Вечерње новости, 8. 12. 2023, Др Никола Жутић: НАДБИСКУП БЕЗОЧНИ ФАЛСИФИКАТОР ИСТОРИЈЕ: Извештај Алојзија Степинца Папи Пију XII у мају 1943. године

Хрватски усташки поглавник Анте Павелић пред Загребачком катедралом на дан отварања Сабора у сусрету са усташким викаром, надбискупом Алојзијем Степинацем (1942) Фото: larutadelasratasnazis.blogspot.rs

СТЕПИНЧЕВ извјештај Пију XII од 18. маја 1943. многи историчари су доживљавали као „бестидан фалсификат“ свега оног истинитог што се догађало у доба провођења најжешћег геноцида над православним Србима.

Смисао извјештаја преко оптужби Срба (четника) за крволочне злочине био је у томе да се пред папом аболирају Павелић и усташе за све стравичне злочине које су починили. Јавни тужилац Јаков Блажевић, у процесу који је водио против Степинца 1946, добро је уочио кад је говорио о Степинчевом безочном фалсификовању историје, да је то радио „како би увјерио св. оца Папу о потреби учвршћења Павелићевог режима, учвршћења НДХ“. Као „метрополита Хрватске и Славоније“ папу је првенствено хтио да обавијести о „пакленом плану уништења католицизма на источној обали Јадрана, који припремају непријатељи Цркве у тим крајевима“, а то су комунисти, „који изводе своје операције под именом партизана, НОФ-а или антифашиста“, и нарочито „великосрпски четници“ под командом Драже Михаиловића, „министра лондонске избјегличке владе“. Ти „ирегуларни одреди“ починили су, по Степинцу, „неописиве покоље цивилног становништва у балканским ратовима против Турака“, а њима су припадали и сарајевски атентатори на аустријског престолонасљедника Фрању Фердинанда, док „сада изводе своју дјелатност против хрватског католичког пучанства, а бјесне такођер и против хрватских муслимана“.

Изненађује да Степинац у други план ставља комунистичку кривицу, па наводи да „комунистички терор“ није ни на једном мјесту изведен таквом страхотом и да никада нису били почињени такви покољи слабих жена и невине дјеце, као што то чине српски четници: „Док партизани убијају поједине особе, које припадају владајућим круговима, четници убијају све, који су католици…“

ПРИТОМ СТЕПИНАЦ не наводи конкретне случајеве тих тобожњих масовних покоља римокатолика, осим „звјерског покоља католика“ извршеног у Гатима у Далмацији 2. октобра 1942. године, када су четници (Југословенска војска у Отаџбини) убили неколико десетина Хрвата римокатолика као одмазду за убиство југославенских официра и војника (приликом повлачења у Црну Гору) који су кукавички сачекани и убијени у том селу.

Степинчев вокабулар је врло сличан вокабулару неоусташа из деведесетих који, као и Степинац са клером, само понављају фразе о Великој Србији и великосрпској агресији на хрватско повијесно и државно подручје (које није ни постојало). Степинац највише истиче „вербалне деликте“, и то „запаљиве говоре“ некаквих анонимних четника у којима у футуру најављују да ће српски крајеви бити очишћени од римокатолика и од муслимана.

У извештају папи Степинац оптужује четнике за тобожње деликте које су управо претходно извршили Павелић, хрватске усташе и римокатолички клер, а то је „присилни пријелаз католика на српско православље„. Као доказ таквих намјера Степинац опет у футуристичком језичком изразу помиње изјаву некаквог „капетана Милоша Јовановића“ да ће све католике, интелектуалце и имућне који су се огрешили о наш народ „несмиљено уништит“, а сељаке и мале људе да ће поштедити и учинити их правим Србима, преводећи их било добровољно, било силом на православље. Управо су то под Степинчевим надзором извршили римокатолички капелани присилним превођењем православних Срба у римокатолицизам, од којих су многи након „пријелаза“ убијени (рачуна се да је на тај начин преведено преко 240.000 Срба).

Оптужбе на рачун Србије због сарадње са Русијом

ПОСЕБНА РАК-РАНА Степинцу су били „римокатолички издајници“ – Хрвати Југославени, који су смјерали преко четничких великосрба да сломе „хрптеницу католичко-аустријском менталитету хрватског народа“, и то сламањем уплива католичке цркве на хрватски народ. У извјештају папи Степинац управо истиче таква два издајника, одметника од римокатолицизма и хрватства, и то сплитског масона Силвија Алфиревића, „управитеља гимназије у пензији“ и католичког свећеника (књижевника) Ђуру Виловића, „већ двадесет година отпадника, који је написао злогласну књигу (роман) „Мајстор душа“. Даље је истакао да је њихов примјер „на жалост слиједио извјестан број особа (бројни сплитски четници – Н. Ж), које су оријентисане радикално у југославенском смислу“. […]

Степинац је у извјештају папи истакао да је у једном посебном писму Светој столици одговорио на лажне и мржњом надахнуте денунцијације са српске стране, а нарочито од четника, уперене против католичке хијерархије и католичког клера у Хрватској. Потом је Степинац прешао на „чисту“ повијест као темељ тих и сличних денунцијација. Почиње тумачењем повијести на Степинчев субјективан лаички начин, који не завређује да се детаљно анализира због обиља прохрватских митолошких фалсификата и конструкција.

