Вечерње новости, 27. 5. 2018, Атлас нестале српске баштине – Иван Јастребов поново међу Србима

Скадар: Остаци катедралне цркве Светог Стефана (13. век) Фото: Борис Субашић, Вечерње новости

Капитално дело знаменитог руског дипломате и научника Ивана Јастребова објављено први пут на нашем језику у издању Службеног гласника. Сведочанство о затирању српског народа у Метохији, БЈР Македонији и Албанији

Драгоцена књига „Стара Србија и Албанија“ руског дипломате, научника и авантуристе Ивана Јастребова је својеврстан атлас изгубљене баштине и народа на територијама где је у настајала и у средњем веку цветала српска држава. После 124. године од његове смрти ово непроцењиво сведочанство најзад је објављено на српском, у преводу Весне Смиљанић Рангелов и издању Службеног гласника.

– Ова књига старија од века је изузетно актуелна јер нас упознаје са изгубљеним коренима и начином како су расрбљене територије где се рађала и цветала српска држава. Јастребов је био непосредни сведок губљења идентитета српског народа на простору Старе Србије и Албаније – каже историчар Борисав Челиковић, уредник у Службеном гласнику и иницијатор превођења и објављивања сведочанства које је у 19. веку начинио Јастребов.

– Да је књига била преведна раније, можда бисмо боље препознали суштински истоветне процесе који су се одвијали у 20. веку, али и данас, на територији некадашње Југославије. Јастребов је оставио јединствене податке о промени идентитета Срба путем исламизације и поарнаућивања, што није исто, али и сведочанство, данас мало познато, о агресивном деловању Католичке цркве. О вредности Јастребовљевих података говори чињеница да се на њима темеље сва потоња научна дела о Старој Србији и Албанији. Он је последњи човек који је видео и материјалне остатке многих српских насеља и цркава које су систематски уништаване још у његово време.

Руски конзул Иван Степанович Јастребов Фото: Вечерње новости, Обичаји и песме Срба у Турској, И. Јастребова, Службени гласник

Овај високообразовани руски конзул, полиглота и полихистор: етнограф, географ и историчар, поред редовних дипломатских послова је користећи српске средњовековне хрисовуље као итинирере препешачио и обишао свако село, рушевину цркве и града у областима Османског царства које данас познајемо под именима Метохија, бивше југословенске републике Македоније и скадарску област у Албанији.

Он описује лепе планинске пејзаже и богате речне долине са здравом климом, створене да у њима живе здрави и срећни људи.

Стварност је била другачија: само су Турци живели богато и задовољно на српској грбачи, захваљујући суровости Арнаута и арнауташа. Они царству нису плаћали никакве дажбине, једина обавеза им је била да држе српско становништво под контролом мучећи га. Опис тог живота врло је сличан данашњем стању у српским енклавама на КиМ.

– Хришћани су осуђени на затворенички живот због страха од Арнаута. С таквим животом они у ракији траже утеху од патњи и туге. Зато међу њима владају болест и смртност, а прираштаја је све мање – бележи Јастребов у Ђаковици.

Он уочава да све више метохијских Срба приступа “фисовима” албанских кланова које су колонизовали из дивљих гудура.

– Познајем и хришћане који су такође почели себе убрајати у овај или онај фис. Они то чине из других разлога, исто као што се труде да се побратиме, да узајамно пију крв, с Арнаутима и арнауташима у циљу тога да, затреба ли, нађу себи заштиту од зулума. Тако је то било у изнуђеном обичају који је хришћане водио пре свега ка арнауташењу, а потом ка неизбежној промени вере – сведочио је Јастребов.

Ишчитавајући његове прецизне податке уочава се да су у доцнијим временима највећа зверства према Србима управо чинили потомци арнауташа, Срба с албанским идентитетом. Нажалост, Јастребов није завршио своје животно дело, велику књигу којом је намеравао да упозна Русију и свет са судбином Срба.

– Умро је изненада у Солуну, највероватније je отрован, због своје љубави и заштитничког односа према Србима. Срећом, његова удовица је Српској краљевској академији предала његове путне записе, које је скупљао током година кад је био конзул у Призрену и Скадру. Академија их је, на руском, објавила у малом тиражу 1904. тако да су остале непознате јавности којој су биле намењене. Сад смо их превели, средили и испуњавамо историјски дуг Јастребову – каже Челиковић.

ДИПЛОМАТИЈА И РЕВОЛВЕРИ

ЈАСТРЕБОВ је увек устајао у заштиту Срба, а кад дипломатска средства нису давала резултате, умео је да усред подивљале албанске руље потегне револвер и заустави насиље над Србима. Његова храброст донела му је поштовање арнаутских предводника који су му омогућили да путује где год жели и види један примитиван, дивљи свет у који до тад нико са стране није имао приступа.

Борис СУБАШИЋ