Вечерње новости, 01. 10. 2023, ХРАБРИ, ДИСЦИПЛИНОВАНИ И ИЗДРЖЉИВИ: Европске и америчке извештаче српски војници пленили својим родољубљем

ЏОН Рид даље пише:

– Генерал Мишић је наредио офанзиву. Дотле тучени Срби, наваљујући из својих ровова, бацали су се на спокојне аустријске колоне које су долазиле узаним планинским кланцима и прешли у напад. Аустријанци су се бесно бранили, али су били принуђени да одступе.

Фронт је био пробијен. Средина фронта коју је смождио Мишић с Првом армијом разбијена је и у паници је побегла преко поља, напуштајући комору, муницију, топове и остављајући за собом хиљаде мртвих и рањених, а болнице пуне људи у бунилу од тифуса. На тај је начин тифус ушао у Србију, заједно са аутроугарском војском. Неко време лево аустријско крило је покушавало да држи Београд, али су их тријумфални, одрпани Срби буквално сатерали у Саву – у жару је извештавао задивљени Рид, док је његов сарадник Робинсон правио цртеже пакла на земљи, како је тад изгледала Србија. Славни амерички ратни дописник, који је до тада већ видео много сукоба, остао је скамењен пред страхотама које су преживели Срби од првог тренутка кад је возом стигао из Грчке.

– Пролазили смо кроз узано поље засађено малим дрвеним крстовима, постављеним на метар један од другог. Марширали су крај воза неких пет минута. Могло је бити на хиљаде оваквих крстова, а сваки је обележавао гроб! На сваких четири стотине метара од пруге прошли бисмо крај просте колибе од блата и грања, пред којом је стајао одрпан војник, упалих образа, прљав и изгладено, али с пушком наготовс у рукама. Свуда по Србији виђали су се ти људи, последњи очајнички пабирак мушке снаге земље.

Американац је разговарао с неколико „крупних мршавих људи, пушака с причвршћеним бајонетима обешених о раме, без икакве униформе осим војничке шајкаче“. Американцима је пренео речи српских ратника:

– Шта ћете, ми Срби више уопште немамо униформи. Водили смо четири рата за три године, Први и Други балкански рат, албански устанак, а сад ево овај. Три године се наши војници нису пресвукли.

* * * * * * *

СРБИН БЕТОВЕНОВОМ СИМФОНИЈОМ БРАНИ ОТАЏБИНУ

ЈОШ ВЕЋИ ШОК за америчког репортера била је невероватна чињеница да међу младим официрима дивљег изгледа има много интелектуалаца и љубитеља уметности:

– Једном смо цео дан јахали на коњима бојиштем на Гучеву с једним младим официром, с факултета, који је већ три године живео животом номадског ратника, животом какав ниједан Енглез, Француз или Немац не би могао да издржи. Преживео је страшно повлачење и још страшнију офанзиву прошле зимске кампање, спавајући напољу на киши, или у земуницама пуним гамади, на простој сељачкој храни, или без хране уопште, и то му је још и пријало! „Тако волим природу“, рекао је док смо јахали упоредо, „тако је пасторална, зар не? Кад год сам у природи увек се сетим Бетовенове пасторалне симфоније“ – запањено је бележио Рид.

Американцима је у две реченице објаснио одакле Срби црпе снагу за надљудске напоре у одбрани земље:

– Овде сваки сељак, војник, зна зашто се бори. Кад је био у колевци, мајка га је поздрављала са „Здраво мали осветниче Косова“.

Славни амерички репортер Џон Рид је у пролеће 1915. обишао и описао посавска села од Београда до Шапца, где су куће биле или срушене аустријским гранатама, или спаљене, или обележене крстовима. Био је то знак да су њихови становници умрли од епидамије тифуса. Колико крстова, толико покојника.

– На непуном километру избројао сам више од сто крстова. Изгледало је да ова бујна, плодна земља не садржи ништа осим смрти и спомена на смрт – суморно је констатовао Рид.

Американац је посетио и језиве остатке планинског бојишта на Гучеву: – На једној страни брисаног простора били су српски ровови, а на другој аустријски. Терен између ровова био је преривен у неправилне гомиле земље. Погледавши боље, видели смо страшну ствар: из ових малих гомила штрчали су комади униформи, лобање са улепљеном косом, беле кости с натрулим шакама на крају. Над читавим крајем лебдео је ужасан смрад. Ходали смо по мртвима, тако много их је било. Понекад су нам ноге упадале у јаме пуне трулог меса, дробећи кости. Већина лешева била је покривена само танким слојем земље коју је делимично спрала киша, а многи уопште нису били сахрањени. Првих девет километара дужином врха Гучева мртви су били тако наслагани, десет хиљада њих – забележио је амерички новинар.

ВЕЛИКИ репортер известио је свет и о аустријским дивљаштвима дуж западне границе Србије, сажимајући многобројна сведочанства која је чуо у Београду, Шапцу, Лозници…

– По заузимању граничних места, Аустријанци су, као стоку, покупили цивилно становништво – жене, старце и децу, и одвели их у Аустроугарску, као ратне заробљенике.

Из Београда је одведено више од 700, а 1.500 само из Шапца. Званична листа заробљеника аустријске владе цинично је гласила овако: „Јован Туфегџић стар 84 године. Даринка Атић стара 23 године. Ђорђе Ђорђевић стар 78 година. Војислав Петронијевић стар 12 година. Марија Венц стара 69 година.“ Аустријски официри изјавили су да су то чинили зато што је ово казнена експедиција против Срба, а не рат – био је запрепашћен Рид.

Његов извештај потвдиле су и „директиве за понашање према становништву у Србији“ заплењене од официра 9. пешадијског корпуса аустроугарске војске, с потписом генерала Хорштајна:

– Рат нас води у једну непријатељску земљу која је насељена становништвом испуњеним према нама фанатичном мржњом. Према таквом становништву сваки хуманитет и благодарност није ни најмање на месту. Штавише, штетан је, јер ови у рату понекад могући обзири у овој прилици веома угрожавају сигурност наших трупа. С обзиром на то, наређујем да током трајања свих војних операција према свим становницима буду изражене највећа суровост, највећа строгост и највећа мржња. Свако ко би показао милост биће најсуровије кажњен.

 

 

 

Борис Субашић