Српска Православна Црква: МЕМОРАНДУМ о Косову и Метохији (2003)

Косово и Метохија под комунистичком влашћу 1945-1990.

После завршетка рата, Титова ФНРЈ забранила је на Скупштини 6. марта 1945. г. повратак прогнаних косовско-метохијских Срба, како би умирила Албанце и задобила њихову лојалност. Ова неправедна одлука није до данас укинута, чиме је озбиљно био нарушен етнички однос становништва на штету Срба.

Срби су постепено, али систематски, прогоњени са Косова и Метохије, нарочито од 1965. г., те је тако од 1966. до 1971. г. протерано око 35.000 Срба. Од после рата па до 1961. године равно 338 косовско-метохијских насеља етнички је очишћено од Срба, а од 1961. г. до 1989. г. протерано је 220.000 Срба, док је од 1961. до 1981. године равно 606 косовско-метохијских насеља остало без српског живља. Истовремено број албанског становништва се рапидно повећавао уз највиши природни прираштај у Европи.

Познате велике албанске демонстрације 1968. и 1981. године имале су за последице све веће и чешће прогоне српског становништва и све бруталније насртаје на Српске цркве, манастире и гробља. Систематски је затирано све што има српски карактер и обележје, о чему је писала и западна штампа. (О свему овоме Српска Православна Црква је 1987 г. објавила велику књигу докумената: Задужбине Косова.)

Циљ албанских сецесиониста био је издвајање Покрајине из састава Србије и Југославије и коначно сједињење са Енвер Хоџином Албанијом. Непосредно након великих демонстрација у Приштини, 16. марта 1981. г. ноћу, тачно у Недељу Православља, запаљен је конак Пећке Патријаршије.

Косово и Метохија под влашћу Слободана Милошевића до бомбардовања НАТО савеза

Режим који је Милошевић успоставио на Косову и Метохији од 1990. године само је формално имао за циљ да спречи сецесију Покрајине. У стварности се наставио тежак живот српског становништва, који је већином живео у сиромаштву. Једину непосредну корист од нове управе имали су симпатизери режима, док су и Срби и Албанци који нису подржавали режим живели под репресијом. Режим није радио на стварању дугорочних предуслова за опстанак српског народа, нити је исправљао историјске грешке комунистичке власти.

Трагика косовско-метохијске драме појачана је нарочито крајем деведесетих година, када су косовски Албанци, уз интензивно деловање својих лобија у дијаспори и допремањем оружја након државне кризе у Албанији 1997. г., створили потребне услове за организовање оружаног устанка. Нажалост, погрешна политика корумпиране Милошевићеве државне власти дала је непосредан повод и још већи замах деценијама старим плановима Албанаца, који се заснивају на идеји да све Албанце широм Балкана треба ујединити „у једну државу“ чија би нова матица било Косово, као најбогатији и најразвијенији регион у коме они живе.

Иако су прве озбиљније оружане акције албанских сепаратиста почеле још 1996, а спорадично насиље се настављало током 1997, године 1998. коначно је почео оружани сукоб на Косову и Метохији, који ће постепено прерастати у отворену побуну и рат. Западне земље на челу са Америком сав узрок проблема једнострано су гледале у Србима који и даље Милошевића „држе на власти“ не дајући „права албанској мањини“. У том периоду на Западу је све више изграђиван став да се Милошевић мора зауставити, ако је то потребно чак и војном интервенцијом НАТО-а. Зато су уследили све јачи политички и дипломатски притисци на власти СРЈ, који су довели до бомбардовања СРЈ од стране НАТО савеза.

Сукоб НАТО савеза и СРЈ започео је масовним бомбардовањем СРЈ 24. марта 1999. и трајао пуних 78 дана, а завршен је 10. јуна исте године потписивањем диктираног од НАТО-а Војнотехничког споразума у Куманову. Бомбардовањем СРЈ наступила је робуснија фаза конфликта на Косову и Метохији. У овом периоду су снаге безбедности СРЈ кренуле у обрачун са албанским побуњеницима. Иако је један део Албанаца самовољно напустио Покрајину у страху од репресалија, а и подстицан од западних пријатеља и савезника, да би се створио што негативнији утисак о „хуманитарној катастрофи“, знатан део Албанаца – свега око 700.000 избеглица, колико је напустило Покрајину по статистикама УНХЦР-а до јуна месеца 1999. – иселио се под притиском државне полиције и војске.

