Искра, 11. 04. 2024, Владимир Умељић: Сребреница, (не)право и (не)морал

Ексхумација, илустрације Фото: Вечерње новости, Танјуг

Оно што поткрепљује његово сведочанство је

а. да војска Републике Српске заиста није наишла на иоле значајнији отпор у Сребреници и да су се фактички једине борбе водиле са босанско-муслиманским снагама, које су већ напустиле град, дакле при покушају њиховог пробоја ка Тузли,

б. да су Алија Изетбеговић и његови сарадници у почетку заиста тврдили да број жртава износи око 5.000 и

в. да је НАТО потом и на основу тога заиста почео да бомбардује Србе и решио рат у Босни на њихову штету, што

г. неизбежно асоцира на Макијавелијев прагматично-цинични постулат политичког делања: „Није важно ко шта каже или уради, важно је коме то користи“.

Проф. др Јелена Гускова из Руске Академије наука цитира из једног извештаја Генералног секретара УН из 1999, по коме је „неколико босанских муслимана из Сребренице већ те године потврдило речи председника Изетбеговића, да му је Клинтон рекао, Србе треба пустити да уђу у град и убију најмање 5.000 цивила, да би НАТО интервенисао (…) Између 2003. и 2006. је ексхумирано 2.442 мртвих из масовних гробница, које се проглашавају жртвама српског геноцида у Сребреници, од којих се међутим 914 појављују на гласачким листама и гласају у септембру 1996. (…) Судско-медицински експерти ICTY уз то потврђују да у 92,4% свих мртвих из тих масовних гробница узрок смрти уопште није утврђен (…)“¹

Од изузетног значаја у овом контексту је и изјава, коју је дао бивши CIA агент Роберт Баер у једном интервјуу 2013:

„Од 1992. био сам опет у Босни и тада је требало да војно обучавамо босанско-муслиманску страну (…) Што је тиче Сребренице, то је врло претерана прича и велики број људи бива нажалост манипулисан (…) Сребреница је једноставно политички маркетинг (…) Мој тадашњи шеф, који је иначе пре тога био и сенатор САД, најављивао је више пута да се у Босни спрема велика превара. Месец дана пре наводног геноцида у Сребреници рекао ми је, да ће овај град ускоро бити у фокусу медија из читавог света и дао нам инструкције, да почнемо да позивамо и окупљамо медије. Када сам питао зашто, одговорио је: „То ћеш ионако ускоро и сам видети.“²

Босанско-муслимански критичари политичара Запада и сопствених политичара разложно сматрају, значи, да су цивили из Сребренице „у име вишег циља“ намерно и бескрупулозно жртвовани, што међутим не решава нити питање квантитета (број жртава), нити питање квалитета дотичног злочина (по ICTY – геноцид).

Њихов став, свакако, фактички искључује могућност геноцида, услед недостатка битних елемената ове врсте масовног злочина, као што су претходни план, dolus specialis, систематика убијања свих чланова циљне групе, без обзира на старост и пол, итд. Тешко, наиме, да би официри и политичари Републике Српске, који се од тада у Хагу без иједног изузетка осуђују за „геноцид у Сребреници“,

а. били уопште у стању да планирају народоубиство на основу тајних договора Била Клинтона, Алије Изетбеговића, Насера Орића, који је по свему судећи био унапред обавештен шта ће се догодити и на време избегао из града, итд. и

б. врло је невероватно тј. искључено и да би се официри и политичари Републике Српске, у случају да су на неки волшебан начин сазнали за те планове, уопште одлучили за тај масовни злочин, заповедили га и организовали, и тиме свесно (= самоубилачки) изазвали бомбардовање сопствених положаја и ресурса од стране НАТО.

в. Ако пак у овом светлу погледамо горе цитирани Макијавелијев постулат корисности у политици, онда се може закључити да су та догађања – несумњиво тек после трагичне судбине жртава и последично њихових фамилија – највећу штету донела српској ратној страни и стога је следствено питање само логично, наиме

г. да ли је она јединица босанско-српске војске (Десети диверзантски одред при Главном штабу Војске Републике Српске, који се састојао из Хрвата, Срба, једног босанског муслимана и једног Словенца), која је извршила масовно стрељање босанско-муслиманских цивила у Брањанима – било 153, колико је лешева пронађено, или 1.200 како тврди хашки кључни „крунски сведок“ Ердемовић – заиста имала само једног наредбодавца (оптужени и осуђени српски официри и политичари) и сходно томе,

д. да ли ICTY већ две деценије игнорише и поштеђује те масовне убице из бојазни да би и то питање по могућству дошло на дневни ред и допрло у јавност?

Ово последње звучи свакако спекулативно, подсећа на „теорије завере“, јер неминовно ословљава могућност да су неки (или командујући, већина, сви?) припадници дотичне формације припадали страним, не-српским односно анти-српским тајним службама, које су циљано радиле на конструкцији што масовнијег злочина, који ће потом од стране ICTY бити оквалификован као геноцид. Одговор на дотично питање, његова потврда или обеснажење се може очекивати тек у даљој будућности, када се буду отварали сви тајни архиви заинтересованих страна. За сада се морамо задовољити сазнањем, да је у најмању руку ЦИА већ унапред знала да ће „Сребреница ускоро бити у фокусу медија из читавог света”.

У (невероватном) случају привођења Ердемовићевих саучесника при масовном убиству (што важи како за 1.200, тако и за 153 жртве) босанско-муслиманских мушкараца у Брањанима, могло би теоретски да дође шта више до непријатне ситуације, коју је ICTY већ доживео са једним својим крунским сведоком, са једним рођаком босанско-муслиманског ратног команданта Сребренице Насера Орића, по имену Мевлудин Орић. Његова изјава је била скоро идентична Ердемовићевој:

Припадници војске Републике Српске су га заједно са још око 2.000 босанско-муслиманских мушкараца заробили и утерали у спортску халу школе у Каракају код Зворника. Потом су изводили заточене у групама и стрељали их. Он сам је успео да се сакрије међу мртве и потом да побегне. Невоља се састојала у томе да је дотична спортска хала изграђена тек неколико година по завршетку рата. ³

Горе изнете чињенице о „убедљивом доказном поступку“ Хашког трибунала у односу на трагедију у Сребреници 1995. легитимишу, овако или онако, разложну сумњу у његову темељност и солидност, коректност и правну доследност. Стога би заправо тој институцији морало да највише стаје до разјашњавања свих недоумица, свих бројних контрадикторних, па и компромитујућих чињеничних стања. То би наиме био прави начин да се обесмисле све „теорије завере“. Уместо тога ICTY, нажалост, до данашњег дана (2015) консеквентно истрајава, као што је већ било напоменуто, само на својој апсолутно незадовољавајућој „доследној недоследности“.

Сензибилно „Питање Сребренице“ се дакле још увек не може једноставно ставити ad acta, оно остаје отворена рана, поред осталог и јер „сопствена динамика догађаја“ увек изнова потенцира (у првој линији негативну) емоционалну интелигенцију супротстављених страна и храни међусобне анимозитете. Једина могућност зацељивања лежи, још једном, у беспоштедном откривању истине и извлачењу одговарајућих консеквенци из ње, како у смислу санкционисања почињених злочина, тако и у смислу профилаксе понављања истих.

Закључна теза за дискусију овог дела разматрања конкретне проблематике гласи:

а. прве и главне жртве ратног злочина у Сребреници 1995. били су без икакве сумње босанско-муслимански мушкарци и

б. постоје врло озбиљне индиције, да су они били само још једна „колатерна штета“ сопствених политичара и политичара Запада, као и једног броја њихових услужника на лицу места, али по сваком закону вероватноће и осветнички расположених српских војника Републике Српске, који су тиме (врло погрешно) одговорили на вишегодишњи убилачки терор Насера Орића и његових следбеника из „демилитаризоване и заштићене УН зоне у Сребреници“, који је коштао живота неколико хиљада српских цивила, мушкараца, жена и деце.

Постоји дакле знатни број чињеница, који у великој мери постављају у питање слику стварности у Сребреници 1995, коју Запад ауторитативно проглашава „утврђеном истином, која стоји ван сваке сумње“.

Ова дефиниција стварности, која се од стране „Међународне заједнице истих вредности“ (око 10% човечанства) масивно октроише остатку света (око 90% земљине популације) толико је радикално и бескомпромисно, ултимативно и искључиво формулисана, да иста per se захтева понуду одударајућег и свесно радикализованог модела размишљања за дискусију.

