Српски меморијал, 2. 6. 2025, Александар Динчић: Страдање српских школа и учитеља у Јужној Србији за време окупације (1915-1918)

Кајзер Вилхелм II немачки, цар Фердинанд I бугарски и фелдмаршал Макензен на смотри олупационих бугарских трупа у Нишу 27. јануара 1916. године Фото: V. Antonoff, „Bulgarien vom Beginn seines staatlichen Bestandes bis auf unsere Tage“, 1917, Wikimedia Commons

ПРОСВЕТНЕ ПРИЛИКЕ ПО УСПОСТАВЉАЊУ
ВОЈНО-ИНСПЕКЦИЈСКЕ ОБЛАСТИ „МОРАВА“ И „МАКЕДОНИЈА“

Крајем новембра 1915. године удружене бугарско-немачко-аустроугарске снаге завршиле су операције против српске војске на Косову и Метохији, потисли је у Македонију где су у децембру наставили Бугари да је потискују. Тиме су борбе у Јужној Србији и Македонији биле окончане. Започео је трогодишњи период непријатељске окупације. ¹

Бугарска је наређењем главног заповедника генерала Николе Жекова од 17/30. новембра 1915. године, окупиране области поделила на две војно-управне целине: војно-инспекцијска област „Морава“ (ВИО „Морава“), са седиштем у Нишу, и Војно-инспекцијска област „Македонија“, са седиштем у Скопљу, у чијем саставу je билo девет округа.² ВИО „Морава“ обухватала је три округа у јужној Србији: нишки, врањски и пиротски, три у источној: зајечарски, неготински и пожаревачки и један у централној Србији – ћупријски. ³ Укинути су топлички и лесковачки округ. Први је по новој подели припојен нишком, а други врањском округу.⁴

Након окупирања градова, села и вароши, бугарски, немачки и аустроугарски војници користили су напуштене српске школе и гимназије као своје прихватне војне станице, касарне за смештај војника, болнице, амбуланте, превијалишта, одељења поште и телеграфа, интендантска складишта и за све оно што су војне потребе изискивале. ⁵  Почетак организовања наставе уследио је након постављења начелника, градоначелника и председника општина и срезова. ⁶ Рад на свеопштој бугаризацији по школама био је нарочито усмерен против српског језика и књига, против српске историје и традиције. Наредба која је донета 15. фебруара 1916. године, прописивала је одузимање свих уџбеника и осталих учила на српском језику.⁷  ВИО „Морава“ је 16. маја 1916. године послала својим окружним начелницима Уредбу да на свим подручјима изврше конфискацију свих српских књига, слика и нота у јавним установама, књижарама и приватним кућама. Књижаре су могле да наставе са продајом књига, штампаних ствари и књига на другим страним језицима, осим српског. ⁸

Српски учитељи, које су Бугари незивали даскалима, попут свештеника су означени као „непоуздани елемент“ за окупаторе.  ⁹ Нова администрација забранила је употребу српског језика и писма. Постављени су нови, бугарски натписи на свим установама и фирмама. ¹⁰ Држећи се поверљиве наредбе бугарског генерала и начелника ВИО „Морава“, бугарски виши и нижи официри, подофицири, војници, чиновници и полицајци, професори, учитељи, попови и други окупациони кадрови спроводили су присилну денационализацију. Бугари су огласили да се најстроже забрањује српски језик који се нигде не сме чути, нити употребљавати – у имену, изразу, називу и поздраву. Забрањене су српске школе и гимназије и отваране нове са наставом на бугарском језику. ¹¹ Штампан је бугарски буквар (Буквар и Пьрва читанка) док су на школским сведочанствима (Удостовѣрение) српска имена превођена на бугарски језик.¹²

Српски свештеници су материјални израз српског духа и зато их треба држати даље од становништва, док су учитељи немогући за преваспитавање, па чак и да се исказују Бугарима, њихов боравак у окупираним областима јако је опасан – јединствени је закључак начелника ВИО „Морава“ генерал-лајтнанта Нерезова у Наредби коју је упутио 29. маја/11. јуна 1918. године. Учитеље због тога није требало враћати из интернације. Према Нерезову, најбоља политика према српским учитељима јесте да се иселе или да ступе у службу у Стару Бугарску. Из исте наредбе, издате последњих месеци пред слом бугарске војске, јасно се види како је дотадашњи процес бугаризације у окупираним крајевима Србије и Македоније пропао и да је зато потребно преостале неинтерниране српске учитеље или чиновнике преселити у Бугарску и уклонити из критичних области. Интернирани и неинтернирани српски учитељи, могли су добити одсуство једино уколико им је неки члан породице тешко болестан или је на самрти, и да је једно и друго констатовано од комисије. ¹³

СТРАДАЊЕ СРПСКИХ ШКОЛА И УЧИТЕЉА У НИШКОМ ОКРУГУ

Период прогона српских учитеља и страдања школа у нишком округу и у другим окупираним крајевима Јужне Србије може се поделити у два дела: после бугарске и аустроугарско-немачке окупације и по гушењу народног бунта – Топличког устанка 1917. године. Још је у наредби првог команданта ВИО „Морава“ у Нишу генерал-лајтнанта Васили Кутинчева од 1/14. децембра 1915. године стајало да се сви резервни војници од 18 до 50 година узраста који су служили у редовима српске армије, сви официри, бивши учитељи, свештеници, новинари, бивши посланици и сва сумњива лица ухапсе и интернирају у унутрашњост царства.¹⁴ 

Прогон учитеља у Нишу и срезу нишком отпочео је одмах после окупације. Путем добоша, објављено је 7/20. новембра 1915. године да се сви свештеници, учитељи, професори и сви чиновници јаве најдаље до 10/23. новембра Командантству града Ниша ради пријема нових откритих листова (исправа за путовање). Тада су многи били ухапшени и касније стрељани. ¹⁵

У Нишу су за време окупације (1915-1918) радиле четири српске школе и две бугарске – једна гимназија и једна основна школа. Бугарска основна школа је била на месту раније Светосавске школе, код Саборне цркве. Радила је под називом „Народно првоначално училиште Отец Пајсије“. Гимназија је била смештена у згради Старог уреда. ¹⁶

Основне школе у граду и гимназија систематски су уништаване. Зграда бугарске гимназије претпрела је највећу штету и била је потпуно упропашћена. ¹⁷ Основне школе су такође претрпеле велика оштећења. Нешто мања претрпела је школа у Београд и Јагодин-мали, која је радила као школа за православне и исламске-мухамеданске ученике. Због муслиманских ђака, међу којима је било доста Турака, Бугари су ову школу најмање оштетили. ¹⁸

Школе у нишком срезу су биле оштећене за време окупације и након одступања окупаторске војске услед борбених дејстава. Нарочито су страдале школе у Јелашници, Малчи, Горњем Матејевцу, Островици и Доњој и Горњој Студени, док су у нишком Заплању велику штету претрпеле школе у Личју, Великом Вртопу, Гаџином Хану и Јагличју. ¹⁹

У алексиначком и моравском срезу су се првих дана окупације налазили делови бугарске 6. пешадијске дивизије, који су се груписали ради наставка гоњења српске војске преко Малог и Великог Јастрепца. Бугарска војска запосела је све школске зграде по селима. ²⁰

Бугари су у Алексинцу спалили књиге из јавне библиотеке и читаонице, као и библиотеку Учитељске школе и Алексиначке гимназије. ²¹ У згради вежбаонице на Сокобањском друму отворена је бугарска основна школа. ²²

Ништа мању штету нису претрпеле школе по алексиначким и моравским селима. ²³ У моравском срезу за време окупације највећу штету су претрпеле школе у Прћиловици, Грејачу, Сечаници и Врћеновици. ²⁴

Са прогоном учитеља у алексиначком и моравском срезу отпочело се одмах по окупацији Алексиначког Поморавља. Приликом уласка у село Бобовиште, недалеко од Алексинца, ухапшен је тамошњи учитељ Сретен Алексић и одведен у Ниш, где је мистериозно нестао. Тек после завршетка рата, приликом пробног ископавања у Куновачкој реци, недалеко од Ниша, нађен је у заједничкој гробници са убијеним српским свештеницима. Касније је ексхумиран и сахрањен у нишком Саборном храму.²⁵

Школе у сврљишком и бањском срезу доста су страдале за време гушења Топличког устанка, нарочито након опсежне акције да се зароби устанички вођа војвода Милан Дечанац који се једно време крио у овим срезовима. У том периоду највеће оштећење претрпела је школа у сврљишком Лалинцу, где је једно краће време Дечанац имао свој штаб. Одмах иза ње велика оштећења претрпеле су школе у селима Грбавче, Попшица – у манастиру Св. Аранђела, Варош, Давидовац и Нишевац. У Св. Аранђелу тамошњи учитељ Драгутин Марковић немилосрдно је пребијан од Бугара да открије где се Дечанац крије. Од последица батина је касније умро.²⁶

У сокобањском срезу, у време потере за Миланом Дечанцем, највише је страдала школа у Дугом Пољу која је једно време служила и као затвор где су бугарски војници из околних села доводили осумњичене да помажу четничку акцију. Велика оштећења претрпеле су школе и у Јошаници и Врмџи. Како је реч о потпланинским селима Озрена и Ртња, бугарски војници су у школским просторијама стационирали своје војнике за време претреса тих планина у потрази за четницима. ²⁷

У прокупачком срезу највећу штету претрпеле су школе у Житном Потоку, Малој Плани и Тулару. Оне су до темеља биле спаљене од стране Бугара приликом гушења Топличког устанка. Нешто мању штету претрпеле су школе у Барбатовцу, Међухани и Драгуши. ²⁸

У срезу Добричком Бугари су у потери за четницима запалили школе у Облачини, Александрову, Житорађи и Белољину.²⁹ Поред паљења александровачке школе, у овом селу упаљени су још 41 кућа и 37 помоћних објеката. Главни злочинци били су поручник Асен Велков и његов заменик наредник Илија Стојчев, а припадали су 2. ескадрону 7. коњичког пука који је вршио репресалије у Добричу. Делимично је запаљена и школа у Орљану.³⁰ Приликом борби и повлачења непријатељске војске из Добрича, страдала је школа у Петровцу. Била је оштећена од артиљеријских зрна. ³¹ У Косаничком срезу било је најмање шест школа у шест општина, а највећа оштећења претпела је школа у данашњој Куршумлијској Бањи. Бугари су је спалили пошто је једно време служила као штаб четника Косте Војиновића.³² Иза ње су већа оштећења претрпеле школе у Куршумлији, Рачи, Добром Долу и Лукову. Целокупна штета на школским зградама процењена је на 56.431 послератних динара.³³

На територији нишког округа за време окупације је у стотину општина радило 109 школа, док су у рату страдала шесторица учитеља од директног бугарског или немачко-аустроугарског терора.³⁴

ШКОЛЕ И ПРОГОН УЧИТЕЉА У ПИРОТСКОМ ОКРУГУ

Шеснаести ловчански пук под командом потпуковника Јордана Иванова ушао је у напуштени Пирот. Бугарска војска је заузела западни део града који је био пробугарски настројен. Источни део третиран је србоманским. Као командно место узета је Пиротска гимназија. ³⁵ Пошто је у њој остало доста тога што су Бугари сматрали непожељним, почело је њено темељно уништавање. Кроз прозоре су бацане слике Краља Петра I, регента Александра, Вожда Карађорђа, глобус са српским натписима, књиге и дневници на српском језику и друго. Другог дана, у гимназију се уносе слике краља Фердинанда и позива грађанство на поклоњење будућем бугарском цару.³⁶

Првих дана по уласку у Пирот Бугари су пренели у Софију све књиге Пиротске јавне библиотеке која је 1914. године образована о трошку државе. Паковање је извршено у присуству чиновника Софијске народне библиотеке, секретара и кмета пиротске општине. На тргу Тијабари и на пијаци код старе поште на Пазару спаљено је мноштво ретких и вредних књига, међу којима и књиге из гимназијске библиотеке. У спасавању књига нарочито су се истакли ђаци основних школа који су користили прилику да из ватре узимају по неколико књига и беже испред бугарских стражара. ³⁷

После окупације пиротског округа, највећи број српских учитеља интернирани су у бугарско заробљеништво. Мали број који је поштеђен интернирања био је потвргнут свакодневној пресији. Учитељи су били у обавези да гарантују лојалност новим властима, да утичу и на друге грађане да исто тако буду лојални, да употребљавају бугарске речи по школама, да настоје да се српски језик не користи итд.³⁸

Један од мањег броја пиротских учитеља који је остао у граду после окупације био је Божидар Живковић. Његова слобода трајала је релативно кратко. Августа 1916. године позван је у Командантство где га је бугарски командант Кучев оптужио да наговара људе да се не потписују као Бугари, него као Срби и да прети српском осветом. Затворен је и налазио се под строгим режимом. Бугари нису пуштали породицу да га обилази. Једном приликом вратили су најмлађе дете које је дошло са спремљеним ручком. Како се учитељу Живковићу није могло ништа доказати што је уперено против бугарских власти, то је пуштен 28. августа. Међутим, слобода је трајала све до 3. септембра 1916. године. Кучев је сматрао да је опасан по грађанство и наредио је интернирање. Наоружани војник је дошао у поноћ у његову кућу и под стражом га одвео на железничку станицу, а затим у воз и бугарско ропство, одакле се вратио по завршетку рата. ³⁹

За време окупације Пирота Бугари су спалили општинску зграду у старом пиротском гробљу, где су се налазиле канцеларије Градске артиљеријске чете. Поред општинске зграде, порушили су и једну школску зграду у Тијабари, материјал изгорели и упропастили у вредности 30.000 динара. ⁴⁰

У срезу нишавском (пиротском), поред школа у Пироту, највећа оштећења претрпеле су школе у Сопоту, Кални, Чилиглавцима, Црноклишту, Темској и Јањи. ⁴¹

У срезу белопаланачком за време окупације највећу штету је претпрела школска зграда у селу Горња Глама. У великој мери су оштећене и школске просторије у Белој Паланци, Клисури и селу Шпај. Школске зграде у белопаланачком срезу су биле у великој мери оштећене у октобру и новембру 1915. године, за време продора 1. бугарске (софијске) дивизије нишавским правцем.⁴² Велика борба између српске и бугарске војске вођена је у селу Шпај где је постављена спољашња одбрана Ниша. Борба се није само водила по околним шпајским брдима већ и у средишту села, код цркве и школе. По заузећу села, бугарски војници извршили су пљачку скоро у свим кућама.⁴³ Тада је опљачкана и шпајска школа из које су нестале слике краља Петра, Шајберове слике, мапа Европе и Србије, фуруна, кревети и друго.⁴⁴ 

У Бабушници је до темеља спаљена тамошња основна школа. Разлог спаљивања није познат. То су највећа оштећења на школској имовини у пиротском округу.⁴⁵ 

За разлику од нишког округа, у пиротском није било убијања српских учитеља. Два су разлога за то: многи су се приклонили новој бугарској власти; Бугари су доводили своје учитеље и на тај начин било какав бунт био је у зачетку онемогућен. Коначно, сам пиротски округ је једним делом, према истоку, обухватао тадашњу и садашњу Бугарску – скоро до Софије.

