Искра, 11. 04. 2024, Владимир Умељић: Сребреница, (не)право и (не)морал

Мркоњић Град: Евидентирано 360 српских жртава масовних злочина Фото: Срна / Глас Српске

‒ Америчко-холандска критика – политизација „Случаја Сребреница“

Наведимо још једну анализу из 2015, која апострофира политичку димензију пресуда ICTY у односу на „Случај Сребреница“. Аутор је амерички правник (српског порекла) Стефан Каргановић, који је у Холандији утемељио НВО „Историјски пројекат Сребреница“:

„Американци, Британци и Холанђани крећу у фронтални напад на Републику Српску

Резолуција о наводном ’геноциду‘ у Сребреницу коју у Савету безбедности УН предлаже Велика Британија, а подржавају САД и Холандија, представља нови вид појачаног политичког притиска на Републику Српску.

Уколико ова резолуција буде усвојена, неће се зауставити на пуком потврђивању дискредитованог службеног наратива, већ ће бити наложено и увођење специфичних мера. Међу тим мерама најрепресивније су две:

Прво, кривично кажњавање ’негирања‘ званичне тезе, а поред тога и наметање у оба ентитета БиХ (дакле и у Републици Српској) обавезног школског градива са обавезом да се спорни догађаји у Сребреници морају разматрати искључиво са пристрасног становишта предлагача ове политички инспирисане резолуције.

Коначни циљ операције је урушавање Републике Српске и деморализација њених грађана. Да би, као што намеравају западни центри моћи, Република Српска била апсорбована у структуре НАТО  и ЕУ, неопходно је да буде задовољено неколико предуслова. Пре свега, укидање њеног аутономног Дејтонског статуса, затим насилна промена начина мишљења становништва помоћу мера масовне индоктринације коју резолуција својим одредбама предвиђа и, најзад, инкорпорисање Републике у централистички режим којим ће бити руковођено из Сарајева.

Као што је познато, ове године се обележава двадесетогодишњица контроверзних догађаја у Сребреници из јула 1995. О природи и димензијама тих догађаја ставови и тумачења су дијаметрално опречни. Службена верзија иза које су стали Сарајево и западни интереси гласи да се у Сребреници догодио геноцид у коме је страдало негде око 8 000 муслиманских ратних заробљеника. У ту верзију су уклопљене и пресуде које је донео Хашки трибунал.

Став политички независних стручњака је суштински различит. По њима, форензички и други докази подржавају закључак да је супротно одредбама међународног ратног права страдало око 1.000 муслиманских заробљеника, што представља крупан ратни злочин, али да се то догодило у контексту систематских напада и разарања српских насеља у околини Сребренице и масовног убијања мирних житеља током претходне три године, вршених од стране оружаних формација Армије БиХ из сребреничке енклаве. У тој кампањи уништено је око педесет српских села, а више од хиљаду цивила било је побијено, најчешће на зверски начин.

Збирно, број жртава на обе стране на подручју Сребренице у периоду 1992-1995. приближно је једнак.

У вези са овим важно је истаћи да се у стручној анализи примене Конвенције о геноциду коју је изнео Међународни суд правде у Хагу, у недавно објављеној пресуди у предмету „Хрватска против Србије”, за геноцид се поставља изузетно висок стандард доказивања. У овој пресуди највишег ауторитета из области међународног правосуђа недвосмислено је прописано да закључак о геноциду може бити изведен искључиво под условом да је – у светлу расположивих чињеница – то једино рационално тумачење.

Разлози за уздизање наводног „геноцида” у Сребреници на ниво Савета безбедности УН постају јасни када се узму у обзир циљеви ради којих је сребренички наратив исконструисан и којима служи. На првом месту, превасходна улога коју данас игра је у својству политичког и моралног изговора за интервенције англо-атлантског блока са циљем рушења суверених држава које одбијају да прихвате његов диктат, познатије као доктрина „права на пружање заштите” наводно угроженим популацијама, или Р2П.

Друга важна сврха сребреничког наратива је да као негативан интегративни симбол служи као оснивачки мит за окупљање и консолидацију недавно конституисане бошњачке нације, преко чијег зависног политичког руководства западне структуре остварују утицај у БиХ и шире. Затим, као средство за дискредитацију и уцену Републике Српске тако што би јој се пришивањем „геноцидне” етикете драстично сузио маневарски простор за одбрану легитимних националних интереса.

