Војин Поповић војвода Вук са својим четницима и српске војводе из Српско-турског рата, 1912. Фото: ИН4С
Српска историја је имала много непокорних бораца, али је Војин Поповић ипак био степен изнад свих. Србима је ипак познатији по свом страшном надимку – војвода Вук, и био је немилосрдан према непријатељима, а прави пример свим својим војницима. Укратко, био је страх и трепет за све непријатеље српског народа
Војин је рођен 9. децембра 1881. у Сјеници, а убрзо после тога његова породица се преселила у Крагујевац где је похађао школу. Разлог њиховог пребега у Крагујевац из Сјенице, која је тада била под Турцима, је чињеница да је Војинов отац затворен после спаљивања Пашиног конака за који су Турци оптужили Србе. Сви виђенији Срби у Сјеници су тада ухапшени, бичевани и мучени на разне начине.
Тај догађај је обликовао младог Војина који је и сам изјавио: „Био бих у борби блажи, да ми даноноћно пред очима не лебди слика мог оца, голготска и страшна, како га везаног, муче Турци. Нек иду у пакао!„.
Сведочење о погибији Војводе Вука, из дневника четничког командира, новинара Милисава Јелића, књига „Летопис југа“, преносимо интегрално:
„Кад Вук приђе стрељачком строју праћен ордонансима и својим посилним Луком, Врањанцем, он извади револвер и викну: Напред добровољци!
Војници устадоше, а дигоше се и Бугари и бацише се једни на друге. Тукло се револверима, бомбама и ножевима. Један бугарски официр опали шест пута из револвера на Јездића и шест пута га промаши у узбуђењу.
Поручник Крста, командир 2. чете паде рањен кроз трбух. Одједном се појави у гужви Стева Личанин кувар, који спусти мањерке, скиде пушку, уби из ње оног официра бугарског што је гађао Јездића, а свог командира Крсту ухвати за ноге и свуче дваестак метара ниже од окршаја.
Једно парче бомбе рани Вука у десну руку и он испусти револвер, којим је гађао, па клече да га Лука превије. Ту је била већ ивица Белог Камена и Бугари у маси стадоше да отступају ка Црном Камену.
Један од заосталих бугарских војника подиже се иза једног камена и стојећи опали на Вука. Наши га убише одмах, али његов метак прође нашем команданту кроз сред срца.”
Његов Добровољачки одред имао је 2.200 људи кад је ступио на Солунски фронт, а закључно са Вуковом смрћу спао је на свега 450 људи. Била је то и смрт његовог одреда. Преживели војници Добровољачког одреда пребачени су у друге пукове.
Колико су га његови војници волели, говори и писмо једног војника упућено породици:
„И смрт ће сама моја бити немоћна да ми стиша бол за таквим дивом какав је био Војвода Вук“.