Трагично стање Срба и Српске Православне Цркве на Косову и Метохији од јуна 1999. до данас

Када је Влада из Београда коначно прихватила план међународне заједнице о размештању КФОР-а и повлачењу снага ВЈ и МУП-а потписивањем тзв. Војнотехничког споразума у Куманову, међу српским народом у Покрајини завладала је права пометња и паника. У току неколико дана повлачења Југословенске војске, заједно са снагама безбедности, Косово и Метохију је у страху напустио и знатан број Срба и Рома, близу 30.000 људи у првом таласу, да би након првих неколико месеци укупан број прогнаника премашио број од 250.000.

Исељавање је интензивирано после низа злочина који су припадници тзв. УЧК починили у присуству мировних снага КФОР-а. Широм Покрајине убијани су и киднаповани српски цивили, старци и жене, паљене су српске куће и рушене светиње. Међу пострадалим у првом таласу насиља били су и јеромонах Стефан Пуљић из Будисаваца и монах Харитон Лукић из манастира Св. Архангели код Призрена.

Припадници ОВК су упали у манастир Девич 10. јуна и остали до 12. јуна, до доласка француског КФОР-а, и три дана пљачкали манастир и малтретирали монахиње и јеромонаха Серафима, који је тучен у олтару цркве, тако да је крварио од повређених зуба и вилице.

За само неколико месеци од почетка „мировне мисије“ било је уништено или оштећено преко стотину православних цркава и манастира. (О томе је Црква издала три пута штампану документацију, у боји.) Манастири Светих Врача у Зочишту и Свете Тројице у Мушутишту су били већ запаљени у лето 1999. године. У самом селу Мушутиште, недалеко од Суве Реке, уништена је древна црква Пресвете Богородице из 1315. године, са драгоценим фрескама. Само 24. јула 1999 г. убијено је 14 Срба жетелаца на њиви у селу Старо Градско.

У целој новонасталој ситуацији Српски народ је деловао потпуно обезглављено, јер су државни руководиоци Милошевићеве власти међу првима напустили Косово и Метохију прогласивши „победу“. Једина је, иако под тешким условима, заиста функционисала Црква, која је преко својих парохија окупљала народ и храбрила га да опстане у таквим тешким условима. Под вођством епископа Артемија, у септембру 1999. године, формирано је Српско национално веће Косова и Метохије (СНВ КИМ) као ванстраначка организација, која је требало да координише рад Срба у Покрајини заједно са Црквом, као једином институцијом делујућом у свим српским крајевима и која ужива морални углед и утицај.

Број убијених и киднапованих Срба заједно премашио је ускоро 2.000 лица. УНМИК и КФОР нису показали спремност да стану на крај насиљу, избегавајући сваки могући конфликт са албанским екстремистима. Нису помогли бројни усмени и писмени протести, апели, званична писма Српског Патријарха и епископа Артемија.

Срби су опстали углавном у неколико енклава, док су већи градови осим Митровице остали готово без српског становништва. У неким градовима, као што су Приштина, Гњилане и Ораховац, остале су само раштркане групице које су стављене под заштиту снага КФОР-а.

Почетком 2000. године, у Међународној заједници је изгледа почело да сазрева уверење да албански напади нису само последица гневне освете за насиља почињена за време рата, него очигледног плана да се истерају сви не-албанци са Косова и Метохије. Међутим, нису предузимане никакве конкретне мере како би се ситуација на терену променила. О непостојању основних људских права за Србе сведоче и извештаји омбудсмана за Косово.

Уништење српских православних цркава и манастира, затирање гробаља и културних споменика, део је једне шире албанске стратегије, чији је циљ да се промени не само демографски, већ и културно-историјски идентитет Покрајине. Истовремено се у новој албанској историографији и образовном систему намеће псеудо-идентитет неким нашим великим светињама, као што су Дечани, Патријаршија и Богородица Љевишка. У овом процесу врло нечасну улогу играју и неки римокатолички кругови, првенствено међу самим Албанцима, који тврде да су Срби окупирали тобожње албанске католичке цркве које су подизали илирски и албански краљеви.

