Искра, Нови Стандард, 26. 11. 2024, Милош Ковић: Порекло британске србофобије

Катарина Велика: Империјални корак (од Русије до Цариграда). У подножју: „Европске силе“. 12. априла 1791. године (Млетачки дужд, папа Пије VI, краљ Шпаније Шарл IV, Луј XVI, Џорџ III, Леополд II немачки, султан Селим III), цртеж, 1791 Фото: Википедија, British Museum

Катарина Велика почела је да губи симпатије Британаца због много осетљивијег питања – Америчке револуције. Није хтела да им изнајми своје трупе за гушење побуне, да би потом ступила у Лигу оружане неутралности (1780), коју су Британци видели као подршку одметнутим колонијама. Када је избио нови руско-турски рат (1787-1792) британски премијер Вилијам Пит Млађи одбио је да пружи помоћ њеним бродовима. У Лондону се 1787. осетило и протурско расположење. Уз то, Енглези су стрепели од уништења Шведске, која је ушла у рат на страни Османлија. ¹

Када су руске трупе заузеле Очаков, Вилијам Пит је крајем марта 1791, заједно са пруском владом, у Санкт-Петерсбург упутио ултиматум. То што је, међутим, у влади, Парламенту и јавности остао усамљен, потврдило је да је Британија била још далеко од русофобије из 19. века. Едмунд Берк је у Парламенту изнео општи став када је Питу доказивао да Османско царство није европска држава, нити део европског система великих сила, као и да је „било која хришћанска држава боља од тих деструктивних дивљака“.²

Ултиматум је повучен, али је то ипак био први пут да је у Лондону разматрана могућност сукоба са Русијом да би се заштитило Османско царство. ³

Да се нешто ипак променило показао је гнев Британаца због наредне две поделе Пољске (1793, 1795), у којима је ова држава нестала са мапе Европе. Тај догађај пореметио је односе Британије и Русије много више од Очакова. Тада учвршћена наклоност Британаца према Пољацима доживеће врхунац у време њиховог устанка против руске власти 1830-1831. ⁴

Јачање непријатељства привремено је заустављено појавом револуционарне Француске и Наполеона, као заједничког непријатеља. У ратовима од 1792. до 1815. Британија и Русија биле су, са прекидом 1807-1812, блиски савезници. Одушевљење Русијом достигло је врхунац после победе над Наполеоном 1812. године. Омиљености руског цара Александра I, нарочито међу британским евангелистима, додатно је допринела његова отвореност и заинтересованост за протестантска учења. ⁵

У добу Александра I и Свете Алијансе обновљена су залагања, приметна унутар Англиканске струје још од доба Петра Великог, за уједињење са православнима. Везана за иницијативе појединаца, без много утицаја у ширем јавном мнењу, она ће, ипак, бити видљива кроз цео 19. век и, како ће примећивати Бенџамин Дизраели у јеку сукоба са Вилијамом Гледстоном око балканске политике (1876-1880), оставиће трага на начину мишљења дела британских политичких елита. ⁶

У исто време, показало се да су Питова упозорења из 1791. пала на плодно тле. У британском јавном мнењу уочавало се подозрење према плановима Русије у Османском царству. Почетком 19. века са незадовољством се пратило ширење руског утицаја на Балкану и у источном Средоземљу. Адмирал Нелсон веровао је да је тајни план Руса било припајање целог Османског царства.

Ове бриге појачане су приближавањем цара Павла I Наполеону. Из тог доба потичу страхови Британаца, који ће обележити 19. век, да ће Руси марширати кроз Централну Азију према Индији. Они ће бити привремено развејани ратним садејством против Турака и нападом Британаца на Дарданеле из 1807. године. ⁷

У добу револуционарних и наполеоновских ратова, у британској јавности по први пут је уочено и идеолошко непријатељство према Русији, не због тога што је она чинила, већ због тога што је она, као бастион европског конзервативизма, била. Такво расположење потицало је из виговских и радикалских кругова, склоних француским револуционарним идејама. Чак и 1812. они су одбијали да поверују да је Русија могла да победи француске армије. Када су вести о њиховом слому потврђене, тврдили су да је то учинила руска зима. У британском друштву, наклоњеном Русији, али све свеснијем њене нагло нарасле моћи, они су били мањина, али су били врло гласни и лако уочљиви. ⁸

Почевши од 1815. године у политичк им елитама и јавном мнењу Велике Британије може се пратити изразит успон русофобије. Та појава проучена је у класичној студији Џона Хоиса Глисона. Русофобија је, према његовим истраживањима, била свеопшта и до 1841. године прерасла је у мржњу. ⁹ У Британији, она ће постати „најизразитији и најдугорочнији састојак националног погледа на спољни свет“. ¹⁰

У добу револуционарних и наполеоновских ратова, у британској јавности по први пут је уочено и идеолошко непријатељство према Русији

Русија и Британија су, после слома Наполеонове Француске, биле две највеће европске силе, са огромним ваневропским територијама и поседима. Француска се више неће уздићи до моћи какву је имала под Наполеоном или Лујем XIV. Таласи револуција који ће у наредним деценијама потрести Европу, са врхунцем у „Пролећу народа“ 1848-1849, неће нарушити унутрашњу стабилност Британије и Русије.

Логика међународних односа и начело „равнотеже снага“ гурали су ове две земље ка одсудном сукобу. Том, најважнијем узроку, требало би придодати низ додатних околности – економски протекционизам, идеолошке разлике, амбиције политичара, публициста и демагога.

Стратешка неслагања између руског цара Александра I и британског министра спољних послова лорда Кеслреја била су јасно видљива већ на Бечком конгресу. Права русофобија рођена је, ипак, на Балкану и Леванту, у сукобу Енглеза и Руса око територија за које се није знало колико дуго ће још припадати Османлијама. Како је показао Глисон, кључан је био низ догађаја, који су се одиграли у две деценије између избијања Грчке револуције 1821. и потписивања Дарданелског уговора из 1841. године.

Флоте Британије, Русије и Француске, под командом британског адмирала Едварда Кодрингтона, у бици код Наварина (1827), потопиле су турско-египатску флоту Мехмед Алије и спасле Грчку револуцију. Русија је, потом, самостално ушла у рат са Османским царством и наметнула му Једренски мир (1829).

Војвода Велингтон је већ Наварино назвао „крвавом грешком“, али је Једренски мир изазвао узнемиреност и преиспитивања унутар британских управљачких елита о намерама и амбицијама Русије. Талас филхеленства, у коме је за слободу Грчке живот дао и лорд Бајрон, почео је да уступа место русофобији и неповерењу према балканским православним хришћанима.

Гушење пољског устанка 1830-1831. изазвало је у јавности буру гнева према Русима. Прогнани Пољаци, предвођени грофом Адамом Чарториским, имаће значајан утицај на британско јавно мњење. Одсудан значај имала је ипак, Прва египатска криза, коју је Русија искористила да би Турској наметнула уговор потписан у Ункјар Искелесију (1833). Био је то врхунац руског утицаја у Османском царству и Источном питању. Према проценама низа британских јавних личности, овим уговором нису били угрожени само путеви Британије ка Индији, него и њен престиж у Европи и на Истоку.

Међу дојучерашњим филхеленима, који су тада постали туркофили и русофоби, били су и лорд Палмерстон, који ће одређивати главне правце британске спољне политике у наредне три деценије, Стратфорд Канинг де Редклиф, утицајни дипломата који ће готово две деценије бити амбасадор Британије у Цариграду, Дејвид Уркарт, публициста који је одиграо важну улогу у успону британске русофобије. ¹¹

Таласи русофобије изнова су се подизали када су Руси запленили британски брод Виксен, који је, упркос руској блокади, побуњеним Черкезима упутио Уркарт, тада први секретар британске амбасаде у Цариграду (1836). Сукоб Русије и Британије у Авганистану и Персији 1838, увући ће Енглезе у Први англо-авганистански рат (1839-1842), обновити и ојачати страхове од руског продора у Индију.

Коначно, страсти је покренула и Друга египатска криза (1839-1841). Палмерстон је тада успео да Дарданелским уговором (1841) поништи уговор из Ункјар Искелесија и врати Русију у концерт великих сила на Истоку. ¹²

На Палмерстоновом успеху из 1841. почивало је смиривање британско-руског сукоба у целој наредној деценији. Његов наследник на месту министра спољних послова лорд Абердин ће са царем Николајем I постићи и споразум (1844), којим су се две земље обавезале да ће се договарати о потезима у случају пропадања Османског царства.

Притајена русофобија из тридесетих година је, међутим, избила на површину чим је почела нова криза у Османском царству. Показало се да су стална упозорења на руску претњу била неодвојив део Палмерстонове унутрашње политике и партијске агитације. Стратфорд Канинг и Британија одиграли су кључну улогу у претварању дипломатског сукоба између Русије и Француске око права заштите над Светим местима у Кримски рат. У њему ће се Британци, заједно са Французима, Турцима и Пијемонтезима, коначно наћи очи у очи, на бојном пољу, са Русима. ¹³

Природа предрасуда

Предрасуде о Русима и Русији, уочљиве у британској култури средине 19. века, биле су, у основи, врло древне и необично постојане. Настале су већ у 16. веку, у добу краљице Елизабете I и цара Ивана IV. Како је приметио Метју Андерсон, у потоњим вековима оне се суштински нису мењале. ¹⁴

