Борба за веру, Глас Косова и Метохије, 3. 9. 2025, Петар М. Милосављевић: Стварање македонске државе, македонске нације и македонског језика

Алајбеговић: Од спољно-политичких акција које су биле финансиране из тајног усташког фонда министарства спољних послова, спомињем случај Ванче Михаилова. 1944. Павелић је тражио из тајног фонда 10.000 швајцарских франака за Ванчу Михаилова, који је био гост код Павелића у Загребу. После тога му је Владимир Минтар поднео налог да одобрим два дипломатска пасоша за Ванчу Михаилова и његову жену. Саопштио ми је да му је налог дао посланик у Бугарској Владимир Зидовец. После неколико дана је дошао у мој кабинет Ванча Михаилов да пита за пасоше. После сам га питао да ли је био у иностранству. Он ми је одговорио да је био у Македонији, мислећи да сам упознат са тим. Изразио је своје негодовање према Немцима, који желе сада да га искористе у једном часу када је његова ситуација тешка и свака акција у Македонији осуђена на неуспех. Постављају му немогуће задатке. Раније кад је ситуација била повољнија Немци му нису дозволили да објави ниједан чланак у иностранству и у Македонији вероватно је поред Павелића детаљније био упућен Андреја Артуковић, који је био у врло интимним односима са Ванчом Михаиловом, а такође и др Ловро Сушић.

Ово је једна потврда више о сарадњи Усташа и ВМРО-а, али и потврда о слабости Ванче Михаилова и ВМРО-а на терену Јужне Србије, после свих испаштања од Бугара и ВМРО-а није хтео ништа да чује у вези са „македонством“ и Бугарском. У живом сећању народа био је срећан живот у Краљевини Југославији, под владом Краља Александра I и својих народних вођа са терена, као што су били војвода Мина Станковић, Михаило Каламатијевић, сенатор, војводе Трбић и Кимић и толики други.

 

Македонска православна црква

Одмах по стварању македонске републике, нације и језика 1945, македонски комунисти су покренули акцију за стварање Македонске православне цркве. У том циљу је образован Иницијативни одбор, на челу са свештеником Нестором Поповским, из чисто политичких разлога и због черечења Српске православне цркве.

Патријарх Гаврило није хтео ни да чује ни дискутује о стварању неке Македонске православне цркве, исто као ни Архијерејски Сабор и Свети Синод. По смрти Патријарха Гаврила, дошао је за Патријарха Викентије. Он је пре рата Штипу био владика и познавао је добро ситуацију. Пристао је да преговара, али никад није ни помислио да одобри стварање Македонске цркве. Њега су многи нападали да је био сервилан према Верској комисији и Титу, али он је као добар дипломата вешто избегавао да призна, два горућа питања Цркве Свештеничко удружење (прокомунистичку организацију у Цркви) и Македонску православну цркву. Крај његовог живота је био мистериозан, али патријарх Викентије није се огрешио ни о Српство, ни о Светосавље.

Кад је за Патријарха изабран Герман дошло је до промене. Овај патријарх се приближио Свештеничком удружењу и на крају је аминовао назаконски акт проглашења Македонске архиепископије и Македонске цркве. Иницијативни одбор је 23. јула 1958. донео самовољно одлуку за одржање народног црквеног сабора у Охриду за решење питања Македонске православне цркве. Од 4-6. октобра 1958. одржан је тај сабор у Охриду, без одобрења Патријарха и Светог Синода, али уз сагласност комунистичких власти.

Главне тачке сабора су биле избор једног митрополита и двојице епископа за подручје Македоније. У тој завери против Српске православне цркве учествовали су комунисти, ВМРО, Свештеничко удружење и викарни епископ Доситеј, који је издао Светосавље и Српство. Међу гостима су били Милоје Дипларић, секретар Савезне верске комисије, прота Смиљанић, председник Свештеничког удружења и отворени комуниста, са својим доглавником свештеничком Јелићем, потпредседник Извршног већа Македоније Страхил Гигов и председник Верске комисије Македоније, познати србомрзац и македонствујушчи Доне Илијевски. Жалосна је улога викарног епископа Доситеја, кога је покретало славољубве и амбиција. Он је на сабору изабран за Архиепископа Охридског и Скопског и Митрополита македонског (нова и произвољна титула, која не постоји у Српској православној цркви). За епископе су изабрани Никола Трајковски, правник из Битоља и ВМРО-вац и свештеник Тома Димовски, ВМРО-вац, обојица без морланих квалификација. Нестор Поповски председник Иницијативног одбора, није могао да буде биран јер је и за схватања тог ВМРО-ског сабора био неморалан и недостојан, али је остао тутор, надзорник и „политички комесар“ Доситеј, жалосном поглавару нове Македонске цркве.

То је био један од најтежих удара за Српску православну цркву, која није питана, већ стављена пред свршен чин. Велика грешка Патријарха Германа је што није одмах осудио тај чин, који је довео до цепања Српске православне цркве. Њега су у почетку „македонске владике“ задржале као шефа „Патријарха Српске и Македонске цркве“, што ће му доцније одузети.