1. О томе више: М. Алимпић, Солунски фронт, Београд, 1967, 5-20; Amtliche Kriegs-Depeschen nach Berichten des Wolff’schen Telegr.-Bureaus, 3. Band 1. August 1915 bis 31.Januar 1916, Berlin, 1916, 200-215.
2. П. Марјановић, Топлички устанак 1917. године, Прокупље, 2003, 12; Државни Војни историјски архив у Великом Трнову (даље: ДВИА), фонд 1548, опис 1, а.е. 109. 
3. П. Марјановић, н.д, 13; Архив Србије (даље: АС), фонд Војни Генерални Гувернман (даље: ВГГ), одељење XVI -искоришћавање и жетва (даље: XVI), документ број 34, № 1064 (даље: 34, № 1064).
4. П. Х. Петров, Научна експедиция в Македония и Поморавието 1916, София, 1993, 240.
5. Др Х. Мутафовъ, Прѣзъ Сърбия Въ походъ съ 9-та дивизия, София, 1917, 110; Бьлгарската армия вь Свѣтовната война 1915-1918 г. томь II (войната срещу Сьрбия презь  1915  година  –Настҗплението  на  I  армия  презь  границата  оть  1-и  до 14-октомврий; даље: Бьлгарската армия вь Световната война, II), София, 1936, 857-876.
6. ДВИА, фонд 1548, опис 1, а.е. 109. 
7. З. Стевановић, С.Ђурђевић, Алексинац и околина у Великом рату, Алексинац, 2014, 22.
8.  М. Перовић, Топлички устанак 1917, Београд, 1971, 32-33.
9. Г. Вујичић, „Школство у време окупације Србије 1915-1918. године“, Топлички устанак 1917. године (Зборник радова са научног скупа одржаног у Прокупљу и Лесковцу 27. и 28. марта 1997. године), Београд, 1997, 312.
10. П. Марјановић, Топлички устанак 1917. године, Прокупље, 2003, 22.
11. Д. Туровић, „Допринос Јабланице у Топличком устанку 1916-1918. године“, Лесковачки зборник XXXIII, Лесковац, 1993, 169.
12. П. Марјановић, н.д, 22.
13. АЈ, 334-643-1903-1904. Наредба начелника и помоћника ВИО „Морава“ од 29. маја 1918. године.
14. С. Јоксимовић, „Топлички устанак у светлу бугарске документације“, Топлички устанак 1917. године (Зборник радова са научног скупа одржаног у Прокупљу и Лесковцу 27. и 28. марта 1997. године), Београд, 1997, 334.
15. Архив Југославије (даље: АЈ), Фонд Министарство иностраних послова Краљевине Југославије (даље: 334), фасцикла 643 (даље: 643) јединица описа бр. 1888-89 (даље: 1888-89). Изјава Милије А. Јанчића начелству округа Пиротског од 20. новембра 1918. године о страдању свештеника у Јанкиној Падини код Кременице; Државни календар Краљевине Србије за годину 1914, Београд, 1914, 122-124; Српски православни календар Васкрсење за 1923. годину (са сликама), година IX, Београд, 1923, 20-22.
16.  Исто.
17. АЈ, 66-1287. Протокол комисије од 29. јануара 1919. године о процени штете причињене нишким основним школама од стране непријатеља за време окупације
18. Исто.
19. АЈ, 66-1287. Преглед учињене штете од стране непријатеља за време окупације у срезу Нишком.
20. Бьлгарската армия вь Свѣтовната война 1915-1918 г. том V (Косовска операция), София, 1946,4-5.
21. З.Стевановић, С.Ђурђевић, н.д,
22. Исто.
23. АЈ, 66-1287. Списак ратне штете основне школе Рутевачке састављене према наредби начелника среза Алексиначког бр. 4051 од 14. марта 1921. године; Комисијско извешће о премеру нанете ратне штете на основној школи у Доњој Трнави састављено према наређењу Суда општине Доњо Трнавске бр. 476 и начелника среза Алексиначког бр. 4051 од 14. марта 1921. године; Комисијско извешће према тражењу суда општине Делиградске од 14. марта 1921. године бр. 580 за преглед школске зграде у Делиграду, а која је упропашћена од непријатеља за време окупације.
24. АЈ, 66-1287. Преглед учињене штете од стране непријатеља за време окупације у срезу Моравском.
25. АЈ, 334-636-1888-89. Извештај начелника среза Нишког од 24. маја 1919. године о пробном ископавању лешева свештеника и чиновника убијених од стране Бугара код нишке Јелашнице.
26. АЈ, 66-1289. Комисијско извешће о премеру нанете ратне штете на основној школи у Лалинцу, Св. Аранђела, Вароши, Давидовца и Нишевца састављено према наређењу Суда општине Сврљишке бр. 343 и начелника среза Сврљишког од 10. априла 1921. године.
27. АЈ, 66-1289. Комисијско извешће о премеру нанете ратне штете на основној школи у Јошаници и Врмџи, састављено према наређењу Суда општине Бањске и начелника среза Бањског од 10. априла 1921. године.
28. АЈ, 66-1287. Извештај начелника среза Прокупачког начелнику округа Нишког од 10. јула 1919. године о потребним новчаним средствима за поновни рад школа на територији среза Прокупачког.
29. Ж.Станисављевић, Основна школа у Житорађа 1873-2008, Житорађа, 2008, 62; АЈ, 66-1289. Извештај начелника среза Добричког начелнику округа Нишког од 1. јула 1919. године о потребним новчаним средствима за поновни рад школа на територији среза Добричког.
30. АЈ, 66-1289; Documents…, I, 216, doc. № 62.
31. АЈ, 66-1287. Преглед штете почињене учитељским и основним школама за време рата од стране непријатеља у округу Топличком.
32. АЈ, 66-1289. Комисијско извешће о премеру нанете ратне штете на основној школи у Бањи састављено према наређењу Суда општине Бањске бр. 213 и начелника среза Косаничког бр. 2220 од 10. априла 1921. године.
    
33. АЈ, 66-1287. Преглед штете почињене учитељским и основним школама за време рата од стране непријатеља у округу Топличком. 
34. Бугари су 1915. године стрељали учитеља из Горњег Душника Јевтимија Чавдаревића и свештенике–учитеље Стојана Стаменковића и Драгутина Пешића (АЈ, 66-1289. Извештај школског надзорника за град Ниш и срез Нишки Министарству просвете од 27. јула 1919. године) У срезу Алексиначком Бугари су новембра 1915. стрељали учитеља Веселина Алексића из Бобовишта. Стеван Ђуришић, учитељ у Манојлици код Сврљига, умро је 1918. године у Аустроугарском заробљеништву, док је Драгутин Марковић, учитељ у Светом Аранђелу (Попшица – прим. АД), умро 22. фебруара 1919. године у сеоском манастиру од последица бугарских батина. (АЈ, 66-1289. Окружни школски одбор за округ Нишки бр. 1442 од 27. августа 1921. године министру просвете доставља списак погинулих, убијених и умрлих учитеља (1912-1918).
35. Сборникъ на 16 п.ловчански полкъ 1915-1918 г, София, 1918, 74-78.
36. АЈ, 66-1287. Преглед штете почињене учитељским и основним школама за време рата од стране непријатеља у округу Пиротском.
37. И. Николић, Пирот и срез Нишавски 1801-1918 (грађа) књига трећа 1894-1918, Пирот, 1982, док. 2034. О бугарском спаљивању српских књига у Пироту за време окупације 1915-1918. год, 1102, 1104, 1105.
38. АЈ, 334-636-1888-89. Кратки запис бугарских зверстава, исказ учитеља Божидара Живковића из Пирота од 11. новембра 1919. године.
39. Исто.
40. АЈ, 334-636-1888-1889.
41. АЈ, 66-1287. Преглед штете почињене учитељским и основним школама за време рата од стране непријатеља у округу Пиротском.
42.  Исто.
43. А. Динчић, „Одбрана Ниша на Златарици, стогодишњица Шпајске борбе“, Белопаланачки зборник 8-9 2012/13, Бела Паланка, 2015, 61-63.
44. АЈ, 66-1287. Протокол процене ратне штете на основној школи у селу Шпај састављен према наређењу начелника среза Белопаланачког бр. 2517 од 15. марта 1921. године. 
45. АЈ, 66-1287. Преглед штете почињене учитељским и основним школама за време рата од стране непријатеља у округу Пиротском.