e-Veritas, Моја Посавина, 23. 11. 2025, Убиство Горана Алавиње – Злочин који је најавио сву трагедију крајишких Срба

Горан Алавиња (1963-1990) In memoriam Фото: Моја Посавина

Тражити догађај који је означио званичан почетак грађанског рата у Хрватској (1991-1995) није нимало лак посао. Многи се историчари у тражењу узрока рата враћају деценијама па и вијековима уназад гдје су Други свјетски рат и злогласни логор Јасеновац незаобилазни појмови у тумачењу ратних злочина над српским становништвом. Још давно су велика имена струке истакла да је историја крајишких Срба заправо једна дуга историја патње и страдања са кратким прекидима и периодима нестабилног мира. Данас су Срби на територији данашње Републике Хрватске сведени на статистичку грешку а све то је резултат вишедеценијског угњетавања и системских злочина од стране већинског хрватског народа.

Иако се у јавности говори искључиво о августу 1995. и геноцидној акцији „Олуја“ као најмасовнијем злочину над српским становништвом, чињенице говоре да је кампања насиља и терор над српским народом започео још 1990. године да би 1991. добио масовни карактер у виду истребљења што су показали тешки злочини на подручју Сиска, Госпића, Пакраца, Славоније и свих оних мјеста гдје није било полиције и војске да заштити српско становништво. Акција „Олуја“ је била заправо само завршни чин када је насиље манифестовано кроз етничко чишћење, егзекуције и силовања достигло свој врхунац и максимум.

УБИСТВО КОЈЕ ЈЕ ПРОМИЈЕНИЛО СВЕ

Ако се строго фокусирамо само на ратни сукоб вођен у периоду од 1991. до 1995. а у контексту слома Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, можемо рећи да је рат у Хрватској започео између осталог 1990. убиством Горана Алавање, полицајца српске националности. Горан је рођен 15. септембра 1963. у Карину Доњем, а свирепо је убијен у ноћи између 22. и 23. новембра 1990. у засједи код мјеста Обровац. Имао је само 27 година.

Ако питате Србе из Равних Котара и бивше РСК који догађај сматрају пресудним за избијање ратних сукоба, засигурно ће 90% њих навести убиство младог Алавање као кључни моменат. Наравно, многи ће споменути и друге инциденте попут напада на припаднике ЈНА, пребијања и злостављања Срба цивила током 1990. године, минирања кућа и друштвених објеката у власништву Срба, пријетње и притиске, али је овај догађај гдје је трагично угашен један млади живот био прекретница.

Већина крајишких Срба сагласна је да је напад на полицајце српске националности био уједно напад на читав српски народ, знак, пријетња, опомена. Прогнани Срби истичу да је убиство доброг невиног човијека послало тада снажну поруку свим Србима да су непожељни у Хрватској, и да жртва може постати свако ко се изјашњава као Србин, свако ко исповиједа православну вјеру, заправо свако ко се залаже за опстанак Југославије и баштини њене основне вриједности. Више нико се није осјећао сигурно нити безбједно.Тада је дословно кренуо прави хорор по српски народ. Један за другим низали су се инциденти који ће убрзо ескалирати у масовне злочине гдје није био поштеђен апсолутно нико – ни жене, ни дјеца ни старци.

ПРЕРАНО ОТРГНУТА МЛАДОСТ, ТУГА ЗА СВА ВРЕМЕНА

Крвави пир догодио се у близини Обровца када је бенковачка патрола у саставу: Горан Алавања, Стеван Букарица и Јово Граовац, сва тројица српске националности, кренула на свој радни задатак. Били су 22. новембра упућени у ноћну смјену на подручје Обровца са задатком да контролишу раскрсницу Обровац– Бенковац–Жегар. Налазили су се у „стојадину” са полицијским ознакама, којим је управљао Горан (27), иначе школовани полицајац и добар познавалац борилачких вештина. У гепеку аутомобила имали су дуго оружје. Било је невријеме и дувао је јако југо.

Своја сјећања на тежак злочин у више наврата је подјелио кроз своје текстове, колумне и усмене разговоре истакнути Саво Штрбац, јавности познат као борац за правду и истину, честити Србин из Бенковца, интелектуалац, правник, судија и човијек чувен по поштењу, образу, части и објективности.

