ИН4С, 22. 11. 2023, Митра Рељић: Сећање на новембарска страдања Срба у Приштини

Поглед на Универзитетско насеље у Приштини Фото: ИН4С, Митра Рељић

Поглед на Универзитетско насеље у Приштини Фото: ИН4С, Митра Рељић

Новембар је месец с понајвише славских свечаности. Поред најчешће обележаваних – Митровдана и Аранђеловдана, ту су Свети Козма и Дамјан или Свети Врачи, па Свети великомученик Георгије, у народу познат као Ђурђиц, Свети Стефан Дечански – Мратиндан и др.

У новембру, хтела не хтела, осим Светог архангела Михаила у Приштини без струје, кад смо се, упркос мраку и студени, радосно огледали у свечаном ореолу светоархангелске свеће и било нам топло, присетим се и да сам тада легала и устајала с једним те истим питањима: Зашто смо тако тихо умирали? Зашто смо тако лако одлазили? Отад па досад, гласније су Албанци правдали своје злочине него што смо их ми осуђивали. На прва убиства и киднаповања, тада још увек неколико десетина хиљада Срба у Приштини, уместо протестом и отпором, реаговало је ћутњом и избегличким колонама.

Албанци, осокољени неочекиваном нашом малодушношћу, изнова су убијали, киднаповали и палили подстичући нове таласе избеглиштва. Страшне погибељи својих суграђана – Лековића, Младеновића, Стаменковића, Ристића, Вујовића…, те одвођење у неповрат Недељковића, Томановића, Симовића, Секулића…, многи су обноћ потискивали једном једином мишљу – како обезбедити камион за селидбу.

Чарнојевићу, оном који је први повео колону најумнијих Срба с Косова и Метохије никад нисам опростила. Јер, зброје ли се они који су те 1690. од глади и болести на путу скончали, потом они помрли у каљугама подно Будима, они изгинули у рату за рачун Аустрије, таман као и у свим наредним избегличким колонама закључно са оним из деведесетих (сетимо се побијених на Петровачкој цести, оних који су у безнађу сами себи пресудили или од сапатника помућена ума пострадали, па Крајишника који су, туђом одлуком, брзим возовима на Косово и Метохију приспели, како би многи од њих само четири године касније попунили косовскометохијска гробља), видеће се да при свакој одлуци да напустимо свој дом, ни у „живим главама на рамену“ нисмо били на богзна каквом добитку.

А живот оних који су остали учињен је вишеструко тежим. Кад нас је у Приштини остала шачица, у сећању ми је како смо се при сусрету у Цркви Светог Николе или о задушним поменима на гробљу прећутно пребројавали, стрепећи проверавали није ли нас које мање.

Изузму ли се поједина удружења, покрети и појединци, готово је поражавајуће наше институционално и друштвено нечињење. А тек погрешно чињење! Многе наше раскровљене цркве и „раскућене“ Свеце препустили смо забораву мислећи да је довољно поменути их тек повремено и уопштено. О српским гробљима на Косову и Метохији да и не говоримо. Помишљала сам да би било сасвим нормално да се у посебној радио-емисији, или на неки други начин, свака пострадала црква помене свакога дана, све док и последњи верујући Србин не запамти њихова света имена и адресе. Чак и имена мученички страдалих наших сународника брижно чува још само њихова уцвељена родбина.

Почев од 1999. Србе су убијали о празнику и мимо празника, у новембру као и у мају. Присећам се новембарских злочина над житељима приштинског Универзитетског насеља. Иако усељено недуго пре бомбардовања, лишено домаћинске руке, комшијских сусрета и разговора те дечје граје, професорско насеље те 2000-те беше прерано и ружно остарило. Окићено свакојаким налепницама и туђим државни знамењима, с домовима опасаним плаво-белим високим оградама и са прозорима одреда „заробљеним“ металним решеткама, сведочило је о правом осећању „сигурности“ протекторатлија из белог света међу својим штићеницима, јер „опаких“ Срба, осим пет-шест душа у три зградице изнад три низа пространих кућа, више није било.

У једној од кућа избеглих професора до жалосног новембра 2000. боравио је тадашњи председник Југословенског комитета Станимир Вукићевић са својим сарадницима, међу којима, у својству возача, и Горан Јевтић из Батајнице.

У зору, на други дан Светог архангела Михаила експлозија је потресла насеље, разнела кућу у којој су привремено становали непожељни Срби, а на згради педесетак метара изнад, у којој сам становала заједно са, претходно изгнаном из свог дома, песникињом Даринком Јеврић, расклимала безмало све довратнике и извалила прозорске оквире. Оне што су без страха и, за тадашње прилике, нужном вером у себе, стизали до сваког места, терористи су затекли на спавању. Двадесетосмогодишњи Горан Јевтић није преживео, а мозак српске песникиње, уморан од збрајања смрти, одбио је да запамти и Горанову. Присећам се да ме је само који дан раније повезао у Грачанцу. Беше још под температуром од грипа издржаваног на ногама. Нису стизали, нити имали чиме људски да се залече. Као и већини нас, на располагању су им били лекови из неретко сумњивих хуманитарних пакета. У џаковима допремани и у амбулантама пребројавани „антивируси“ код Горана изазиваху алергију. Оста ми у сећању његово лице сво у оспицама.

