Јастребарско, хрватски логор за српску децу, НДХ Фото: Архива
Стоја Карлица одеведена је у усташки логор Јасеновац као деветогодишња дјевојчица. И данас се сјећа страхота које је преживјела, али сматра да се злочини које је тамо видјела не могу описати ријечима.
НОВИ ГРАД, 22. АПРИЛА /СРНА/ – Стоја Карлица, осамдесетчетворогодишња старица из Новог Града, никада неће заборавити страхоте које је као дјевојчица преживјела у усташком концентрационом логору Јасеновац у Другом свјетском рату, гдје су људе убијали и прије него што су ушли у логорски комплекс.
Она је у изјави Срни истакла да се злочини и све оно што је доживјела у јасеновачком логору не могу описати ријечима.
Стоја, дјевојачко Рабат, рођена је 1933. године у селу Побрђе код Костајнице. Офанзиву на Козари 1942. године дочекала је као сироче са још три сестре и два брата јер су им родитељи умрли прије офанзиве.
Они су сами пошли у збјег на Козару, Стоја је тада имала девет, а најстарија сестра Љуба 16 година.
У њеном сјећању остао је збијег, жене, плач дјеце, жеђ, глад, страх, бомбардовање и жртве којих је било гдје год се кренуло.
Према њеном свједочењу, у том метежу Стоја се са сестрама Љубом и Милевом раздвојила од браће и једне сестре. Оне су одведене у логор Јасеновац, као и један брат.
Она се, каже, сјећа преласка преко велике воде и страдања бројних на самом преласку.
„Коме је неко помогао да пређе тај је прешао, коме није њега је вода однијела“, прича Стоја.
Запамтила је да су дрвене даске на зградама концентрационог логора биле обојене црном бојом.
Приликом доласка у логор раздвајали су мушарце и жене, а између је била бодљикава жица. Тако су и Стојиног брата Микана одвојили од сестара. О њему ништа нису знале, као ни о сестри Деси и најмлађем брату Влади, који су остали на Козари.
„Ошишали су нас до коже, а то је рађено тако да је и крв текла. Бунили смо се али није вриједило. Мени је један усташа том приликом стао на прст. Сестра ми је касније ставила дашчицу уз прст и завила, а та дашчица је урасла у кожу“, присјећа се данас ова витална старица.
Судбина је хтјела да је један од усташа у логору познавао Стојиног оца, те им је давао хљеб у тајности.
„Јели смо само стари укисељени, кукурузни хљеб, а ни тога није било довољно“, присјећа се Стоја.
Она напомиње да су поред њих носили тијела мртвих мушкараца, а сјећа се и јаука њихових жена.
Након шест седмица Стоја и њене сестре одведене су у оближњу хрватску породицу, гдје су помагале у пољу и винограду док им се пред очима и даље одвијала страхота страдања њеног народа у логору.
Због потхрањености нису имале довољно снаге што је изазивало бијес власника домаћинства Анте који је неријетко пријетио да ће их заклати.
„Имали смо неку тетку у Читлуку која није имала своје дјеце. Она је добила пропусницу и дошла да нас одведе кући“, каже Стоја.
Према њеним ријечима, код куће су затекли брата и сестру који су остали на Козари, те је тако њих петоро започело живот на порушеном огњишту.
„За брата Микана ништа нисмо знали три године, а онда је дошао кући. Сазнали смо да је њега у логору спасио неки Нијемац који није имао дјеце и усвојио га“, прича Стоја.
Она истиче да се толико зла догодило, а да никад нико није то потпуно испричао и записао, не зна како и зашто, те напомиње да је она сама научила да чита и пише.
Стоја данас живи у Раканима код Новог Града и има двоје дјеце у браку са покојним супругом Јованом.
„Свега се сјећам и данас као да је јуче било. Страшно је то зло било и тешко да би данашње генерације имале снаге да то преживе“, наводи Стоја Карлица.
Њено свједочење записао је професор Драго Тодић, а објављено је у зборнику Злочини геноцида Независне Државе Хрватске на Козари и у Поткозарју у Другом свјетском рату 2012. године.
Приредила: Зора САВИЋ