Поред наведених тачака, у припреми је још једна операција – покретање парница против Републике Српске и Србије за баснословну одштету на основу чињеница наводно утврђених од стране политичких ad hoc судова, наменски основаних искључиво са задатком да донесу пресуде које су професионално упитне, али служе тој сврси. Оно што се, дакле, опет једном од Срба очекује, то је да „the chickens are coming home to roost“.¹

Овде још два текста са званичне интернет-презентације НВО „Историјски пројекат Сребреница“:

август 2013.
Фонд за хуманитарно право из Београда, организација на чијем челу се налази госпођа Наташа Кандић, покренула је још једну од својих јавних кампања за преобликовање стварности. У питању су логори Шљивовица и Митрово Поље за Бошњаке који су 1995. године илегално прешли из Подриња на територију тадашње Савезне Републике Југославије. Ти логори су постојали око десет месеци и процењује се да је кроз њих прошло најмање 800 Бошњака који су побегли са ратног подручја у БиХ са намером да се преко СРЈ иселе у треће земље. Већина је то постигла. Дуги низ година није било никаквих примедби на устројство тих логора док, 2009. године, Фонд за хуманитарно право у име неколицине бивших интернираца није поднео тужбу за одштету за наводне тортуре које су претрпели. Какви су то логори били? Шта се у њима дешавало? Фонд је та питања изнео пред јавност са закашњењем од скоро деценије и по. У тексту који следи, та питања се подробно анализирају. Мада се Фонд присетио са приличним закашњењем да искористи и тај сегмент ратних догађаја да би нанео што већу моралну штету Србији, коришћење овог материјала за њих је мач са две оштрице. Ако је и 800 особа из сребреничке енклаве документовано преживело и преко Србије отишло у свет (а постоје докази да их је било знантно више), поставља се логично питање евидентирања тих људи и да ли неки од њих имају нишане у Меморијалном центру у Поточарима. Затим, ако су Бошњаци после 11. јула 1995. (а и месецима пре тога, како неки докази указују) бежали у Србију, шта то значи за аргуменат госпође Кандић и њених истомишљеника да се као аутор иза ’геноцида’ налазила Србија, а да су војска и власти Републике Српске били само њена продужена рука? Зашто би Бошњаци бежали баш тамо (…)? И ако је Србија у крајњој линији стајала иза ’геноцида‘ у БиХ, како је могуће да у тим логорима нико од Бошњака није страдао и да је свима, који су тамо потражили уточиште, омогућено исељење у треће земље?“

„СЛУЖБЕНЕ ТАЈНЕ СРЕБРЕНИЦЕ

јули 2013.
Једна од кључних, најнепоштенијих – и најциничнијих – тактика сребреничког лобија је свесно и намерно додавање жртвама стрељања погинулих из пробоја наоружане колоне 28. дивизије у данима непосредно после пада Сребренице 11. јула 1995. Фалсификаторима одговара чињеница да се та два догађаја – пробој и масовна погибија припадника колоне и стрељање заробљеника – временски подударају. Зато, уз безрезервну сарадњу Хашког трибунала и медија, они брижљиво скривају појединости везане за колону и њену судбину. Наш сарадник из САД Анди Вилкоксон израдио је мапу, где је приказан географски распоред гробница у односу на трасу пробоја колоне и борбених дејстава која је успут имала са ВРС. Јасно је да сахрана погинулих из колоне представља неупоредиво бољу хипотезу да објасни постојање тих гробница од тврдње Тужилаштва, које за ову сврху користи лажног сведока-сарадника Момира Николића, да су то ’секундарне гробнице‘ у које су измештени посмртни остаци жртава стрељања да би се сакрио злочин“.

‒ Шведска критика – геноцид или ратни злочин?

Погледајмо закључно и како шведски научници (свакако, они су то објавили далеко времена после рата на Балкану на крају XX века и победе НАТО – наиме тек 2014) гледају на тадашња ратна догађања и на „српски геноцид над босанским муслиманима“ (ауторска подвлачења су дата курзивом)²:

„Шведски професори: У Босни и Херцеговини није било геноцида!

