Вечерње новости, 15. 9. 2023, Ја сам ти, дијете, живи споменик страдања и пркоса: Драгиња Балаћ, рођена у селу Јасеновац, преживела је логор

Сведок: Бака Драгиња Балаћ Фото: Вечерње новости, Г. Шурлан

Сведок: Бака Драгиња Балаћ Фото: Вечерње новости, Г. Шурлан

ИДИТЕ до краја пута који води до логора и споменика. Последња кућа је бака Драгина. Потражите је. Саслушајте је. Има много да каже.

Овако нас је мати Марија, игуманија манастира Јасеновац, упутила према кући баке Драгиње Балаћ (92) рођене Кукић, једног од последњих живих сведока усташке фабрике смрти, пре 80 година девојчице одведене у злогласни логор која је преживела и упамтила све његове страхоте. Али, она је истовремено и жена рођена у месту Јасеновац, одрастала у њему, спроведена у логор петстотинак метара од родне куће, преживела сву његову суровост и после рата вратила се да у Јасеновцу живи.

Кренули смо према њеној кући, јасеновачким сокаком који је некада водио до капије иза које су језивом смрћу уморене стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома. Улазимо у двориште данашње куће која је пред самим улазом у некадашњи логор. Куцамо на врата.

– Уђи ко год да си. Жива сам, али не вредим пет пара – одговара женски глас из куће.

Отварамо врата. У дневној соби на каучу лежи старица. Полако се придиже. Представљамо се ко смо…

– О, децо моја, добро ми дошли. Ја сам Драгиња Балаћ. Пријатељи ме зову бака Драга. Има 92 године. Неће ме смрт изгледа. Како ме је прескочила у логору кад је узимала моје најмилије, на мене је изгледа заборавила – изговара бака Драга.

Пита нас одмах како је било код манастира, шта је патријарх беседио. Жао јој што није смогла снаге да пређе тих неколико стотина метара до манастирске цркве, да буде на литургији коју је Светим мученицима јасеновачким, у понедељак служио патријарх Порфирије. Ноге је, како каже, слабо служе, али чврсто обећава да ће доћи догодине.

– Нема нас још много преживелих логораша. Али ми који смо живи морамо оставити нашим поколењима записе да знају шта се десило у Јасеновцу. И тачка. Стално причам о усташама и злочину. Убијали су пет година наш народ у Јасеновцу. Сваког дана. Често изађем испред своје капије. Гледам у логор. Слике се саме појављују. Видим логораше, видим усташе како воде људе према логору, видим злочинце како пале лешеве. Тај смрад и сад могу да осетим… И док тако стојим пред капијом, поред мене прођу с времена на време потомци наших комшија, усташа, оних који су нас клали и убијали. Склањају поглед. Знају добро ко сам. Стојим ти тако на путу као живи споменик. Нека виде да сам жива и пркосна. Ја сам ти дијете, живи споменик страдања и пркоса, овде у овом мом и нашем Јасеновцу – у даху прича бака Драга.

Усташе су јој, како сведочи, убиле седморо најмилијих и десетине рођака.

– У Јасеновцу сам рођена, овде ћу и умрети. И у рату деведесетих поново дођоше усташе. Протерани смо у Градишку у Републику Српску. Вратила сам се 2000. и живим на огњишту своје породице. У дому који су усташе 1942. запалиле и сравниле са земљом. Остао је био само бунар – присећа се Драга.

Мужа је сахранила, каже, одавно. Ћерка са унуцима и праунуцима живи у Словенији. Обилазе је кад стигну.

– Усташе су моју целу породицу ближу и даљу, као и наше цело село, отерали у логор Јасеновац у лето 1942. Ко год се побунио, одмах је убијен. Остали су убијани у логору. Улазимо у логор, а тамо испребијани људи, мртве купе и носе, међу њима деца, жене.

Мајке нам сакривају очи да не гледамо усташко зло! Сваког дана у логору неком је последњи дан живота. Надаш се да то ниси ти. И с тим осећањем се будиш и идеш на спавање. Усташе пролазе поред тебе, носе ножеве и маљеве. Не знаш који ти је дан последњи – прича бака Драга.

Много је, каже, зла видела.

– Гледала сам како пале гомилу убијених људи. Гледала сам како убијају Србе и Јевреје скинуте до голе коже на залеђеној Сави. Гледала сам како воде колону Срба и убијају и жене и децу која не могу брзо да ходају. Сећам се, сине, крви по целом Јасеновцу – говори Драга.

Њу је од смрти у Јасеновцу „спасао“ одлазак на рад у Немачку, са мајком. Једног јутра су нас убацили у вагоне и правац Немачка. У вагону где сам била породила се нека жена. Немаш ни воде ни хране, али преживеле су и беба и мајка. Не знам шта је било са њима кад смо стигли у Немачку, али знам да су биле живе. По доласку у Немачку, после неколико дана разболимо се од тифуса. Швабе наређују да се вратимо у Загреб. Ми плачемо и молимо – немојте назад. Вичемо: „Тамо кољу!“ – у даху прича бака Драга, и посве је јасно да сваки догађај поново преживљава.

Ипак, вратили су их у Загреб. Смештени су у импровизовану болницу. Ту их је готово половина умрла. Они који су преживели, опет су враћени у Немачку. Тамо је Драгиња остала с мајком до краја рата. За то време у Јасеновцу су јој убијене три рођене сестре, баба, деда, две рођене стрине и десетине рођака. За оца тих неколико година нису знале где је… Слом нациста са мајком је дочекала на граници са Аустријом.

– Кренуле смо кући пешке. После неколико дана нашу колону Срба, нас који смо ишли из Немачке и Аустрије, сустигло је неколико камиона које су возили Руси. Повезли су нас према родној груди и довезли до Окучана. И, потом, опет пешке правац Јасеновац – прича бака Драга.

Код куће у Јасеновцу – згариште. Родбина и комшије побијени. У неко доба појави се отац. Био је у партизанима.

– Пре него што је побегао у партизане отац је фалсификовао документа Србима и правио им лажна да су Хрвати. Тако их је спасавао од логора. Себи је био направио немачке „папире“, па се тако кретао у НДХ. Када су га открили, тражио га је Гестапо. Умакао им је и отишао у партизане – каже бака Драга.

 
БОЛЕЛА ПОСЛЕРАТНА НЕПРАВДА

ПОВРАТАК у Јасеновац, на кућни праг, био ми је посебно тежак. Много болан. На сав јад и тугу за побијеним најмилијима, сваки дан у селу сам гледала и сусретала комшије усташе који су пет година убијале своје комшије Србе. У ослобођеној држави слободно су се кретали. То је било ужасно. То им је Тито омогућио. Изједначио је усташе и злочинце са жртвама. Ниси смео после рата да писнеш о усташама у Јасеновцу и геноциду над Србима. Све их је Броз штитио – озлојеђена је и дан-данас бака Драгиња.

 
СЛОВО „У“

У СОКАКУ који од манастира Јасеновац води према кући баке Драгиње Балаћ и даље према логору, има још попаљених и срушених кућа. Стоје тако од рата деведесетих. Нико их не поправља… На неколико њих исписано је велико латинично слово „У“, симбол усташа и њихових језивих злодела.

 

 

 

Срђан Мишљеновић

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed