, једва три стотине метара изнад њих, лица сам им видео. Машу нам наши, јуришају. Фронт је пробијен, чујете ли ме?” Ово су биле речи Драгутина Савића, пилота на Солунском фронту, изговорене пре 105 година, септембра 1918. Он је први приметио да је фронт пробијен, што је био један од пресудних догађаја за завршетак Првог светског рата.
Управо у спомен на тај велики догађај из наше историје, установљен је Дан српског јединства, слободе и националне заставе, који је јуче свечано обележен у Србији, Републици Српској и свим крајевима у којима живи наш народ. А како је све почело?
Неколико дана раније Живојин Мишић, начелник Штаба српске врховне команде, издао је својим јединицама проглас следеће садржине: „Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. Са непоколебљивом вољом и надом у Бога – јунаци, напред у отаџбину!”
Његовим војницима, који су били жељни повратка у Србију, својим породицама и завичају, није требало много говорити – они су тај позив једва дочекали. У зору 15 септембра, почео је пробој. Резултат те операције био је капитулација Бугарске, Аустроугарске и Немачке, ослобођење Србије, Црне Горе и делова Аустроугарске у којима су живели Срби и остали Јужни Словени, као и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца која је проглашена у Београду 1. децембра 1918. године. Била је то бриљантна војна операција којој су се, а нарочито моралу српских војника, дивили и многи страни званичници. Како и не би кад је српска војска на Солунском фронту провела готово две и по године, жељно ишчекујући повратак кући.
Солунски фронт формиран је још 1916, у дужини од неколико стотина километара, од грчко-албанске границе на западу, до реке Струме и Егејског мора на истоку. Поред српских, ту су биле стациониране и остале савезничке јединице – Французи, Енглези, Италијани, а пред крај рата прикључили су им се и Грци. Насупрот њих налазиле су се бугарске и одређени број немачких јединица. Већ те 1916. године, српска војска је извојевала сјајну, али великом ценом плаћену победу, на Кајмакчалану. Али, што због проблема на осталим фронтовима, неуспешног уласка Румуније у рат и колебања Грчке, као и због става Британаца да је Солунски фронт споредно ратиште, готово две године на њему се нису одвијале значајније операције.
Мапу у новом прозору, са навигацијом и у пуној резолуцији можете погледати овде
Ситуација се променила 1918. године, када је за команданта Солунског фронта изабран маршал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. године са српским генералима и регентом Александром одржао саветовање, на коме је донета одлука да се коначно крене у пробој. Чини се да је за то био изабран прави тренутак. Јер српске војнике и официре, којима се журило кући већ је почела да хвата нервоза што је са пробојем одуговлачи, а све се то одражавало и на морал трупа. Чинило се да су и остале, међународне околности ишле у прилог овој одлуци. САД су 1917. године ушле у рат на страни сила Антанте, на западном фронту пропали су покушаји немачке офанзиве, па је постало јасно да ће Централне силе – Немачка и Аустроугарска, које су исцрпеле готово све своје људске и материјалне резерве, изгубити рат. У Немачкој и нарочито Аустроугарској, под утицајем Октобарске револуције, почели су да тињају сукоби и унутрашња превирања, што се одразило на морал њихових, али и трупа њихових савезница – Бугарске и Османског царства.
На саветовању српске и француске Врховне команде донета је одлука да пробој фронта почне средином септембра и то на сектору Добро Поље – Ветерник – Козјак, као и да пешадијском пробоју претходи жестока ватра из свих артиљерских оруђа. Договорено је и да шифра за почетак операције буде „Пошаљите једног официра и осам војника”. Иначе, септембра 1918. године српска војска била је подељена у две армије и шест дивизија, укупно око 150 хиљада војника, од којих су 20 хиљада чинили добровољци. Командант штаба био је војвода Живојин Мишић, првом армијом командовао је Петар Бојовић, а другом Степа Степановић. Приближно исти број војника имали су и Французи, око 100 хиљада Британци, а у пробоју су учешће узеле и италијанске и грчке трупе, тако да су савезничке снаге на Солунском фронту тада бројале више од пола милиона људи. Сличну јачину имали су и њихови противници, међу којима је највише било Бугара
Српски напад почео је најпре паљбом из свих оруђа, а потом и јуришом пешадије. На потезу Соко ‒ Ветерник ‒ Добро поље водила се борба прса у прса. После тешких борби главни део фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Српске јединице више ништа није могло да заустави, чак ни проблеми са снабдевањем и неуспеси који су британске и грчке јединице доживеле код Дојрана. Већ 25. септембра ослобођено је и Скопље, чиме је српској војсци био и отворен пут према Бугарској. Зато је, под утиском овог напредовања, маршал Франше д’Епере записао: „Операције се морају успоравати, јер нема комуникација ради добацивања хране француским трупама које напредују. Једино српским трупама нису потребне комуникације – оне иду као олуја напред”.
Исход овог јуриша српске војске је познат. Већ 29. септембра капитулирала је Бугарска. Њени представници у Солуну пристали су на све захтеве које је пред њих поставио Франше д’Епере. Имали су само једну молбу – да српска војска не улази у Бугарску. Плашили су се освете за злочине које су бугарске јединице починиле током окупације Србије. Српска војска за то време наставила је свој поход. Спречиле су немачке јединице да се утврде на позицијама Пећ – Косовска Митровица – Ниш, а војници Прве армије су 11. октобра ушле у Ниш. Тиме је Првој армији био отворен пут у Моравску долину, па је њен командант војвода Петар Бојовић, заједно са војницима Дунавске дивизије, 1. новембра 1918. године умарширао у ослобођени Београд. За то време, јединице Друге армије, које је предводио Степа Степановић ослободиле су западну Србију.
Већ 3. новембра капитулирала је Аустроугарска, чиме су се стекли услови да јединице српске војске пређу Дунав, Саву и Дрину и започну са ослобађањем делова ове царевине у којима је живео српски народ. Тако је јуриш српске војске на Солунском фронту, био јуриш у слободу и отаџбину и представљао један од најважнијих догађаја за исход Првог светског рата.
Ово је моја земља, запамти!
О страхоти борби на потесу Соко ‒ Ветерник ‒ Добро Поље сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу: „Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота.
Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подерано обуће, искрварени освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко.
Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се укоштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугарину главу о тло и виче: Ово је моја земља, ово је моја земља, упамти! Најзад, малаксао Бугарин не може више ништа да упамти и ту испод Ветерника заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викне ми: Хајде Француз, напред!”
Јован Гајић