Угледни шведски професори у текстовима који су објављени у шведском дневном листу Goteborgsposten негирали су да се у БиХ десио геноцид.

У првом чланку, који преноси Клиx.ба, професор са Универзитета у Упсали Кјел Магнусон наводи да се у БиХ, као ни данас у Сирији, није десио геноцид (…)

„Постоје различити ставови о томе ко је крив за ратове у Југославији. Лично сматрам да узрок треба тражити у политичком систему у Југославији који је био изграђен у складу са етничким линијама, иако је то била једнопартијска држава. Истина је да су сукоби у бившој Југославији били најозбиљнији у Европи после Другог светског рата, али се не могу поредити са нацистичким геноцидом. Од готово 100.000 погинулих у рату у БиХ је готово 60% војника, док је погинуло 40.000 цивила, међу којима је највише, око 33.000, Бошњака. Ипак, то не значи да су били изложени геноциду“, написао је Магнусон.

Опрезно са речима

Он тврди да се термин геноцид у случају БиХ може користити само ако се површно гледа на прошлост и садашњост. Тако пише да ни у Сребреници није почињен геноцид иако је ту „почињен највећи појединачни масакр током рата у Босни“.

„Систематског прогона Бошњака, попут оног који је задесио Јевреје, није било. Дакле, у Босни није било геноцида, као ни данас у Сирији. Страшни злочини јесу почињени, али треба бити опрезан са речима. Данашња употреба термина геноцид девалвира злочине који су почињени против Јевреја у Европи“³, закључио је Магнусон.

У другом чланку, који је Goteborgsposten такође објавио јуче, професор историје са Универзитета у Готеборгу Ленарт Палм, наводи да се никада не пише о хиљадама убијених Срба у рату у БиХ.

Он се осврће на два чланка објављена пре три седмице о Томашици, те наводи да се претпоставља да су жртве Бошњаци, а починиоци масакра Срби, док се „у пролазу спомињу Роми и Хрвати као жртве“:

„Нема разлога да се сумња да су ту сахрањени Бошњаци, али то је само један у низу чланака у нашим главним медијима о жртвама југословенских ратова, док се практично никада не пише о српским жртвама. Истраживачко-документациони центар из данас потпуно бошњачког Сарајева, а који је финансиран из међународних фондова, наводи како је током рата у БиХ погинуло или нестало 97.207 људи, што је 2,22% становништва тадашње БиХ. Процењује се да је погинуло 39.684 цивила и 57.523 војника. Несталим се сматра 16.662 људи. Од свих жртава 64.036 били су Бошњаци, 24.905 Срби, 7.788 Хрвати и 478 других националности. Треба напоменути да је 98,5% војника погинуло у борбама“, пише он.

Додаје да је међу жртвама било 66% Бошњака, од чега су половина били војници, што значи да је међу свим жртвама било 33% бошњачких цивила.

„У неким масовним гробницама били су искључиво бошњачки војници, посебно је то случај у околини Сребренице. Овде ваља имати и на уму да су Бошњаци били у сукобу и са Србима и са Хрватима, али и са Бошњацима који су стали уз Фикрета Абдића. У раније објављеним чланцима се спомиње да су поједини људи преживели ‘логоре смрти’ што просечног читаоца асоцира на Аушвиц.⁴

Такође, пишу да су те наводне логоре открили британски новинари те спомињу ‘слике изгладнелих мушкараца иза ограде’. Заправо се радило о томе да је Омарска била затвор за ратне заробљенике, а у Трнопољу су били затвореници и Бошњаци који су се ту склонили од ратних дешавања. Када је реч о фамозној фотографији момка који је живи костур, ради се о томе да је британски фотограф стао иза жице кокошињца те снимио човека који је слободно ходао по Трнопољу као ратни заробљеник. Само неколико мршавих појединаца је било у српском логору, остали затвореници изгледали су прилично нормално“, пише овај професор у Готеборгспосту.

Бошњаци као једине жртве

Према његовим речима, све то не значи да није било злостављања у српским логорима, али и наводи како Бошњаци никада нису пустили стране медије у своје центре за притвор. Палм наводи да су новинари претходне чланке написали вероватно у доброј вери, али да су подлегли пропагандном рату који траје већ деценијама.

