Политика: Богу душу, Бог је неће – Геноцид над Србима у Сарајеву (5)

Политика: Богу душу, Бог је неће – Геноцид над Србима у Сарајеву (5)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Ноћу су на четвртом спрату изгонили жене на ходник. Пун ходник жена, углавном млађих, има их више од 100. Неке су затваране и са дјецом. М.М.М.

Прецизни механичар  Л. М. Р. (33) сведочи:

Трећи дан по нашем доласку тј. 09.05.1992. године у подрум је доведен и Богдан Переула директор Арматоура са Алипашиног поља који је био изложен сталном физичком малтретирању као и ми остали. За све ово вријеме добијали смо као дневни оброк 4-5 комада кекса и воду али нередовно. Десетак дана послије мог привођења у подрум је доведен човјек по имену Ђорђевић Миодраг стар око 38 година који је родом из Фоче а био је настањен у Добрињи, а који је био запослен у предузећу „Зора“ на пословима одбране и заштите што сам сазнао из разговора са њим. Према њему је био посебан лош третман од стране Зелених беретки, чим је дошао био је пребијен и даље стално мучен те је он сутрадан око подне успио да одвеже руке и ноге и покушао је да побјегне али су га беретке ухватиле везаног вратиле у подрум, успут га немилосрдно тукући.

Иако су нам већи дио времена биле везане очи кад се то све догађало ја нисам имао повез на очима јер су ме претходно натјерали да ја тучем Шеховца, Переулу и Ђорђевића да би након тога рекли да их нисам добро тукао и опет пребили и мене. Ово наводим да би објаснио како сам успио да видим наредне догађаје. Кад су Миодрага вратили у подрум везаног 3-4 су га тукли свим расположивим средствима док један од њих није узео мацолу за бетон тежине око 5 кг. којом је минимално 20 пута ударао у предјелу кичме, ногу док овај није изгубио свијест након чега преставши да га туку везавши га у лежећем ставу за жељезне конзоле које се налазе у подруму. Миодраг је након 1 сат дошао себи и тражио воде коју сам му ја дао. Послије тога 5-6 Беретки је дошло и тукли Миодрага чизмама док опет није изгубио свијест. Након извјесног времена група Беретки је дошла да нас опет физички малтретирају и туку и док су нас тукли један од њих су пришли Миодрагу и рекли да је мртав док су га однијела 4-ица у непознатом правцу. Лице које је мацолом ударало Миодрага старости је око 30 година висине око 185 цм, плаве кратке косе, ребрасто ошишане, био је добро развијен и имао је чаршијски дијалекат и исто лице нисам прије примјећивао.

М. М. М.  посведочио је:

Ноћу, 18. маја, око 24 часа, дошли су пo мене и одвели ме у једну просторију у коjoj je боравио Ћело. Тај Ћело je био главни у затвору у једној смјени, а Салчин Рагиб у другој смјени. Ту у тој просторији сједи и онај доктор и кад су ме увели он им каже: Погријешили сте, водите га у ону просторију тамо…

Двојица чувара ме спроводе до једне просторије на истом спрату, a тамо у тој просторији чекају 4 батинатша. Један од њих каже ми: Обори главу и причај… Одмах су почели крвнички да ме туку и ja се више ничега не сјећам. Сутрадан, кад сам се освијестио у соби бр. 88, причали су ми да су ме 19. маја око 1 час иза поноћи унијела четворица. Крварио сам на све стране, избоден сам бајонетом у лијеву страну, по рукама и у ногу…Ребра cу ми поломили, с обје стране. Зуби поломљени. Јаучем… Богу душу, Бог je неће… Долази само један старажар, доноси ми у флаши воде да се умијем. Чак je донио и једну деку, да ме покрије, јер смо лежали пo поду, није било кревета, a просторија je била влажна, хладна и смрдљива.

Доводили су, једног пo једног, људе из Пофалића, које су држали у Поправном дому за малољетне деликвенте. Taj објекат су били претворили у збирни затвор. Одатле су у Централни довели Драгутиновић Српка, Чаркић Драгана, Пикула Перу, Вучка и још неке. Долазили су испребијани, сви у крви, натекли… Довели су и Шараба Живка. Муслимани су му убили браћу Ђоку и Рајка.

Слушао сам ноћу како наши јаучу. Гледао сам како ујутро извлаче оне који су подлегли од батинања: металном куком, савијеном на крајевима, a на једном крају je зашиљена, закаче убијеног за вилицу и вуку га кроз ходник. Мртваце су избацивали у онај унутрашњи дио дворишта, гдје су некадашњи затвореиици обављали оне затвореничке шетње. Провирио сам једном кроз једно прозорче у ходнику и видио огромну камару лешева, на стотине, a Рагиб Салчин ми je рекао да их има ту набацаних од Васкрса пa све до 1. јуна, кад су их одвезли камионима на сметљиште. Чуо сам од оних што cу ишли да их товаре и истоварају: да су били уцрвани и да cу их на сметљишту само искипали, као дрва и загрнули булдождером.

У Централном je био затворен и један мајор муслиман. Оптужили су га да je шпијун. Доводили су младе људе, оптужене да су снајперисти. Довели cу раније почетком јуна и једну ретардирану двадесетогодишњу дјевојку, чак и њу су оптужили да je снајпериста. Ноћу су на четвртом спрату изгонили жене на ходник. Пун ходник жена, углавном млађих, има их више од 100. Неке су затваране и са дјецом. Јаучу, вриште… Долазе њихови војници и малтретирају их. Чуо сам како им говоре: Гледајте како муслимани праве дјецу. Водили су их одатле негдје у јавну кућу. Чуо сам јадне ноћи како им говоре да их воде тамо. Изводили су и нас из соба да их гледамо у ходнику тако јадне и понижене. Било их je пола голих кo од мајке рођене.

(наставиће се)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић: „Геноцид над Србима – Сарајево 1992-1995. Сведочења преживелих логораша“