Биљана Живковић: Васкрснуће Зорке Делић

Српска деца најмлађег узраста у хрватском усташком логору за децу. Први транспорт стигао је на железничку станицу у Сисак 3. августа 1942. Фото: принтскрин, youtube

Кажете да сте убрзо морали да идете у оближњу католичку цркву на присилно покрштавање?

Једно јутро чули смо са разгласа обавештење да ко од српске деце не дође на покрштавање биће убијен као они на Шушњару. Сви смо морали на принудно покрштавање! Сада је непрегледна колона српских малишана чекала на покрштавање. Нас је пронашла баба Смиља, сестра деда Теодора Мајкића, мамине фамилије. И повела нас. Смиљи је хрватска војска побила осамдесеторо ближих и даљих у фамилији Мајкића. Остала је сама.

У католичкој цркви фратар Илија Шермет, уз усташког војника, пита:„Је ли добровољно примаш римокатоличку веру? Баба Смиља ћути. Три пута је питао. На крају му је одговорила: „Како црно драговољно, када сте ми све моје Мајкиће побили!“ Шермет даде знак усташи да је води. До излаза из „божијег храма“ тукао ју је кундаком по леђима. Питао нас је колико имамо пара, рекавши да се крштење плаћа, и одузео нам све што смо тих дана испросили.

Истерали су нас на ливаду у Јасеновцу. Драшку и Петру наредили су да очисте вагоне од мртве деце и измета. Језив призор. Жива српска деца носе мртве малене сународнике и по наређењу бацају их у Саву.

 

На документу једном за све нас писало је: „Деца Драге Делића драговољно прелазе у римокатоличку веру и са тим светим чином они постају Хрвати“. Ти папири су ишли у Бања Луку, а акцију покрштавања надгледао је и извршио Алојзије Степинац. Видела сам га неколико пута. Извесно време провели смо као слуге на имању злочинца, комшије Дине Вранића. Спавали смо у штали. У пролеће 1942. по нас је дошао Омер Алагић и рекао да је НДХ организована, да је „НДХ прогледала и сада се отварају сиротишта на све стране. Ови Делићи иду за Јастребарско“. Стрпали су нас у вагоне за стоку, без воде, хране. Три дана су нас мучили, а могли смо да стигнемо за једно поподне.

Ваша прва станица на путу за Јастребарско био је Јасеновац.

Истерали су нас на ливаду у Јасеновцу. Драшку и Петру наредили су да очисте вагоне од мртве деце и измета. Језив призор. Жива српска деца носе мртве малене сународнике и по наређењу бацају их у Саву. И данас ми је пред очима улаз у јасеновачко паклено гротло. Драшко нам је прочитао шта пише на улазу. „Клаоница за Србе, Жидове и Цигане“. Огромним словима. Касније сам сазнала да су Немци, када су први пут поражени на источном фронту, преправили таблу, написали на њој само „Радни логор“. Те ноћи депортовано је много деце из Бихаћа. Тих дана јама Гаревица код Бихаћа, и неке друге, прогутали су око 20 хиљада Срба. Са нама су били и сирочад из Кључа, Петровца, и у исто време низале су се јаме у тим местима. План је био да нас сместе у клостере, односно самостане. Тако је зацртао Миле Будак, тадашњи министар. Ко зна колико је композиција сваког дана пристизало са српским малишанима.

Имате ли снаге да нам подробније опишете те јасеновачке дане?

Април. Хладно. Спавали смо у баракама. Изјутра би нас истерали. Драшко нам није дао да пијемо воду из мочвара јер се од распада људских лешева претворила у црвену воду са црвима. Пронашао је зарђале конзерве и по ноћи ишао до Саве по воду. Када је стигао био је избезумљен. „Убијали су Србе, падају у реку. Сава носи много лешева“. Још нам је престрављен шаптао: „Видео сам скеле, али не од балвана, него од мртвих људи. Направили су скеле везујући мртве жицом. Преко њих су прелазили јадни старци и жене, деца са хрватске на босанску страну у Доњу Градину у логор“. У Доњој Градини има 125 јама. Ексхумација је обављена на само пет. Претпоставља се да је у јамама Доње Градине пострадало око 500.000 Срба, и то само на босанској страни.

Ваш брат је видео и депортоване Јевреје из Сарајева.

Видео је када су пристигле композиције са Јеврејима. Овог пута то су били Јевреји из Сарајева, они најбогатији. Морали су прво да поскидају сав накит. Те ноћи у пећ циглане убацивали су Јевреје. Тако су усташе пекле циглу. У ваздуху смо осетили неки чудан, непријатан мирис – мирис спаљених људи. Ујутру више није било ниједног Јеврејина. Преко 350 јадника само те ноћи је спаљено. Још ужасније је било након козарачке офанзиве, у јуну 1942. Са Козаре се сручило преко 70 хиљада српских сељака. Породице без краја. На Козари су све српске куће попаљене, а народ је транспортован у Јасеновац. После неколико дана сточни вагони из Јасеновца возили су нас за Загреб. Били смо смештени у „Заводу за глухонијеме“, који је претворен у сабирни центар. Сваког дана смо по стотину пута чули, стално су нам понављали: „Упамтите, ваше родитеље поклали су србочетнички кољачи“. Први пут је требало да добијемо храну. Била је припремљена нека каша, а деце 30 пута више него што је било каше. Веома су се усташе забављале, смејали су се, када су видели како се огладнела сирочад отимају за храну.

Убрзо сте пребачени у Јастребарско.

Дочекала нас је часна сестра Пулхерија. Одмах су одвојили браћу од нас. Били смо у напуштеном дворцу мађарског грофа Ердедија, у подруму, влажном, смрдљивом, пуном паучине, мишева, пацова, великих црних буба. Свако јутро гледали смо како износе мртву децу. И ту су биле јаме. У цик зоре долазио је гробар Фрањо Иловар запрежним колима, лопатом товарио мртве.

Јула 1942. било је на хиљаде малишана. Поготово после Козаре. Јастребарско је највеће стратиште српске нејачи и једини концентрациони логор за децу на свету. Колико је деце прогутало Јастребарско вероватно најбоље зна Ватикан. Све је у њиховим архивама. Али то је добро чувана тајна, јер када би се открило, потврдило би се званично учешће Ватикана у систематском уништавању православних Срба, убијању српске деце, будућности једног народа.

Били смо гладни, болесни. Плакали смо. И због тога били зверски кажњавани. Добијали смо батине и када бисмо по ноћи од претрпљених ужаса у сну вриштали. Ја поготово када бих сањала мајку у пламену. То часна сестра Ана Пулхертија више није могла да издржи. Била је злогласна. Касније је оптужена да је крива за смрт преко три хиљаде деце у Јастребарском. Она је иначе била свастика Мила Будака, који је основао логор за српску децу. То јутро са групом од 100 мртве деце морала сам и ја. За казну сам претходно била скоро на смрт пребијена.

Звала сам се 97. Добила сам 97 удараца шибом, а пала у дубоку несвест после 50 удараца. Остало је морала да поднесе моја сестра. Славка ми је касније причала да су ми леђа и руке били крвави, и да сам убрзо престала да дајем знаке живота. Мислећи да сам мртва бацили су ме у запрежна кола, али на несрећу била сам на дну испод мртве деце. Ужасан је био осећај када сам се освестила у јами са мртвом децом. Имала сам само шест година и била свесна да ћу бити жива затрпана ако не изађем. У магновењу сам дрхтавим ногама покушавала да се попењем. Зуби су ми цвокотали од страха. Моје ноге су пропадале поред глава, руку, ногу, мртвих. Некако сам успела да се искобељам и у тренутку када је гробар кренуо да поспе креч видео ме је и толико се уплашио да је вриснуо и побегао мислећи да сам васкрсла.