Највећу пажњу енглеских сведока и путописаца, почевши од 16. века, привлачило је самодржавље руских владара, њихова самовоља и моћ над поданицима. Такав поредак је, како су тврдили, претварало племство, цркву и сељаке у послушно, понижено робље. ¹⁵ Поздрављани су, ипак, покушаји позападњачења у добу Петра Великог и Катарине Велике. ¹⁶

У елитним британским црквеним круговима било је, како смо видели, одређене наклоности према руском православљу. Почевши од 16. века, оно је, међутим, наилазило на неразумевање, па и непријатељство убедљиве већине британских путописаца. Највише осуда изазивали су поштовање икона и чести и дуготрајни постови. По мишљењу Енглеза, руска богослужења била су предуга и исувише формална, док су свештеници били несклони проповедању, необразовани и сујеверни. Управо је црква, како су тврдили Енглези, била главни ослонац руског самодржавља. У исто време, уочавали су да су и Руси знали да их баш њихова вера раздваја од запада. ¹⁷

Обичан руски свет био је, судећи по Енглезима, примитиван, суров и склон пороцима, нарочито алкохолизму. Општа нечистоћа појачавала је утисак о свеопштем варварству. У 16. веку наглашавала се склоност Руса према содомији и вештичарењу, да би касније такве тврдње готово нестале. ¹⁸

Све особине које су Русима приписиване, од самовоље владара, преко „погрешне“ вере, до општег примитивизма и необразованости, укључујучи нарочито содомију и сличне пороке, подсећале су Британце на источна царства, америчка и афричка урођеничка друштва. Неретко су тврдили да Русија не припада Европи него Азији, да је ближа Османском царству и Персији него Великој Британији. Руси су поређени са Ирокезима, Хотентотима и сличним народима, којима је одрицана свака виша култура. ¹⁹

„Свети рат“

У добу прве европске колонизације света, овакве тврдње могле су да значе припрему и оправдање за освајање и покоравање. Набил Матар и Џералд Меклин су, међутим, уочили да оријенталистички модел духовног и политичког овладавања није примењив на ову епоху.

Енглеска све до средине 17. века није била колонијална сила. До почетка 18. века није убрајана ни у велике силе. Она, дакле, до тада није била кадра да угрози или колонизује ни Османско царство.

Њени путописци су веровали у своју културну надмоћ, али према Турцима нису наступали са позиција силе. Они нису освајали муслиманске земље; напротив, широм Средоземља и југоисточне Европе муслимани су покоравали и исламизовали хришћане. Такав однос између Енглеза и Турака постепено ће се мењати у 18. веку, после Утрехтског мира (1713), са опадањем Османског и успоном Британског царства. ²⁰

То се може применити и на однос Енглеза према Русији у времену од 16. до 18. века. По мишљењу Ларија Волфа, у 18. веку је просветитељски дискурс прогреса, науке и циливилизације поделио Европу на Западну и Источну, при чему је Источна Европа препознавана као заостала и полуцивилизована. ²¹

Западно хришћанство је, још од средњег века, уобличавало свој идентитет кроз однос, најчешће непријатељски, према Другом и другачијем: паганима, јеретицима, Јеврејима, источним хришћанима, муслиманима. ²² Енглези су један од европских народа који су националну свест градили, поред осталог, и на сукобима са муслиманима и исламом. ²³

Обичан руски свет био је, судећи по Енглезима, примитиван, суров и склон пороцима, нарочито алкохолизму

 

Доба географских открића отпочело је управо онда када се схватило да уништење муслимана и источних хришћана није било на видику. Док је западно хришћанство тонуло у верске ратове, Османско царство ближило се врхунцу моћи, а успон Русије тек је отпочињао. Шпанци, потом и Енглези, своје крсташке, освајачке амбиције тада су почели да преносе на амерички континент. ²⁴

У османским земљама, на Леванту и Балкану, Русија није била судбински, вечити противник Велике Британије. Све до тридесетих година 19. века, како смо видели, то су биле католичке и муслиманске силе, прво Шпанија, потом и Француска, али и Османско царство. У Енглеској су антитурска осећања била укорењена у крсташким традицијама, да би била подстакнута турским освајањима. ²⁵

И у 18. веку, окренута реалполитичким проценама односа снага, пријатељски индиферентна према Турцима, Британија се, због савезништва са Русима, није устезала сукоба са Османским царством. Културна туркофилија биће видљива са појавом романтичарске, бајроновске наклоности према источном, егзотичном и далеком, да би јасну политичку боју добила са успоном русофобије, тридесетих година 19. века. ²⁶

Како је уочио Набил Матар, Османско царство све до 19. века није било подручје британске колонизације, али су Турци од првих сусрета били предмет предрасуда, умногоме сличних онима које су се односиле на америчке староседеоце. Енглеско откривање Османског царства било је истовремено са почетком колонизације Америке. Док су тврдње о варварству Индијанаца служиле као оправдање освајања и пљачке, сличне предрасуде према Турцима су представљале самоодбрану, али и припрему за будућу превласт. ²⁷ Сличности са енглеским виђењем Русије биле су очигледне.