НАСИЛНА ОКУПАЦИЈА, па потом анектирање српских земаља Босне и Херцеговине за Степинца је чин Божијег провиђења, али се у тој напетој ситуацији анексионе кризе оптужује Србија због веза са Русијом, оптужују Срби због вербалних напада на надбискупа Штадлера и бискупа Шарића. Поента Степинчевог извјештаја је у томе да „упозори“ папу на опасност са православног Истока, на напредовање источне шизме у католичке редове, колонизацију Срба у хрватске католичке крајеве и друго.

На крају је папу подсјетио на миленијумске везе Хрвата са Св. столицом, на непоколебљиву вјерност Кристовој вјери, на њихову улогу бранитеља кршћанства – предзиђа кршћанства, на „жалосне остатке остатака некада славне краљевине Хрватске, док су православци влашке и србске крви преко Турака доведени у хрватске крајеве и борили се као турски граничари против кршћана (могуће да су такви били Срби исламске вјере тзв. Бошњаци – Н. Ж)“. Плашио је папу побједом великосрпске идеје која би значила „уништење католицизма на сјеверозападном Балкану, у Држави Хрватској“, а „валови ортодоксног и офензивног бизантизма ударали би о границе Италије, док се до сада разбијају о хрватско Предзиђе“.

Зато је позвао Светог оца да мисли на вјерну хрватску нацију која би се драговољно жртвовала за свете идеале Римске цркве: „Не би било уништено оних 240.000 прелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са свим својим црквама и својим самостанима“.

ИЗЈЕДНАЧИО КАТОЛИЦИЗАМ И НДХ

 

АЛОЈЗИЈЕ Степинац, у извештају папи Пију XII је себи дао за право да тврди како је „напредак католицизма уско повезан уз напредак Хрватске Државе, њезин опстанак уз њезин останак, његов спас уз њезин“. На самом крају овог „извјешћа“ је препоручио папиној очинској бризи „нашу Независну Државу Хрватску“, сматрајући да тиме на најбољи начин препоруча Свету вјеру у својој домовини и на Балкану.

Утемељивач лажне хрватске митологије и стереотипа

СТЕПИНЧЕВ БОРАВАК у Риму у прољеће 1943. године (12 дана) коментарисао је, у својим мемоарима Никола Рушиновић, велепосланик НДХ у Италији, а посебно је анализирао опширан Степинчев извјештај папи (девет страна) у писму министру Лорковићу. Рушиновић је похвалио Степинчев „нападај на Србе-четнике и комунисте, као зачетнике свега зла што се збило у Хрватској“. Положај земље Степинац је оцијенио као повољан, док је о „Поглавниковим напорима и бризи да се чим прије успостави ред, те о његову вјерском расположењу и поступку према цркви говорио најљепшим ријечима“ (како Степинца цитира Рушиновић). Рушиновић је нарочито истакао Степинчеве ријечи посвећене одбрани НДХ:

„Не може се и не смије се дозволити да било тко напада НДХ и да баца лоше светло на хрватски народ, па је зато и дошао у Рим да побија лажи које су сервиране Светој Столици“. Рушиновић је даље записао да је Степинац након поднесеног извјештаја био примљен од Св. оца и задржао се с њиме у разговору („само“) један сат, а затим је посјетио Маљонеа, Монтинија, разне кардинале и друге ватиканске достојанственике.

Потом је Рушиновић писао о признању „Степинчеве“ Хрватске православне цркве, које је од стране Ватикана „примљено јако добро“: „У томе Св. столица гледа пут к вјерској унији и нестанак шизме (српског православља – Н. Ж) у Хрватској. То би за њих био најдрагоцјенији дар који Хрватска може поклонити Св. Столици. Да би се то поспијешило, мишљења су, да би било потребно оснивати грко-католичке центре у крајевима гдје се налазе православци и пустити да на томе ради др Шимрак… Неки од католичких представника у Хрватској нерадим оком гледају пријелазе на источни католички обред, али Ватикан а и Степинац слажу се у томе, јер да је то најлакши пут, а и најбржи к унији, што ће недвојбено бити и од политичке вриједности за НДХ“.

ИЗ ИЗВЈЕШТАЈА УПУЋЕНОГ папи у мају 1943, а и из својих других бројних написа, може се закључити да је Степинац био један од главних утемељитеља лажних стереотипа о свехрватству југославенских (српских) простора, јер је измишљене историјске податке, фантастичне историјске конструкције наметао хрватским вјерницима и невјерницима. Због свог неприкосновеног утицаја на пук он је могао мијењати свијест хрватског вјерника.

Сличан утицај имали су и неки други истакнути надбискупи и бискупи, каноници, који су преко Степинца ширили мит о „Мајци Божијој – Краљици Хрвата“ . Невјероватне „повијесне“ митологије, несхватљиве здравом разуму он је наметао као догматску истину, нпр. ону о 1.300 година веза Хрвата са Св. столицом, као и ону о великосрпској хегемонији, о хрватском повијесном простору и друго. Због његовог великог утицаја у том периоду, писање о Степинцу је у исто вријеме и писање о историји РКЦ, односно о римокатоличком епископату и Католичкој акцији у раздобљу тридесетих и четрдесетих година прошлог вијека.

О колаборацији ватиканских челника са припадницима талијанске и хрватске војске свједоче бројни документи и хрватска штампа. Тако „Хрватско право“ од 23. травња 1943. (бр. 49) пише о боравку папиног легата Марконеа у Мостару, када обилази хрватске државне представнике, као и талијанске и хрватске војне заповједнике. С друге стране талијанска влада је показивала одређену хуманост према интернираним Хрватима и Словенцима, обично послије заузимања и интервенције Ватикана („у циљу побољшања положаја интернираних Хрвата и Словенаца“).

 
Др Никола Жутић