Искра, 11. 04. 2024, Владимир Умељић: Сребреница, (не)право и (не)морал

Његова изјава гласи сажето: На дан 16. јула 1995. (понекад наводи и 20. јули) његова специјална јединица у саставу Франц Кос, Марко Бошкић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Брано Гојковић, Александар Цветковић, Властимир Голијан и он сам била је доведена у Брањане код места Пилице у близини Зворника. Командир јединице Милорад Пелемиш није био присутан.

Муслимани из Сребренице, између 17 и 60 година стари мушкарци, довожени су аутобусима и потом у групама од по десет особа одвођени на једну ливаду, удаљену 50 м (у другим исказима он наводи 100 или 200 м), постројавани леђима окренути егзекуторима и стрељани. Између 10.00 и 15.00 његова група је на тај начин убила између 1.000 и 1.200 људи. Он лично је убио између 70 и 100 цивила. Ердемовић је на то од ICTY осуђен на 5 (пет) година затвора, од којих је одлежао само 3,5 а потом је добио нови идентитет и осигурану егзистенцију у једној западној земљи, јер од тада наступа као крунски сведок у свим процесима против српских генерала и високих политичара, који су оптужени и листом осуђени за „српски геноцид у Сребреници“. ICTY је, наиме, на основу његовог исказа, тај злочин именовао тако и ту дефиницију прогласио једноставно за „утврђену истину, која не подлеже никаквој разумној сумњи“ („established truth beyond a reasenonable doubt“). Не само противречности у Ердемовићевом исказу (навођења различитих датума и описа конкретних ситуација, навођење различитих командира, тврдња да су обични војници издавали наређења официрима, итд), већ и више других контроверзних момената заслужују пажњу и леигитимишу „a reasenonable doubt“ критичара ICTY.

Овде само три чињенице:

‒ Аутор Жерминал Чивиков је направио врло просту рачуницу. Ако је то све било тако, како Ердемовић тврди, са довожењем заточених; изласком само по 10 особа одједном из аутобуса и прво пражњењем свих џепова, одузимањем докумената, новца и евентуалних драгоцености; одвођењем група од по 10 жртава на ливаду удаљену 50 м (чак и ако не 100, 200 м); постројавањем уз редовно малтретирање жртава, потом стрељањем из калашњикова, подешеним на појединачну паљбу а једно време испробавањем тешког митраљеза, који се показао неефикасним и захтевао још више утрошка времена; провером стрељаних од стране егзекутора и довршавањем још живих из пиштоља; са местимичним паузама, пушењем цигарета и пијењем шљивовице; са понеком свађом међу извршиоцима злочина, јер Ердемовић се „противио и покушавао да спасе људе“, онда би за масовно убиство толиког броја људи (120 група од по 10 заточеника) морало да траје најмање 20 а не 5 сати (између 10.00 и 15.00). Немогуће је, по сваком закону вероватноће, да ICTY нису стајали и не стоје људи на располагању, који би били у стању да увиде ово чињенично стање и да одговарајуће реагују.