„Напад на патролу, која је дремала у колима, десио се око два сата иза поноћи. Нападачи су пришли неопажено и са капуљачама на глави. Прозор са возачеве стране био је полуотворен. Један од нападача је кроз отворени прозор аутоматску пушку, откочену и подешену на ’рафално‘, прислонио Горану на слепоочницу, што га је пробудило, али то није дао до знања нападачу, већ је, поступајући онако како су га обучили у полицијској школи, наглим покретом лијеве руке смакнуо цијев са своје слепоочнице и истовремено кажипрст десне руке гурнуо у отвор на цеви пушке, што је изненадило нападача, који је неконтролисано повукао обарач и испалио рафал. То доказује недостатак јагодице на кажипрсту Горанове десне руке и седам устрелних рана на његовом тијелу које су имале улаз са лијевог бока по дужини трупа, с тим да су два метка прошла кроз Гораново тијело и забила се и у сувозача Букарицу. Нападачи су Гораново мртво тијело избацили из ’стојадина‘ те наредили теже рањеном Букарици и неповређеном Граовцу, који је дремао на задњем седишту, да напусте аутомобил.“

ЈУТРО КАДА ЈЕ СТРАХ НАДВЛАДАО РАЗУМ

Био је то први „егзодус“ српског становништва. Многе српске породице са овог подручја, у страху за властите животе, спаковале су само најосновније ствари и кренуле у неповрат. Углавном су мушкарци остајали а жене и дјеца су одлазили на сигурно, негдје су чак и читаве породице побјегле остављајући за собом пусте и празне куће. Није било нимало лако нимало пријатно.

Јавност је оптужила хрватске специјалце СУП-а Задар да су одговорни за терористички напад на патролу бенковачке полиције . Чак су и полицијаци српске националности почели да скидају униформу и напуштају посао. Локални Срби подсјетили су да је „само десетак дана пре овог злочина, група хрватских екстремиста пуцала на двојицу Срба Миланка и Мирка Бубала на превоју Презид“. Мјештани су говорили да су главни мотиви убиства то што бенковачки полицајци нису хтјели да носе хрватску шаховницу те да су убице знале да су сва три лица у возилу етнички Срби. И заиста сва тројица полицајаца само су жељела да свој посао обаве професионално трудећи се да етничке разлике, нетрпељивост и притиске оставе по страни. Били су поносни Срби, часни људи из поштених, по угледу чувених фамилија. Многима су најближи страдали у Јасеновцу и другим логорима за вријеме НДХ па је и свака накнадна подметнута прича била само доливање соли на ране Горановој породици и скрнављење његовог лика и дјела.

Атмосфера је била веома напета, нарочито током Горанове сахране у његовом родном селу Карину Доњем, на којој се окупило много свијета.

У страху од одмазде и поједини Хрвати напуштају своје домове и бјеже у Задар.

БЕСРАМНЕ РЕАКЦИЈЕ ХРВАТСКЕ ЈАВНОСТИ

Хрватски медији и људи који су иступали у јавност учинили су све да оправдају злочиначки акт и скину одговорност са себе. Нечасним радњама ишли су из крајности у крајност, наносећи само још већу штету породици убијеног Горана. Хрватска страна служила се свим могућим средстсвима да умањи злочин – од покушаја да припишу злочин српској страни, до пребројавања крвних зрнаца убијеног па све до оправдавања и негирања злочина.

Најпре су хрватски медији за овај напад оптужили Луку Личину, познатог активисту СДС-а из Грачаца. Међутим, с обзиром да је Суд у обзир узимао само релевантне доказе а не таблоидне трачеве, врло брзо је истрага против Личине обустављена због недостатка доказа.

Хрватска је након тога одлучила да убиство Горана Алавање једноставно игнорише као да се није догодило, а као прву жртву „великосрпске агресије“ прогласили су полицајца Јосипа Јовића, Хрвата по националности, који је погинуо под сумњивим околностима на Плитвицама 31. марта 1991. За његово убиство, многи Хрвати су оптужили управо људе из реда хрватског народа, тј. њихове паравојске и полиције. Али када је националисте занимала истина…

Из Хрватског меморијално-документацијског центра Домовинског рата који је чувен по минимизирању српских жртава и по бројним манипулацијама, ’окривили‘ су Горана Алавању да није желио носити хрватски грб те да је у ’Крајини‘ слављен као прва жртва ’усташа‘.

ЗАБОРАВЉЕНА СУДБИНА УЗОРНОГ МЛАДИЋА

Како су медији јавили те 1990. на сахрани убијеног Горана је присуствовало преко 6000 људи а родитељи нису дозволили да дођу припадници МУП РХ и задарског СУП-а. Али зато је сахрани присуствовао велики број мјештана Хрвата, обичних људи који нису били за сукобе и нису подржавали злочиначки режим Фрање Туђмана.

Милија и Милан Алавања, родитељи убијеног Горана рат су провели у РСК а њих двоје су нажалост, били и међу 250.000 Срба који су са својих огњишта прогнани током „Олује“ у августу 1995. године. Две године су провели у избјеглиштву у Србији да би се потом вратили на своје огњиште.

Горанова мајка смрт сина никад није пребољела. У давним изјавама за медије казала је:

– На дан када је убијен сјатила се код нас гомила људи, али нико од представника власти никада није дошао. Нико нас из Загреба никада није посјетио и питао за здравље, но то ме, вјерујте, превише и не занима. Као што ме не занима је ли мој Горан прва или задња жртва. Мени је свеједно који је редни број, исто ми је тешко… Никада ми није било драго што ми је син одабрао посао милицајца, бојала сам се, сваки његов одлазак на терен у мени је будио страшне слутње. Мало ми је лакше било када нам је дошао назад из Биограда, али морате знати да то није учинио самовољно него је премјештен према налогу надређених. Наравно, и њему и нама је било драго што је дошао назад, јер му је посао био пуно ближе, а могао нам је помагати око њиве и стоке. Тога дана око осам сати навечер само ми је уз псовку рекао: ’Мајко, шаљу ме тамо гдје никад нисам био‘. Ионако су њега увијек слали тамо гдје нитко није хтио, и то након што би већ одрадио смјену. Други су се увијек чували…“. Бол за изгубљеним сином страховито је тешко поднела. У једном је тренутку одлучила да себи одузме живот, али јој је онда у сан дошао њен Горан.

– У сну сам стајала иза куће, у дворишту, чврста у намјери да се убијем, али је однекуд дошао Горан. Био је обучен у исто оно одјело у коме смо га сахранили. Видјевши шта желим учинити, рекао ми је: „Немој мајко, па ко ће бринути о брату, спремати му јести…“ Само су ме тај сан и ријечи мога сина одржале на животу – рекла је давно Милија Алавања.

Хрватске снаге су током посљедњег рата разориле, спалиле и опљачкале Гораново родно мјесто али и сва околна села и градове. Велики број чланова његове шире породице али и пријатеља је убијен што 1991. године, што током акције „Масленица“, што током акције „Олуја“. На списку српских жртава је чак тринаесторо Алавања…

Када говоримо о првим жртвама рата, тачније предратним жртвама, мора се напоменути да се на недавно објављеном попису „страдалника Сисачко-мославачке жупаније“ које је објавила Доцумента – центар за суочавање с прошлошћу из Загреба, а у оквиру истраживања ”Људски губици 1991.-1995. у Хрватској” налази још троје лица српске националности који су страдали 1990. године. Поред мучки убијеног Горана Алавање, на списку су и

– Дамир Бегић, 27.07.1961 – рођен у Сиску, чувар “Бродоремонта”, према подацима Стипе Шувара, главног уредника Хрватске љевице, убијен је од хрватске руке у ноћи 6. рујна 1990. у чуварској кућици ватреним оружјем 22. коловоза 1991. у селу Кињачка, у тзв. ноћној акцији. Према подацима СНВ, иако је званична изјава надлежних била „да се ради о самоубиству“, породица убијеног Дамира као и сви сисачки Срби тврде да је ријеч о убиству;

– Душанка Метикош, пензионерка, Српкиња, рођена 11.10.1925. у мјесту Бијеле Воде, Глина која је нестала 1. октобра 1990. на релацији Глина – Бијеле Воде.

– Божо Вујасин, цивил, православац, рођен 1952. у селу Млака, убијен у гостионици „Чешагија“ 01.09.1990. у селу Млака.

Након убиства Алавање, 31.03.1991. десио се трагични „крвави Ускрс“ када су хрватски специјалци извршили напад на крајишке Србе на Плитвичким језерима када је свирепо убијен Рајко Вукадиновић /32/ из Коренице, док је заробљено 17 Срба. Дана 1. маја 1991. хрватски полицајци, до зуба наоружани, са циљем да изазову инциденте, убили су српског младића Васу Пећера из села Полача док је чувао овце на обронцима планине. Истог дана, хрватски екстремиста Мијо Геленчир у Бршадину надомак Вуковара убио је из националистичких побуда пензионера пројугословенски оријентисаног Србина Стевана Инића, старог 63 године, чиме је почео рат у источној Славонији. Сутрадан, до зуба наоружани Хрвати кренули су у напад на српско мјесто Борово Село и цивилно становништво….