Промена политичке ситуације у Србији 5. октобра 2000. године и одлазак са власти Слободана Милошевића у први мах су дали велике наде Српском народу у Покрајини, али убрзо су се сви суочили са реалношћу да држава, након десет година разградње, није у стању да ситуацију промени преко ноћи. Албанци су постали нестрпљивији, тако да је крајем 2000. и почетком 2001. године интензивирано насиље, које је паралелно праћено побуном у јужном делу Србије око Бујановца и Прешева, као и у северној Македонији. У том периоду се наставио процес скрнављења цркава и гробаља, као и учесталих напада на преостало српско становништво. У фебруару 2001. године албански екстремисти су дигли у ваздух српски аутобус, при чему је погинуло 11, а рањено 40 српских цивила. Као и у бројним другим случајевима починитељи овог злочина никада нису пронађени.

У августу 2001. године долази до првог успешног повратка Срба у село Осојане, општина Исток, где се одмах кренуло са обновом порушених кућа. Овај пројекат је настављен и наредне 2002. године повратком неколико десетина српских породица у оближња села Бича, Грабац и Тучеп, ближе Клини. Међутим, убрзо се показало да повратници могу да опстану само у енклавама које чувају војне снаге КФОР-а.

У току јесени и зиме 2002. и прве половине 2003. године десило се више оружаних напада, којима су албански екстремисти желели да заплаше српско становништво и протерају га са својих огњишта, као и да спрече повратак прогнаних. Посебно су били на удару подручја око Витине и Обилића. Највиши представници Савета безбедности Уједињених нација у свом јунском извештају морали су да констатују да је безбедност и слобода живота за Српско становништво и неалбанске мањине остао главни проблем на овим просторима.

Закључак:

За нас Србе Косово није нека имагинарна, митска прошлост, већ стварност једне историјске, хришћанске судбине која траје, и која до данас, па ни данас овом најновијом трагедијом није завршена. „То је наше свето мученичко Косово и Метохија, које је наш Свети Јерусалим, које је душа наше душе, које је наш образ, које је корен нашег бића, које је наша судбина, без којег ми престајемо да будемо оно што јесмо, јер смо ми на Косову и Метохији постали зрео историјски народ и, кроз уста Св. Великомученка Косовског Лазара, определили се једном за свагда за Царство Небеско.“ (Митрополит Црногорско-проморски Амфилохије, на Благовести, 25. марта / 7. априла, лета Господњег 1999).

Ипак, још верујемо и у добру вољу Међународне заједнице и моћних држава западног света, Европе и Америке, да ће васпоставити правду и слободу, мир и коегзистенцију свих који живе на Косову и Метохији. Зато апелујемо, молимо и тражимо од Међународне заједнице и Српске државе најосновније потребно:

1. Да се призна став Српског народа и Цркве: да нико нема право да се одрекне Косова и Метохије као неотуђивог дела територије Српског народа, Српске државе и Цркве; да се испоштује принцип неповредивости и непомеривости државних граница, гарантованих међународно државноправним актима, и Резолуцијом Савета Безбедности бр. 1244, која гарантује целовитост и суверенитет државе Србије на Косову и Метохији.
2. Да се сместа заустави страдање и етничка дискриминација Српског православног народа на Косову и Метохији и омогући безбедан и достојанствен живот за све становнике Покрајине без обзира на њихово порекло.
3. Да се омогући повратак свих прогнаника и расељених лица, посебно 230.000 Срба који већ четири године не могу да се врате својим домовима, као и свих оних који су под разним притисцима били принуђени да напусте своје домове након Другог светског рата, а желе да се врате на своја огњишта.
4. Да се заштити српска имовина од даље узурпације или уништавања и омогући законитим власницима да остваре своја имовинска права, као и да се спречи распродаја српске имовине под притиском.
5. Да се заустави варварско рушење и скрнављење православних цркава и гробаља на Косову и Метохији и да се Српској Православној Цркви омогући обнова порушених и оштећених светиња и манастира и несметан духовни и пастирски рад свештенства.
6. Да се заштити од неконтролисане приватизације земља која је тренутно у друштвеном власништву, а која је незаконито и без накнаде одузета Српској Православној Цркви након Другог светског рата, као и да се покрене процес реституције одузете земље или одговарајуће компензације.

Остаје нам да се надамо у Бога Правде, Истине и Слободе, у Тројичног Бога јеванђелске љубави и крснопасхалног васкрсења и спасења, да ће нам помоћи у овом нашем голготском распећу. А једино нам Бог данас може помоћи. Ми пак никоме се нећемо светити, него ћемо са праведним Јовом говорити: „Ако смо добро примили од руке Господње, зар нећемо и зло примити?“ И још са десним покајаним разбојником на Крсту Голготском молити се: „Помени нас, Господе, у Царству Твоме!“