Ни Турци током векова, нису тако насрнули на Српску цркву. Султан Абдул Хамид је 1904. потврдио првог српског митрополита у Скопљу, за Јужну Србију, Севастијана (Дебељковића), из Липљана, на Косову.

Ту Македонску цркву до 1976. није признала ниједна православна црква на свету, а осудили су је Васељенски Патријарх Атинагорас и Грчка црква.

• је та иста Македонска црква проглашена аутокефалном, опет самовољно, пробудивши јаз између Српске православне цркве и одметничке Македонске цркве.

Циљ те комунистичке творевине био је да се преко ње врши пропаганда за Македонију у иностранству. Створена је епархија те цркве за Америку, Канаду и Аустралију, да би могло да се утиче, заједно са „Матицом за исељенике“ из Скопља, на велики број Јужносрбијанаца (сада Македонаца), који живе тамо.

Интересантно је да Ватикан признаје ту Македонску цркву, одржава односе са њом, прима њене делегације и шаље своје у Скопље. Васељенски патријарх Атинагорас није признао Македонску цркву и одбио је све њене позиве да је посети. Нови Васељенски патријарх Димитрије је задржао исти став.

Комунистички режим Југославије стално врши притисак на Српску православну цркву да призна Македонску цркву, некад уз обећање, а некад претњама да ће отежати рад и живот цркве.

После свог проглашења за поглавара Македонске цркве Доситеј се налазио у саставу делегације Српске православне цркве, на челу са Патријархом Германом, која је посетила Грчку. Том приликом је та делегација посетила и наш манастир Хиландар у Светој Гори. Наш велики монах и веран службеник Хиландара Хаџи Никифор (старешина Испоснице Светог Саве у Кареји и верни службеник Хиландара 50 година, одликован од Енглеске за помагање савезника у Другом светском рату, из Лугавче, код Смедерева, кога је знала и поштовала цела Света Гора) рекао је Доситеју (који је такође раније био Хиландарац) да је одрод и издајник.

Све „македонске“ творевине су практично подбациле, али су тешко оштетиле српске интересе. Највећа жртва је народ Јужне Србије, који је подјармљен, а нема снаге да се бори против насилништва. С друге стране и српски народ је такође подјармљен и није у стању да помаже браћу у невољи. Зато је српска национална емиграција понела најтежи терет борбе у одбрани интереса Српства и Светосавља. Свима је јасно да ће се падом комунизма аутоматски решити сви ти проблеми.

Македонска православна црква је неканонски отуђила из састава Српске православне цркве 86 српска манастира, 814 црквених општина и 953 цркве. Исте користи у туристичке сврхе, нарочито фреске и иконе старих српских мајстора, најчувенијих из доба краља Милутина и цара Душана.

Међутим, Српска православна црква до 1976. није званично признала Македонску цркву. „Македонски митрополит, архиепископ и епископи“ се налазе „под истрагом“ и њихов рад се сматра незаконитим. Македонска црква има сада и своју богословију у Скопљу, у којој се предају и комунистички предмети. Из Македоније има у Београду на Теолошком факултету око десетак теолога, који се школују, без „препорука македонских владика“. У саставу те Македонске цркве има данас, 1976, свештеника 350 и неколико монаха, који су подељени у три групе, српску, бугарску и македонску. Сви се званично изјашњавају да су Македонци, али се међу њима воде оштре борбе и одигравају свакодневни сукоби. Народ у данашњој Македонији у огромној већини је за Српску православну цркву. Велики број Срба из Јужне Србије одлази на причест у Београд.

Манастири у данашњој Македонији су опустели. Већина монаха и монахиња су били из Србије, које су једно време по стварању Македонске цркве били остали, али су после сви отишли за Србију. Манастири и цркве Јужне Србије су стављени под контролу државе као „историјски споменици“ и искоришћавају се у туристичке сврхе, а фреске српских мајстора се приказују на међународним изложбама као „македонске“.

Манастир Светог Јоакима Осоговског, близу Криве Паланке (12 км од бугарске границе) обновио је после Првог светског рата архимандрит и народни посланик Алексије Јовановић, кога су Бугари протерали 1941, када је избацио из манастира једног бугарског калуђера. До 1968. у њему се налазила једна група монахиња из Србије. Тада су по позиву Српске православне цркве отишле за Србију. Када је обилазио тај манастир данашњи „Архиепископ Македоније“ Доситеј говорио је: „Моје добре Српкињице“ што је сигурно био одржај гриже савести човека који је заборавио да је био Србин и српски викарни епископ. Сада разочаран и сам види да је искоришћен од македонских комуниста и ВМРО-а, носећи тежак жиг издајства.

У манастиру Матка је сада само један калуђер Гаврило.

Пре рата је био напредан српски женски манастир у Вељушци, код Струмице, као и српски манастир у Шогљу, на Бабуни.

Везе Македонске цркве са Ватиканом су добре. Маја месеца 1974 је у Риму била организована „Недеља Македоније“. Том приликом је у цркви Светог Ћирила у Риму служио „Митрополит Македоније“ Кирил. Организовано је и „вече македонске уметности“.

Један одборник из Скопља рекао је да комунисти избегавају да дискутују са представницима верских заједница о одредбама Устава и Титовог писма што треба да се исправи. То је доказ да су комунисти пали пред црквом.

Српска православна црква дала је велики допринос у Јужној Србији од 1912. до 1941, много жртава, тако да је оставила трагове, које не може да избрише ни „Македонска црква“. Српски Скопски Митрополит Вићентије (Крџић), који је 13. октобра 1912. поздравио краља Петра I пред црквом Светог Спаса, дао је велики допринос у подизању народа Јужне Србије. Због његовог рада и заслуга за Српство, бугарски окупатори су га ухапсили и 1915. у Урошевцу искасапили и спалили заједно са ђаконом Цветком.

По ослобођењу 1918. Митрополит скопски је био Варнава, који ће доцније постати Патријарх српски. Његов рад је био крунисан великим успехом у процвату Светосавља и Српства у Јужној Србији. После Митрополита Варнаве Скопски Митрополит је био Јосиф, велики јерарх наше Цркве. Он се за време окупације косио јуначки са немачким и бугарским окупаторима, са комунистима после 1945. до повратка Патријарха Гаврила из иностранства. Јосиф је вршио дужност заменика поглавара Српске православне цркве са много части и пожртвовања.

Пре рата је био са службом у Јужној Србији наш велики јерарх др Николај (Велимировић), као епископ Охридски. Он је много учинио за цркву и народ у Јужној Србији. Изградио је конаке у манастиру Светог Наума, које су комунисти по свом доласку на власт разорили.

У Штипу је пре рата живео и служио са великим успехом епископом Серафим, који је тамо сахрањен. По свом доласку комунисти су његове посмртне остатке извадили и спалили. У Штипу је корисно радио за Светосавље епископе Викентије, каснији патријарх Српски. Међу одличним свештеницима био је познат по свом раду прота Стева Димитријевић.

 

Јужна Србија данас као Македонија

По доласку комуниста на власт Јужна Србија је проглашена народном републиком Македонијом, која по уставу комунистичке Југославије може да изађе из југословенске федерације ако жели. То је био диктат међународног комунизма и ВМРО-а, који су оставили отворена врата за прикључење те Македоније Бугарској или за стварање неке велике Македоније под непосредном контролом или управом Совјета. Понављамо, становништво Јужне Србије није никад било питано или гласало за стварање те Македоније.

Данашњи комунистички управљачи су само погоршали живот народа, а од Македоније створили најзападнију републику југословенске комунистичке федерације. Један од првих тешких поступака комунистичког режима било је вешање у Радовишту и Струмичком крају више сељака који су одбили 1945-46. да уђу у комунистичке задруге.

Народ Јужне Србије данас више него икад тражи везу и ослонац на Србију.

Српски комунисти, који су свесно или несвесно, допринели стварању те вештачке творевине, социјалистичке републике Македоније, осећају сада грижу савести, поготову пошто су од 1971. до данас одбачени од врхушке или су се сами уклонили са власти.

Под окриљем комуниста Албанци насрћу на Македонију. Купују имања и насељавају се. Данас само у Скопљу има око 100.000 Албанаца, а њихово присуство се осећа свуда на десној обали Вардара, око Тетова, Гостивара, Дебра, Кичева, Охрида, чак и око Куманова. Пошто и Албанце комунистички управљачи Македоније желе да представе као Македонце, долази до сукоба, суђења Албанаца (нарочито у Гостивару и Тетову). Преостали Турци симпатишу Србију и Србе.

Политичке промене у редовима комуниста Југославије од 1971. осетиле су се и у Македонији. После откривања „контра-револуције“ у Хрватској, током 1972. и почетком 1973. Централни комитет Савеза комуниста Македоније на више седница вршио је критике и самокритике.

Тада је смењен секретар Централног комитета Славко Милосавски, човек Крсте Црвенковског. Милосавски је избачен из партије, а доцније се појавио у Америци као политички емигрант. Група Крсте Црвеноковског која се ослањала на хрватску групу Славке Дапчевић-Кучар и Мике Трипала (против Срба и Србије) почела је да губи терен, тако да је и сам Крсте Црвенковски изгубио позицију (био је једно време чак и потпредседник Југославије, први после Тита), да би најзад 1975. пребегао у Бугарску, где му је и место као старом ВМРО-вцу. Он треба да одигра своју улогу у променама после Тита, уз Бугаре и Совјете. Титовци тврде да је и даље у Македонији, али у немилости. Крста Црвенковски је 1974. признао да је у порасту узнемиреност македонске јавности за безбедност самоуправног социјализма и судбине многонационалне равноправне заједнице народа и народности. Он је чак подвукао да је негде неизвесност прерасла у страх и додао је да то није случајно, што је та узнемиреност већа у Македонији, него у другим областима Југославије, где је „национална еманципација везана за комунистичку Југославију“. Тиме је Црвенковски аутоматски признао да ће се са пропашћу комунистичке Југославије срушити и Македонија, као вештачка творевина.