‒ Тадашњи тужилац ICTY Жан-Рене Руез је при суђењу Ердемовићу показао укупно два „снимка из ваздуха“ односног терена, од 17. јула 1995. и од 27. септембра 1995, које му је државни секретар САД Медлин Олбрајт „за ту сврху ставила на располагање“ и који би требало да потврђују истинитост исказа крунског сведока. Будући „да су такви снимци за лаике нечитљиви“, Руез је објаснио, да се на првом снимку „препознаје више лешева на ливади и по могућству копање једне масовне гробнице“ а на другом „трагови радова, дакле ексхумирања лешева“, али додао је да су „форензичари упркос томе на том месту ископали 153 жртве“. То су значи једини материјални показатељи масовног убиства сребреничких муслимана у Брањанима, које ICTY вреднује као доказе Ердемовићевих навода. Како, међутим, објаснити тј. вредновати чињеницу постојања само два снимка? Јер тада је Босна била под перманентном сателитском контролом, зашто су дакле изостали снимци егзекуције или барем снимци ексхумирања а не само њени „трагови“, како је то Руез објаснио суду? Стога није чудо да су њихова аутентичност и поузданост, као и сама Медлин Олбрајт доживели масивну критику управо на Западу ¹ а није наравно згорега подсетити се и да је министар иностраних послова САД Колин Пауел 5. фебруара 2003. показао ту исту врсту „за лаике нечитљивих“ снимака Савету безбедности УН, као „доказ да Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништавање и да је рат против Ирака неопходан“, што се потом испоставило као неистина и свесна манипулација. Осим тога, како треба стватити речи тужиоца, да он на снимку препознаје „више лешева“? Јер већ 153 леша су маса, али – 1.000 или чак 1.200? Да ли је могуће да сателитски снимци тј. тај један снимак Медлин Олбрајт није показао једну невероватну масу мртвих на тој ливади и то само један дан после егзекуције, како је Ердемовић тврдио, и да је тужилац пропустио да тако нешто на одговарајући начин истакне (ако је пак Ердемовићев навод једном другом приликом тачан, да се масовно убиство догодило наиме 20. јула, онда све постаје наравно беспредметно)? А да не заборавимо да су у медијима већ више пута објављени врло читљиви сателитски снимци, на којима се са ручног сата једног човека на морској плажи могло ишчитати тачно време.

‒ Оно што је даље апсолутно необјашњиво, то је да ICTY значи већ више од двадесет година познаје имена – и адресе највећег броја – свих Ердемовићевих саучесника при дотичном масовном (што је примерена ознака како за 1.200, тако и за 153 жртве злочина) убиству сребреничких муслимана у Брањанима 1995, без да је икада покушао да их приведе лицу правде или барем да их саслуша као сведоке-очевидце. Напротив, када је један од њих, босански Хрват Марко Бошкић у априлу 2004. био у САД (место Пибоди код Бостона) због једне друге ствари ухапшен, јер је под утицајем алкохола изазвао судар и потом побегао са места удеса, изашло је на светло дана и његово учешће у масовном убиству у Брањанима 1995. Он је при саслушању потврдио иследницима америчког ФБИ стрељање босанско-муслиманских цивила у Брањанима (без да је потврдио било које Ердемовићеве детаље).²  Да ли је могуће да ФБИ на то уопште не реагује? У САД, које су на основу просте и, како је у међувремену познато, у највећем делу случајева потпуно произвољне/неоправдане сумње да би евентуално могло да се ради о терористима, само 2002. у логору Гвантанамо на Куби интернирале 779 особа из 40 земаља и годинама их држали затвореним? ³ Да, очигледно, а када су амерички новинари потом директно питали тужилаштво ICTY у Хагу, хоће ли тражити изручење тог масовног (по ICTY – геноцидног) убице, настаје још већа недоумица, јер одговор је гласио: „Не, заправо не, јер ми смо преоптерећени послом и концентришемо се на ’крупне рибе‘“. ⁴

Како дакле схватити мотиве и размишљање, говор и делање Хашког трибунала за бившу Југославију? Жерминал Чивиков је понудио следећу аналогију као испомоћ: „Представимо себи ситуацију, да осморица хулигана/рокера у Амстердаму дивљачки убију једног беспомоћног бескућника; да се потом један од њих пријави правосуђу, призна злочин и наведе имена свих убица; да он потом буде осуђен а без да је правосуђе икада покушало да приведе правди остале учеснике у убиству, чак и без да их макар једном саслуша и тиме из прве руке верификује – у позитивном или негативном смислу – изјаву једног јединог оптуженог и осуђеног за дотично убиство“.

Да ли би такво правосуђе и даље могло да претендује на своју правну детерминанту (и своју социјално-моралну улогу у друштву)? Нарочито ако би дотични хулиган/рокер потом за сурово убиство беспомоћне жртве био осуђен на рецимо 18,25 дана затвора а потом добио нови идентитет и до краја живота осигурану егзистенцију, уз услов да се појављује као крунски сведок при будућим суђењима шефовима дотичне рокерске банде? Овде се наводи 18,25 дана, јер Ердемовић је пред судом изјавио, да је лично убио 70-100 заточеника и – ICTY то сматра „утврђеном истином, која не подлеже никаквој разумној сумњи“ а то значи да је он у минималном случају од 70 жртава за сваких 20 убијених одлежао годину дана у затвору, за сваку убијену беспомоћну жртву дакле (365 : 20 =) 18,25 дана.

Докле год, међутим, Хашки трибунал за бившу Југославију не приведе и барем не саслуша остале осумњичене, он мора поћи од тога, од сопственог уверења на основу кога доноси пресуде, да је сваки од њих током тог „удруженог злочиначког подухвата“ у просеку егзекутирао 150 босанских муслимана и у том случају је казнио свог „веродостојног крунског сведока“ са мање од десет дана затвора по убијеном.

За поређење, за крађу (сапуна, зубне пасте, дезодоранса, цигарета, флаше ракије, конфекције, итд) из једне радње предвиђа нпр. немачко законодавство

а. (СтГБ § 242 Абс. 1) за први пут или новчану казну или пак затвор до 5 година;

б. ако крађу почини једна банда, у смислу „удруженог криминалног подухвата“ (§ 244 Абс. 1 Нр. 2), онда долази само затвор у питање, између шест месеци и 10 година;

в. ако починитељи у очима закона важе као наоружани, па макар то био само џепни ножић, предвиђена казна затвора износи и знатно више.

Како дакле долази један УН трибунал на то да осуди једног – по сопственом схватању дотичног суда геноцидног – убицу на 18,25 или на мање од 10 дана „по глави“ за масовно убиство беспомоћних жртава и да истовремено све остале починитеље злочина игнорише? Да ли „лов на (само српске) „крупне рибе“ заиста може да оправда игнорисање убица 150 људи, јер би они ето требало да су (само не-српске) „ситне рибе“?

Ако се за тренутак вратимо на неопходни пијетет према жртвама и на емоционалну интелигенцију погођених, пре свега породица, родбине и пријатеља жртава злочина, али и свих хуманистички настројених људи – да ли се из овога мора закључити да је по Хашком трибуналу за бившу Југославију један живот мање вредан него што је сваком немачком суду вредан комад сапуна, зубна паста или комад одеће?

Као што је већ било напоменуто, ICTY отвара више питања него што нуди одговора.

Ове чињенице легитимишу понуду следећих теза за дискусију:

а. Хашки трибунал за бившу Југославију масивно ревидира међународно-правну дефиницију злочина геноцида и тиме изузетно компликује, отежава и у крајњој линији води научно истраживање и вредновање феномена геноцида ad absurdum.

б. Хашки трибунал за бившу Југославију базира своју масивну ревизију међународно-правне дефиниције злочина геноцида на врло проблематичној конструкцији, на основу исказа једног јединог, контроверзног и противуречног „крунског сведока“ („убиство 1.000 до 1.200 људи у року од 5 сати“).

в. Хашки трибунал за бившу Југославију већ две деценије свесно игнорише све друге сведоке-очевице и истовремено непосредне починиоце масовног злочина, од којих је сваки – по дотичној тврдњи ICTY – у просеку убио 150 босанско-муслиманских цивила а који би били у стању да потврде или пониште исказ тог једног јединог, контроверзног и противуречног „крунског сведока“. Сходно томе намеће се закључак, да

г. Хашки трибунал за бившу Југославију нема интереса и намере да у правном смислу заиста разјасни и санкционише ратне злочине у време последњих ратова при насилном распаду друге Југославије на крају XX века и тиме

д. Хашки трибунал за бившу Југославију покушава превасходно да пода правни оквир политичком и интересно мотивисаном вредновању дотичних догађања, јер

ђ. Хашки трибунал за бившу Југославију користи сингуларни исказ Дражена Ердемовића као основу своје редефиниције злочина геноцида и ставља га у само једну функцију, наиме, у службу осуђивања високих српских политичара и генерала за „српски геноцид над босанским муслиманима у Сребреници“.

е. То није примерено пре свега жртвама злочина у Сребреници 1995, које се из политичких разлога инструментализују, служи међутим непревидиво консолидовању „црно-беле“ представе стварности приликом балканских ратова при насилном распаду друге Југославије на крају XX века, у смислу шеме „bad guys-good guys“. То у великој мери поткопава поверење у правосуђе Запада а тиме и у основне вредности демократије западног типа. То даље није примерено ни неопходном и адекватном санкционисању почињених злочина, али ни преко потребном помирењу бивших ратних противника.

ж. Закључно, како вредновати судбину осуђених због „8.000 жртава геноцида у Сребреници“, ако се исти није догодио (што, још једном, не поставља у питање извршени ратни злочин) и ако ни број жртава тог масовног убиства по могућству не одговара стварности?

‒ Босанско-муслиманска критика – чији је заправо „Пројекат Сребреница“?

Постоји још један неразјашњени моменат, који би могао да се испостави као врло значајан при реконструисању каузалног ланца трагичних догађаја у Сребреници 1995. а који се управо са босанско-муслиманске стране увек изнова потенцира. Тај моменат је значајан у односу на чудно чињенично стање да не само Хашки трибунал за бившу Југославију, већ и свака послератна босанско-муслиманска влада додуше ревносно прогони „српске геноцидне злочинце“, али истовремено исто тако консеквентно игнорише познате егзекуторе из Брањана, Ердемовићеве саучеснике у масовном злочину:

„Непобитна је чињеница да ми је Алија Изетбеговић у септембру 1993. године, приликом нашег састанка у хотелу Холидеј ин у Сарајеву, отворено рекао да му је Бил Клинтон предложио да допусти Србима да уђу у Сребреницу, убију 5.000 Бошњака те да би онда Американци и НАТО почели да бомбардују српске положаје у БиХ. Не верујем да би Алија из своје главе нешто такво измислио, а занимљиво је да ни Клинтон, нити било ко други из његовог окружења никад нису покушали да демантују ове наводе“, каже Хакија Мехољић, ратни шеф бошњачке полиције у Сребреници и председник Општинског одбора СДП БиХ у том граду. За Ибрана Мустафића пак, једног од оснивача СДА у Подрињу и ратног председника Извршног одбора СО Сребреница, не постоји дилема да је бивши амерички председник, како каже, ратни злочинац „пар екселанс“: „Такве људе једино могу да пљунем, али тек након што им кажем све што ми је на души. Поред Алије Изетбеговића, злочинца који се никад није појавио у Поточарима, Клинтон је починио највећи злочин према Сребреници.“⁵

Алија Изетбеговић је, међутим, у међувремену умро а Клинтон, наравно, то не коментарише. Исказ непосредног сведока времена, босанског муслимана Хакије Мехољића, указује у сваком случају на још једну могућу пукотину у „црно-белој“ представи стварности на Балкану на крају XX века, која је од стране Запада понуђена интернализујућој публици и од исте великим делом и акцептирана.

1. Упореди: „Cees Wiebes: Intelligence and the War in Bosnia 1992-1995, Münster-Hamburg-London, 2003. Str. 348f. Преузето из: Germinal Civikov, исто.
2. „War crime suspect charged in Boston“, The Boston Globe, 27. avgust 2004. Преузето из: Germinal Civikov, исто.
3. Human Rights Watch: Zehn Jahre Guantanamo,vom 6. Januar 2012, abgerufen am 3. Juni 2014.
4. „Peabody: Man Won’t Face UN Tribunal“, The Boston Globe, 28. avgust 2004. Преузето из: Germinal Civikov, исто.
5. „Srebrenica – bivši američki predsednik Clinton nepoželjan i Bošnjacima“, Press online RS, 28. III 2015.