Британски путници и писци су, међу варварских особинама које су приписивали Турцима, најчешће истицали самовољу, суровост и лажљивост. ²⁸ И содомија је била грех који је, како смо видели, у 16. веку пребациван Русима, али је посебно често био везиван за Турке и Индијанце. Енглески колонисти су се, истребљујући културе Индијанаца, позивали на пример Содоме, која је због тог греха кажњена затирањем. ²⁹

Збуњивало их је, међутим, то што је, док је пропаст Индијанаца била тумачена као заслужена Божија казна, Османско царство бивало све јаче и веће. ³⁰

Најважнија су, ипак, била верска оправдања. Много чешће од содомије, помињани су појмови „Света земља“ и „Свети рат“. По угледу на старозаветни Израиљ, енглески колонисти, који су себе видели као „Нови Израиљ“, „изабрани народ“, „Божије оруђе“, веровали су да им је сам Бог дао Северну Америку, као њихов Ханан и Свету земљу. При томе, од почетка су исповедали уверење да индијанска земља, која је по њиховим мерилима била ненасељена и запуштена, мора да припадне онима који ће је, у име Божије, обрађивати и унапређивати. ³¹

1. Исто, Britain’s Discovery of Russia, 135-155.
2. Исто, 179.
3. Исто, 155-185; J. H. Gleason, The Genesis of Russophobia in Great Britain: A Study of the Interaction of Policy and Opinion, Harvard and Oxford 1950, 9-12.
4. Исто, 13-15; M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia, 185-197.
5. Исто, 215-223; J. H. Gleason, The Genesis of Russophobia in Great Britain, 21.
6. Г. Флоровски, „Православна црква и екуменски покрет до 1910. године“ у: Исти, Хришћанство и култура, Београд 2005, 134-173; М. Ковић, Дизраели и Источно питање, Београд 2007, 121-125, 243-244.
7. M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia, 200-203. Вид. и Исти, The Eastern Question 1774-1923: A Study in International Relations, London and New York 1966, 38-44.
8. Исти, Britain’s Discovery of Russia, 204-6, 211-214, 223-232. Вид. и A. Cassels, Ideology and International Relations in the Modern World, London and New York 1996, 65-69. Одатле се теза Ги Метана о непостојању идеолошке позадине британске русофобије, засноване искључиво на реалполитичким, стратешким, империјалним разлозима, мора узети са одређеним резервама. Г. Метан, нав. дело, 181-183.
9. J. H. Gleason, нав. дело, 277-278.
10. Исто, 1.
11. Исто, 57-163. Вид. и M. S. Anderson, The Eastern Question 1774-1923, 53-87.
12. Исто, 164-271; M. S. Anderson, The Eastern Question 1774-1923, 88-109.
13. D. Brown, Palmerston: A Biography, New Haven and London 2012, 243-333; Исти, Palmerston and the Politics of Foreign Policy 1846-1855, Manchester and New York 2002; Ch. Webster, The Foreign Policy of Palmerston 1830-1841: Britain, the Liberal Movement and the Eastern Question, Vol. 1-2, London 1969; K. Martin, The Triumph of Lord Palmerston: A Study of Public Opinion in England before the Crimean War, London 1963, 47-74; O. Figes, Crimea: The Last Crusade, London 2011, 61-129; D. M. Goldfrank, The Origins of the Crimean War, London and New York 1994.
14. M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia, 235.
15. Исто, 19-24, 36-37. Вид. и: M. T. Poe, “A People Born to Slavery”: Russia in Early Modern European Etnography 1476-1478, Ithaca and London 2000.
16. M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia, 99-101.
17. Исто, 13, 24-25, 37-38.
18. Исто, 25-27, 38-48, 94-97.
19. Исто, 28-29, 39-40, 43, 97-99.
20. N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery,  New York 1999, 8-11; G. MacLean, Looking East: English Writing and the Ottoman Empire before 1800, Basingstoke and New York 2007, 14-16, 20-23, 245-246.
21. L. Wolff, Inventing Eastern Europe: The Map of Civilization on the Mind of the Enlightenment, Stanford 1994.
22. G. MacLean and N. Matar, Britain and the Islamic World, 1558-1713, Oxford 2011, 39.
23. N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, 13, 98
24. Исто, 129-130.
25. G. MacLean, Looking East, 12-18; G. MacLean and N. Matar, Britain and the Islamic World, 1558-1713, 158.
26. М. Ковић, Дизраели и Источно питање, 31-35.
27. N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, 13-18.
28. Исто, 12-13.
29. Исто, 109-119.
30. Исто, 112-127.
31. Исто, 129-134