„Ради се о томе да се изостављају значајни делови стварности и историје, чиме се она тумачи кроз приступ црно и бело. Све то служи томе да Бошњаци добију симпатије као једина жртва у томе рату, да Европска унија (укључујући и Шведску) и САД имају оправдање што су признали сецесију легитимне чланице УН-а, те да НАТО има аргумент да је с правом преузео право да интервенише и заустави геноцид“, пише Палм.

Он додаје да се у западним медијима у контексту жртве појављују једино Бошњаци који су били на страни Алије Изетбеговића, али не и они који су били уз Фикрета Абдића. Хрватске жртве се, пише он даље, спомињу само када су злочине над њима чинили Срби, али не и Бошњаци, док се српске жртве не спомињу никако. На крају, Палм поставља питање, докле ће се на тај начин представљати ствари када је реч о окрутном и непотребном рату у Босни и Херцеговини.“⁵

б. Разнобојни позитив стварности и њен „црно-бели“ негатив

Колико је шаблон мишљења „bad guys-good guys“ већ у принципу лишен сваког смисла при покушају конструисања било какве паушализоване „црно-беле“ слике стварности – а овде у односу на последње балканске ратове при насилном распаду друге Југославије, императивно постулиран од стране Запада – говори и сведочење једног преживелог војника војске Републике Српске о једном догађању из ратне 1995. године (у ауторовом архиву, исувише опширно за овај прилог).

То сведочанство се двадесет година касније, 2015. чита као неки од врло актуелних и све чешћих медијских извештаја о (не)делима терористичке „Исламске државе“ у Ираку, Сирији, Либији, Чаду, Нигерији и Тунису. Та милитантна и поражавајуће безобзирна исламистичка организација данашњих муџахедина је формирана, као што је познато, после масивних нападачко-ратних дејстава и разбијања државних структура Ирака, Либије и покушаја истог поступка у Сирији, који је (2015) још увек у току, од стране Запада.

Ти исти тј. исто оријентисани, истоврсни муџахедини су се посла прикупљања искуства у Авганистану и другде 1992. нашли на ратној страни босанских муслимана. Око 6.000 њих, добрим делом чланови терористичке Ал Каиде под вођством Осаме бин Ладена, ушли су илегално у земљу а оружјем су их преко Хрватске снабдевале пре свега тајне службе САД, у сарадњи са иранском владом и либанском исламистичком организацијом Хeзболах. Најпознатији исламистички терористи међу њима били су Abdelkader Mokhtari, Fateh Kamel и Karim Said Atmani.⁶

Занимљиво је и чињенично стање, које је својим дугогодишњим истраживањем открио бивши мајор немачког Бундесвера Franz-Josef Hutsch:

„Када је после закључивања мира требало да се муџахедини у Босни 1996. демобилизују, опет су искрсли људи из америчке приватне војне фирме МПРИ (Military Professional Resources Inc), која обавља „прљаве послове“ за ЦИА и остале тајне службе САД. Када кажем поново, онда хоћу да кажем, да су они и пре тога били активни на Балкану, како у Босни тако и у Хрватској, где су нпр. реорганизовали, обучили и наоружали хрватску армију, која је 1994. била фактички поражена, водили њене ратне операције при којима су Срби протерани из Западне Славоније и Крајине, и усмеравали НАТО ваздушну подршку при томе. Они су се значи опет појавили у Босни 1996. и послали управо демобилизоване муџахедине на додатну војну обуку у Турску, где су ови учили да са тла наводе ватру борбених авиона. Почетком 1998. МПРИ је те сада високо специјализоване стручњаке илегално убацила на Косово и прикључила их косовско-албанској милитантној организацији ОВК. Значи Американци су већ 1996. планирали ваздушне нападе у овим областима.

МПРИ је приватна војна агенција, која обавља прљаве послове за ЦИА и остале америчке тајне службе у свим могућим областима, где се жели спречити званични иступ САД. Тако су њихови стручњаци 2002 истовремено обучавали македонску армију по јавном налогу Пентагона и ОВК у Македонији, по свему судећи по налогу ЦИА (…)“⁷

Већ ово кратко оцртавање свих могућих коалиција, сарадње суштинских непријатеља (САД, као наследници и актуелно водећи представници окцидентално-европске културолошке традиције и исламистички терористи, као фанатизовани представници исламске културолошке традиције) на заједничком послу борбе против трећих (Срби, као представници источно-европске, дакле друге велике и аутохтоне културолошке традиције „старог континента“) и, сигурно, покушаја перманентне међусобне инструментализације, указује на чињеницу, да било која „црно-бела“ представа стварности нема никакву реалну подлогу.

То истовремено у значајној мери поставља у питање тврдње Запада

а. о сопственој „неутралности“ и само „хуманистички мотивисаној борби за људска права и демократске вредности“ било где и било кад, као и да су у конкретном случају

б. „Срби својом агресивном, великосрпском и освајачком политиком искључиви кривци за распад Југославије, јер су уз то неонацисти и истовремено необољшевици, безнадежни националисти и геноцидни злочинци, разбојници и терористи, неписмени и дегенерици, али и варвари/дивљаци/бештије, итд.

Према актуелним медијским извештајима, „за терористичку ’Исламску државу’ на Блиском истоку и у централној Африци се у међувремену бори више стотина балканских муслимана из Босне, Албаније, са Косова (…) У Босни је недавно ухапшено око двадесет џихадиста, међу њима и један, који је пре три године планирао напад на амбасаду САД у Сарајеву а његов син је недавно погинуо као бомбаш-самоубица у Ираку (…) Један млади косовски Албанац поставља на фејсбуку приказ (сада буквално и безрезервно варварског/дивљачког/бестијалног, прим. аутора) одрубљивања главе једном заточенику и коментарише то речима: ’Ми то овде радимо исто као што смо радили у време рата на Косову 1999.‘ Балкан је предвиђен као део једног новог ’Калифата‘“. ⁸

др sci др Владимир Умељић

Напомена: За тачну нумерацију фуснота потребно је консултовати оригинално издање на папиру, јер због природе платформе систем нумерише фусноте према техничким могућностима.

1. Стефан Каргановић, „Американци, Британци и Холанђани крећу у фронтални напад на Републику Српску“, „Печат“, Београд,13. III 2015.
2. Преузето из: Press RS Online, Klix.ba, Banja Luka, 30. I 2114.
3. Идентично ауторовом мишљењу о инфлационирању језичког појма геноцид у каснијем поглављу „Промена научно-историјске парадигме у САД на почетку XXI века?“. Паул Мојзес, наиме, инфлационира и тиме девалвира тај појам, и обезвређује/банализује и тај злочин. Јер ако су сви, свуда и одувек вршили злочин геноцида (робовласници и робови, нападачи и браниоци, итд), онда се његов профилактички апел у овој истој книзи („If genocide is to be found everywhere, it loses its horrendous character and inhibits us from wanting to prevent it.“) испоставља као само још једна софистичка макулатура Релативисти, наиме, прво покушавају да све релативизују, а потом да та сва своја „открића/сазнања“ апсолутизују у смислу једино важећих „аксиома“.
4. Још једно инфлационирање/банализовање/обезвређивање једног од симбола геноцида (Аушвиц) у медијима Запада у време ратова при насилном распаду друге Југославије на крају XX века, на које је указао Симон Визентал и био потом, по аутором мишљењу, из дневно-политилких разлога оштро нападнут од стране француског филозофа Алена Финкелкраута (Alain Finkielkraut) (в. поглавље: „Промена научно-историјске парадигме у САД на почетку XXI века?“)“.
5. Исто, Press RS Online, Klix.ba, Banja Luka, 30. I.2014.
6. Упореди: America used Islamists to arm the Bosnian Muslims, The Guardian, 22. IV 2002, http://www.guardian.co.uk/world/2002/apr/22/warcrimes.comment.
7. M. Beham: Franz-Josef Hutsch über den Kosovo, als Generalprobe für den Irak Krieg, Balkanforum Balkanblog.org, 5. XI 2004.
8. Stephan Ozsváth, ARD-Hörfunkstudio Wien, „Die Balkan-Brigaden der Terrormiliz“, 16. IX 2014.