Јастребарско, хрватски нацистички логор за српску децу, под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског римокатоличке цркве Фото: jastrebarsko-jaska.blogspot.com

Имала сам шест година и навикла на умирање, више сам друговала са смрћу, мало са животом. Када ми је часна сестра руком захватила главу и повукла је уназад, ја сам кољача мирно али нетремице гледала. Оним чистим, милим, невиним, детињим погледом. Био је потпуно изгубљен. Уместо да до краја зарије нож, одједном га је извадио

Ви сте убрзо поново гледали смрти у очи.

Када сам изашла из јаме нисам могла да се снађем, нисам знала куда даље. Поред мене се одједном појавио пас Рекс, чији је власник био Дасовић. Оптужили су ме да сам покушала да побегнем, а за тај прекршај казна је била клање. Остати жив и нормалан и преживети клање, и видети како кољу српску децу као јагањце – за мене ће то увек бити чудо!

Нож којим су клали био је врло дуг, узан као прст и са обе стране имао је оштрице. Часна сестра је држала детету главу, а кољач би зарио нож право у дететов гркљан, али тако да оштрица прође са друге стране кичме. Сваком закланом малишану вадили су очи и слагали у корпицу. На дар кардиналу, како сам доцније сазнала.

Била сам последња у реду. Навикла сам на умирање, и више сам друговала са смрћу, а мало знала шта је живот. Када ми је часна сестра руком захватила главу и повукла је уназад, ја сам кољача мирно али нетремице гледала. Оним чистим, милим, невиним, детињим погледом. Био је потпуно изгубљен. Уместо да до краја зарије нож, одједном га је извадио. Крв је шикљала из мог врата. На све стране. Од крви и часна сестра, и усташа и ја. Сливале су се и локве од заклане деце. Видите, носим дубок ожиљак са клања у Јастребарском.

Тада су ме одвели у амбуланту, опрали рану и зашили, ставили ми облоге на леђа, завили врат, дали лекове и потом мене и моје сестре преселили на први спрат где су била смештена усташка сирочад. Они су имали истинску негу, добре оброке, ишли у школу. А ми, Српчад, доле смо умирали. Дуго година су ме моји озлоглашени усвојитељи терали да кријем врат и ожиљак – сведочанство усташког злочина…

Како се десило да вас одведу из Јастребарског?

Славко Дасовић је дошао по једно мушко дете. Часна сестра рекла је да има само девојчице. Када нас је погледао онако бледе, мршаве, краставе, био је изричит да не жели кући да води ниједно. Али, ваљда та грчевита борба за живот инстиктивно ме је гурнула. „Узми мене, бићу добра“, рекла сам му и притрчала умиљато и плашљиво.

Негде дубоко у души стидим се тог свог геста. Како сам уопште могла да потрчим, молим и касније ословљавам са „тата“ окорелог зликовца који сноси одговорност за бројне покоље, па и оне у Санском Мосту, мом селу. Онда сам била очајно уплашено дете. Сада размишљам као одрасла, искусна особа. Интересовао се за мене, за моје порекло. Мој идентитет био је избрисан. Научила сам да сам 97. И ништа више. Сећања у магновењу. Срећом, чула сам како часна сестра одговара да има мој картон. Да сам Зорка Делић. Али и тренутка када му је објашњавала које сам годиште и чињеницу да су ми лажно написали да сам млађа две године, а кроз смех је рекла: „ Шта може да памти дете од три године. Ништа“. Као да сам се поново родила. Ја сам Зорка, а не 97 – понављала сам у себи.

Како сте сеснашли у новим околностима у Загребу?

Дошла сам код Славка Дасовића. Домаћица је била његова пријатељица, усташкиња Марија Чоп, Хрватица из Загреба којој од првогмомента нисам била симпатична. Радила је у усташком покрету и сваког јутра у униформи одлазила на посао. Живели су у великом јеврејском стану, а власницу и њеног сина истерали су у собичак. Морали су обоје да се покрсте, и за то су дали пуно злата, новца. Сина су јој убрзо одвели на школовање за фратра. Или то, или смрт.

Касније сам се у стану спријатељила са том Јеврејком и једном јој спасила живот, прикривши је, тако да је усташе нису пронашле. Била је преплашена, беспомоћна. Око врата сам увек морала да носим шал. Рана је полако зарастала, а Дасовић и Чопова су ми строго наредили да мараму не скидам и никада никоме не причам о рани и ожиљку на врату, иначе ће ме вратити у Јастребарско. Сећам се да је Марија Чоп прву ноћ инсистирала да ме Дасовић врати у логор, и да она неће да брине о српском копилету.

Те ноћи сам легла гладна и пошто је било јабука на ормару, попела сам се, узела једну. Истог момента се нашао поред мене Рекс, а ово двоје су се грохотом смејали, уз коментар да су знали да сам лопов. Сутрадан сам била сурово кажњена и речено ми је да ће ме пас растргнути. Марија Чоп после извесног времена није хтела да брине о мени, тако да ме је Дасовић одвео код његове сестре, шездесетогодишње удовице Јелке. Ретко је навраћао. Касније је побегао у Америку, а Јелки слао новац. Школовала ме је и васпитавала као праву Хрватицу католкињу. Учила да не волим Србе, четнике. Понављала да сам сироче због србочетника.

Терала ме је да идем стално у њихову цркву, што је изазивало код мене прави кошмар. Прекинута је свака веза са мојим сестрама, браћом. Дуго нисам знала шта је са њима. Дуго сам носила лажно име, имала други идентитет, а у документима логорским је писало да сам мртва. Била сам Марија Дасовић. После рата Дасовић је због оптужби за злочине над Србима био годину дана у затвору. Када је изашао хвалио се да му је помогао његов ратни друг из Првог светског рата, Јосип Броз. Отишао је за Америку. Када је сасвим остарио и вратио се, у болници у Загребу, на самрти ми је признао да је крив за моју породицу и молио ме да му опростим. Нисам могла. Дао ми је неку фотографију. Окренула сам се и отишла. О Јелки сам се бринула до краја њеног живота. Живела је у Мостару са мојим супругом Влајком, и са мном. Нисам је оставила. Формирала сам породицу. Изродила двоје деце, сина и ћерку. Обоје су сада зрели људи и признати стручњаци у својој професији. Са Влајком сам живела 34 године у срећном браку.

За крај, опишите нам ваш сусрет са Ивом Андрићем.

Била сам председник литерарне секције у загребачкој гимназији у трећем разреду. Професорица хрватског језика предложила је да у госте позовемо Крлежу, чему сам се супротставила. Памтим Крлежу по ружном гесту, када сам имала осам година. Дасовић ме је послао са пошиљком код неког генерала, а ја грешком ушла у Крлежин стан да однесем писмо. Питао ме је како га не препознајем, када је он чувени хрватски писац. Одговорила сам тада да никада нисам чула за Крлежу. Истерао ме је напоље.

Предложила сам професорици да у Загреб позовемо Андрића. Ива Андрића сам читала, волела и поистовећивала своју судбину са судбином јаничарског српског народа. Данка у крви. Себе сам доживљавала као јаничара. Била сам пресрећна када нам је дошао Андрић. Говорио је о себи, својим делима, и на крају дошао и на наш час ликовног. Лепо сам цртала, па сам искористила прилику да га портетишем. Када сам му поклонила рад био је изненађен. Рекао ми је да имам смисла за уметност. Написала сам му посвету. За узврат он је мени поклонио књигу „На Дрини ћуприја“ и написао посвету која, као да је касније обележила цео мој живот. Замолила сам га да не пише Марији Дасовић посвету, него Зорки Делић. Све је брзо схватио. На посвети је писало: „Ваш ентузијазам, снага, љубав према животу, лепоти, људима, воде вас тешким путем на којем ћете увек бити победник“.