Док су уз батеријске лампе (јер струје не беше) навечер следећег дана у хируршкој амбуланти косовопољског Дома здравља страдалника облачили и полагали у ковчег, а Зоран припремао кола за Гораново последње путовање својима у Батајницу, наизменично сам по мраку устрчавала степеништем на први спрат и стрчавала у приземље. Горе у кревету, са неподношљивом главобољом и без свести шта се догодило и где се налази, лежала је српска песникиња, она што је стихом златовезла Хвосно и Дечанска звона. Касније ће ме, док сам, гледајући њену патњу, целу недељу дана смишљала како са њом да стигнем до београдске клинике (за српску песникињу није било ни амбулантних кола, камоли хеликоптера као за Фљору Бровину), само једном изненада упитати: Јесу ли пуно повређени? Мало – одговорила сам, скривајући Горанову погибију.

Доле, уз ожалошћене раднике Дома здравља, хтедох да се опростим са Гораном. Уз сами Дом здравља беше и Руска војна болница (болница коју су при одласку, са свом опремом, Руси оставили Дому здравља, заједно са осталим српским објектима, спаљена је 18. марта 2004). Запамтих и Русе који су се са тугом придружили Горановом испраћају. И британског дужносника – пратиоца из Приштине како ленгвиџа без имало састрадања не смичући, несрећник, осмех са лица. За њега то, очигледно, беше само протоколарно успешно обављен посао.

А годину дана раније, за разлику од каснијих учесталих експлозива са даљинским активирањем, рафала из аутомобила у покрету и сличних „изума“, суседи врло често практиковаху линч.

Професор Драгољуб Башић ни мрава згазио, нити ког криво погледао. Али шта мари. Двадесет осми је новембар, Дан албанске заставе, а празник ваља „увеличати“. Око подне се из Универзитетског насеља колима упутио ка центру града, до куће остареле таште. При повратку својој кући, у центру Приштине, молотовљевим коктелом зауставља га слављенички расположена хорда. Професор, одличан познавалац енглеског (држао је предавања и на Берклију), како ће ми исте ноћи испричати руски полицајац Игор који је немоћно посматрао незапамћени злочин, покушао је заварати побеснеле те супругу, њену стару мајку и себе спасити уз помоћ туђег језика (Свој идентитет Срби су тих година управо на тај начин прикривали. Тај феномен сам, присетивши се раширеног криптохришћанства у време османског зулума, у студији о страдању српског језика назвала криптоглосијом). Нажалост, злодејима није промакао Заставин аутомобил у којем су се жртве налазиле.

Професора су убијали. Хиљаде младих и старих, жена и мушкараца, поздрављало је јавни линч френетичним покличима : Нато! и Смрт Србима! У професора су напослетку пуцали. Супругу и ташту мучили на најбестијалнији начин. Троје непомично и безгласно само је делимично стишало злочиначке страсти. Представа је, чинило се, прерано завршена. А крв застала у очима мајки и кћери, очева и синова. Лица сва иста – у дечака што и у старца, лица мржњом ослепела.

Новембарски масакри житеља приштинског Универзитетског насеља, попут свих других, остали су некажњени. Некажњено је остало и убиство Милице Миросављевић из Обилића, почињено такође у новембру годину дана касније. Гаља Степановна Кирикова, припадник десантне јединице, уједно анестетичар и реаниматолог у косовопољској Руској војној болници, приповедајући жалосне судбине косовских Срба са којима се најнепосредније сусретала, испричала ми је и трагедију рафалима покошеног брачног пара Миросављевић из Обилића. Док су – казивала је – на хируршко-реаниматолошком одељењу свим силама настојали не би ли Стојадину повратили живот, он се, долазећи свести, исто толико упињао да им предочи како више не жели да дише. Већ је знао да његова Милица ране није преживела.

За који дан ће се, без сумње, изнова чути слављенички рафали. Победнички ће се шенлучити уз Дан заставе. У Косовској Митровици Срби још не помишљају на криптоглосију која је, почев од 1999. године, обележила све остале градске средине. Засад слободно говоре српски. Дај Боже да тако и остане, јер ће са новим насељеницима започети и потискивање српског језика. А да ће се то десити, наговештавају и називи нових продајних и услужних објеката у северном делу града.

 

 

Проф. др Митра Рељић, Филозофски факултет у Приштини, измештен у Косовску Митровицу

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed