СРНА, 16. 1. 2026, Скелани – Посљедњи трзаји муслиманских злочиначких подухвата у сребреничком крају

Миливоје Иванишевић Фото: Вечерње новости

Скелани су представљали посљедње трзаје злочиначких подухвата муслимана у сребреничком крају, покренуте у намјери да се простор трајно етнички очисти од Срба и створи исламска република на Балкану, изјавио је Срни директор Центра за истраживање ратних злочина над Србима у 20. вијеку Миливоје Иванишевић и нагласио да то потврђују документи из тог времена, које посједује.

Иванишевић је навео да је након масовног убиства Срба у Скеланима 16. јануара 1993. године јединица којом је командовао Насер Орић обавијестила команду Другог корпуса такозване Армије БиХ у Тузли да је подручје Сребренице 100 одсто очишћено од Срба, а Братунца 60 одсто.

„Хвалили су се тада, имамо документ о томе, да су Алији /Изетбеговићу/ поднели извештај да је 100 одсто очишћена територија Сребренице, и то много веће подручје него што је сама општина, и то је био неки допринос том њиховом концепту исламизације. Циљ је био протерати Србе и остварити простор за долазак ратника ислама“, рекао је Иванишевић.

Он је указао да су имена српских жртава из Скелана са именима њихових убица садржана у Меморандуму СР Југославије /СРЈ/, који је у јуну 1993. године са именима осталих страдалника сребреничког краја, Братунца и Милића достављен Генералној скупштини и Савјету безбиједности УН, али се испоставило да су административци Савјета – Тунишанин и Мароканац тај документ склањали, а на документе о муслиманским жртвама додавали и неколико нула.

Иванишевић је указао да је једну од кључних улога у заташкавању истине о српским страдањима на простору Подриња имала бивши секретар САД Медлин Олбрајт, те нагласио да ни сами Срби нису знали да искористе документе које имају, што је допринијело томе да цијели народ буде етикетиран као „геноцидан“.

„Тај наш меморандум је још мртав папир. Нико за њега не зна, нико га не користи. Наши представници иду у УН да се бране када Енглези и остали српски непријатељи предлажу и доносе неке тамо резолуције и при том не спомињу да баш у архиву УН имају српски документ о покољу над Србима у Сребреници“, нагласио је Иванишевић.

Иванишевић је истакао и да ти људи не би били убијени да нису били Срби.

„Скелани су били последњи покољ Срба у сребреничком крају. После смо ми те крајеве ослободили и вратили се на своје, али смо проглашени агресорима и ’геноцидним‘“, рекао је Иванишевић.

Он је нагласио да су медијски и политички инжењеринг, али и неодговорни потези и изјаве српског руководства тог времена, допринијели да се створи лажни мит о геноциду над муслиманима у Сребреници, те указао да би се и даље требало озбиљно бавити тиме и тражити одговоре на питања у вези догађаја у јулу 1995. године.

„Једно од њих је и зашто нико од ексхумираних бошњачких војника, који су после сахрањени у Поточарима, није уз себе имао личне документе? Ко им је то наложио? Моја сазнања су да иза свега стоји британски САС. Документи су пронађени једино код три мушкарца и једне жене, који су ексхумирани, а испоставило се да су Срби. О судбини те жене сам размишљао деценијама“, рекао је Иванишевић.

Иванишевић је навео да је извјештаје о страдању Срба у Подрињу до 1993. године послао и братству Хиландара и блаженопочившем патријарху српском Павлу, који му је захвалио и којем је било стало да истина изађе на видјело.

Миливоје Иванишевић је у својој публикацији „Српска згаришта сребреничког краја“, која се односи на злочин од 16. јануара 1993. године у Скеланима, навео 61 жртву.

Најмлађи међу њима су тада браћа Димитријевић Александар /1987/ и Радисав /1984/ /по другим изворима Радислав/.

Најстарије жртве су Анђелко Павловић и Илинка Благојевић, рођени 1914. године.

Настављајући етничко чишћење средњег Подриња и уништавање свега што је српско, започето у априлу 1992. године, муслиманске снаге су под командом Насера Орића у зору 16. јануара 1993. напала српска села око Скелана. Тог дана је убијено је укупно 69 становника овог краја, а двије трећине настрадалих били су цивили, међу којима и неколико дјеце.

Рањено је 165 мјештана. Од 30 заробљених, половина није преживјела мучења у сребреничким казаматима, а неколико лица се још води као нестало.