Ни овај модел, још једном, не служи покушају супституције „црно-белог“ негатива дотичне представе стварности „бело-црним“, већ указује на условљеност увек разнобојног позитива исте његовом полазном позицијом. Другим речима, ниједна рефлексија једног предмета у огледалу не може бити реалнија/истинитија од самог предмета:

Оно што је пре свега заслугом ICTY а уз здушну подршку западних политичара, тајних служби и медија из тога настало, подсећа поред осталог и на механизам конструисања „Афере Драјфус“ у Француској на крају XIX века и на емпиријско сазнање, да се историја понекад заиста понавља, каткад као фарса, али некад и као трагедија.

Овде један коментар дотичне ситуације, у којој се својевремено нашао јеврејски официр француске војске Алфред Драјфус а читаоцу се препушта да просуди да ли су асоцијативне паралеле са „Случајем Сребреница“ само случајне или заиста реалне, значи понављање опробаног рецепта интересног редефинисања стварности, у смислу концертиране дехуманизације циљног објекта, конструисања и кажњавања одабраних „трпиказни“.

Драјфус је тада завршио у затворском паклу „Ђавољег острва“ Гијане, српски официри и политичари из времена последњих балканских ратова на крају XX века у затворима „Међународне заједнице истих вредности“, у које их шаље ICTY. Околности Драјфусове осуде су представљени на следећи начин:

„Тајна служба, која се отела било каквој контроли, корумпирани правни систем, који у име националне безбедности све оправдава, необјективна штампа, која води хајку против једне мањине, урођени инстинкт свих моћника да прикрију сопствене злочине…“⁴

‒ Швајцарска критика – питање броја жртава злочина у Сребреници

Размотримо дакле и питање броја жртава ратног злочина у Сребреници 1995, које је исто тако тема контроверзних расправа. Тај број је постулиран искључиво са босанско-муслиманске стране и почело се са око 5.000, прешло на 16.000 и на крају зауставило на око 8.000 жртава. То је затим постала „константа стварности“ западних политичара, медија и – ICTY, као још једна „established truth beyond a reasenonable doubt“.

Историјска истина се, међутим, не да утврдити путем декрета, декларација и резолуција, па ни путем пресуда једног ad hoc трибунала, нарочито када његов доказни поступак изгледа као у овом конкретном случају. Другим речима, просвећена наука има право и обавезу да и један суд подвргне критичком преиспитивању, и сходно томе ниједан трибунал не може својим пресудама претендовати на статус критеријума тј. параметра позитивних наука, већ представља предмет истраживања историографије, политикологије, социологије, језичке филозофије (а о правној науци и етици да и не говоримо), итд. и то наравно по сопственим научним критеријумима и параметрима.

Наведимо овде неколико података до којих је у последње време (2013) дошао дугогодишњи швајцарски истраживач „Случаја Сребреница“ Александар Дорин, управо у односу на од босанско-муслиманске стране, као и од Запада апострофирани број убијених босанских муслимана:

„Дорин тврди да је дошао до податка да се већ 18 година прећуткује, како се то заправо у званичној верзији догађаја у овој енклави појављује ’фантомски вишак‘ између 4.000 и 8.000 ’фантомских становника‘, што у многоме поставља у питање и закључак Хашког трибунала, да је тамо убијено око 8.000 муслимана. Он каже:

„Пре око пола године сам пронашао чланак норвешког новинара Rolfa Jensena из децембра 1995. године, који је у дневнику Verden gang објавио да је на основу сведочења муслимана из Сребренице ову енклаву у неколико дана пре уласка Војске РС напустило између 3.000 и 3.500 људи. Затим сам прибавио тајни документ босанско-муслиманске армије да је током тих неколико кључних дана још најмање 800 људи побегло преко Дрине ка Србији…⁵ Када су се све коцкице склопиле, дошао сам до непобитног закључка да је у случају Сребренице дошло до стравичне манипулације бројкама, чије раскринкавање директно руши не само тезу о геноциду или удруженом злочиначком подухвату, већ и тврдњу да је тамо стрељано око 8.000 људи“.

Дорин тврди да је истражујући и званичне, али тајне податке Армије БиХ и изворе из Србије, дошао до непобитног доказа да је у случају Сребренице у питању значајна „математичка обмана, о којој сви ћуте“:

Дорин даље наводи: „Муслимани су од почетка располагали тачним и оним ’нафилованим‘ подацима о броју људи у Сребреници. Према процени ратног Председништва БиХ, одржаној само месец дана од пада Сребренице, у овом месту се званично налазило највише 36.200 људи, а УНПРОФОР-у је предочавана бројка од 42.000 житеља. Такође, према подацима председника општине Фахрудина Салиховића, у Сребреници је 1994. године било 37.255 муслимана, а међународним организацијама је та цифра ’напумпана‘ на 45.000. Сада на ред долази проста математика. Уколико узмемо највећу бројку од свих понуђених – 45.000 људи у Сребреници, па најпре одузимамо 35.632 људи колико их је, према подацима УН,⁶ стигло у Тузлу. Затим одузмемо најмање 3.800 колико их је прешло у Србију, те око 2.000 колико их је погинуло током пробоја у борбама са припадницима Војске РС и на крају цифру од 8.000 наводно стрељаних, појављује се ’вишак‘ од најмање 4.432 људи. Али, уколико би се рачуница извела на муслиманским или реалним проценама, које говоре да је у овој енклави било између 37.000 и 40.000 људи, та бројка ’измишљених људи‘ постаје дупло или тродупло већа“.

Александар Дорин каже, да је већ само откриће да је у Србију прешло између 3.000 и 3.500 босанских муслимана, који су потом били смештени и збринути у неколико кампова, довољно да аутоматски падне теза о геноциду (планираном и циљаном народоубиству, прим. аутора) и удруженом злочиначком подухвату:

„Пре неколико месеци сам добио и два видео снимка, од којих је један из 1996. године и приказује муслимане у камповима Митрово Поље и Шљивовица, на којима се јасно види и Амор Машовић, дугогодишњи председник Комисије за тражење несталих Федерације БИХ“.⁷

Контроверза дакле не јењава, фронтови у овом тренутку делују непомирљиво и, као што је већ било речено, још увек има више питања него одговора. Чињеница је нпр. да је

а. „у последњих неколико година из 275 масовних гробница у долини реке Дрине ексхумирано укупно 8.372 жртве рата и до сада је 6.557 њих идентификовано“, што једна страна (босанско-муслиманска, као и западни политичари, медији и ICTY) приписује искључиво „српском геноциду над муслиманима у Сребреници“,⁸ док

б. друга страна (српска, као и више стручњака из читавог света) сматра да тим жртвама припадају и босанско-муслимански војници, погинули у свим ратним годинама, као и при покушају оружаног пробоја из Сребренице ка Тузли 1995. (само при томе око 2.000) и питају све време, како је нпр. могуће да се „око 3.000 имена наводно убијених босанских муслимана у Сребреници појављују потом у бирачким листама у Федерацији Босна и Херцеговина, да ти људи очигледно живе“,⁹ итд.

Поставља се императивно питање – како то да није могуће ангажовати независне форензичаре, генетичаре, судске медицинаре, статистичаре, итд. који би ван свих интереса умешаних барем покушали да утврде истину?

1. Jelena Guskova, „Bill Clinton soll Massenmord in Srebrenica vorgeschlagen haben“, AIP Deutschland, 26. November, 2012.  http://german.ruvr.ru/2012_07_11/81134578/
2. Ralph Hartmann, ‘Der Wohltätigkeitsverein’, Ossietzky 21 / 2013.
3. Thomas Deichmann: „Laptop-Krieger auf dem Balkan“, Novo Nr. 18, September/Oktober 1995.
4. Robert Harris, Intrige, Wilhelm Heine Verlag, München, 2015.
5. Упореди и: Dean Murphy, Los Angeles Times, 23. XII 1995.
6. Упореди и УН-извештај: Major Guy Sands, United Nation Protection Force, HQ Sector North-East, Tuzla Air Base, G5, Civil Military Operations 4. August 1995.
7. Aleksandar Dorin: U Srebrenici bar 4.000 „fantomskih muslimana“. Интервју у: „Vesti“, Bad Vilbel, 21.XII 2013.
8. Selma Filipović, Im Fall Srebrenica sind noch Fragen offen, WD, 11. VII 2010.
9. Anna Gutenberg, Alexander Dorins Analyse des Falls von Srebrenica 1995, Junge Welt, Berlin, 18. I 2010.