Институт за истраживање српских страдања у XX веку, 2. 1. 2026, Једна архивска полемика – Хашки Трибунал против Срба

Подриње, Кравица, 7. јануар 1993. године: Насер Орић са делом своје јединице Фото: Архива, Институт за истаживанје српских страдања у XX веку, заплењен ратни материјал ВРС, Архив Републике Српске

Током протеклих тридесет година вођено је много полемика о карактеру тзв. хашког Трибунала, од начина његовог успостављања, подизања оптужница и пресуда. Стога из Архиве доносимо једну од тих полемика вођених 2006. године, када је Насер Орић, командант муслимаских јединица у Сребреници, сребреничком крају дуж Подриња, добио симболичну казну да би потом био ослобођен за пар пробраних ратних злочина којима је искупљен за терор који су његове муслиманске јединице спроводиле и оставиле 56 истребљених, затртих српских села у зони његове одговорности. Срби и данас чекају још 192 одсечене српске главе и тела 1616 несталих (податак из 2025). За та злодела Орићу није суђено.

Доносимо прво иницијали текст истраживача за подручје бивше Југославије Human Rights Watchа, и сукцесивно, одговоре председника Института за истраживање српских страдања у XX веку Миливоја Иванишевића.

МИТ О ТРИБУНАЛУ ПРОТИВ СРБА
Богдан Иванишевић
Политика | 12.07.2006 | из Архиве

Да су многи у Србији скептични у односу на Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (МКТЈ) није ништа ново, али провала критицизма након доношења пресуде против Насера Орића је без преседана. Орић, ратни командант снага босанских Муслимана у Сребреници, добио је две године затвора на основу командне одговорности за убиство петорице српских заробљеника и окрутно поступање према још десеторици, 1992. и 1993. године.

Могуће је, наравно, да су судије МКТЈ погрешно интепретирале одређене доказе и тако омогућиле Орићу да прође са благом казном. Вероватно ће се Жалбено веће позабавити тим питањем, као што ће испитати и имплицитан став првостепеног већа да надређено лице које не спречи злочине треба да добије мању казну од директних починилаца над којима је имало ефективну контролу.

Али критике које ових дана долазе од политичара и медија у Србији нису фокусиране на правне ставове судија МКТЈ. Уместо тога, критичари тврде да пресуда Орићу потврђује пристрасност трибунала науштрб Срба. Ова врста критике заснива се на погрешној историји босанског рата и на искривљеном приказивању деловања трибунала.

Многи у Србији уверени су да су муслимански злочини из 1992. и 1993. године у селима око Сребренице еквивалентни масовном погубљењу Муслимана у Сребреници јула 1995, и да је иза свих муслиманских злочина стајао Орић. Овакво уверење учврстило се прошле године, поводом десетогодишњице геноцида из јула 1995. године. Српска радикална странка тада је спровела кампању која је требало да докаже да су Муслимани починили злочине против хиљада Срба на подручју Сребренице. Ово је требало да умањи значај злочина из јула 1995, и многи у Србији били су спремни да такву верзију историје прихвате.

Из пресуде Орићу, међутим, следи да теза о еквивалентности није одржива. Узмимо за пример догађаје у селу Кравица, на православни Божић 7. јануара 1993. године. Наводи о убиствима великог броја Срба у том селу и уништавању њихове имовине често су у Србији коришћени као кључни пример непојамних злочина које су учиниле муслиманске снаге око Сребренице.

У ствари, пресуда Орићу показује да су се у селу за време напада налазиле војне снаге босанских Срба. Како је 1998. године у својој књизи о Сребреници навео ратни дописник „Њујорк тајмса“ Чак Судетић, од 45 Срба који су изгубили живот у сукобу у Кравици, 35 су били војници. Према Тужилаштву МКТЈ и Истраживачко-документационом центру (Мирсада Токаче) из Сарајева, документи војске босанских Срба такође показују да је погинуло 35 војника.

Критичари се ослањају и на неверодостојне бројке. Портпарол владајуће ДСС цитиран је како је изјавио да „имамо документе који показују да је 3.260 људи нађено мртво око Сребренице у периоду од 1992. до 1995.“ Међутим, књига „Хроника нашег гробља„, директора Центра за истраживање злочина против српског народа Миливоја Иванишевића, барата битно нижом цифром од „преко 1.000 лица“ и садржи списак на ком се углавном налазе мушкарци између 20 и 60 година старости. Међу убијенима је евидентно био знатан број бораца који су погинули у сукобима, као што је био случај у Кравици.

Да не би било неспоразума: пресуда Орићу утврдила је да су се у већем броју случајева убиства, окрутно поступање, и уништавање српске имовине у околини Сребренице заиста десили. Али кључни налази из пресуда нуде сложенију слику од оне која доминира у српском приступу теми. Као и извештај о Сребреници Холандског центра за ратну документацију (2002) и, пре тога, Судетићева књига, пресуда закључује да босанске снаге често нису биле у стању да контролишу потпуно изгладнеле цивиле који су ишли у нападе на српска села. Непостојање ефективне контроле над овим цивилима један је од основа за ослобађање Орића од оптужби за безобзирно разарање села и насеља.

Предрасуде о пристрасности на штету Срба спречавају уравнотежен приступ у оцени пресуде Орићу. Према главној уредници „Политике„, МКТЈ је имплицитно означио Србе као агресоре у Босни када је прихватио да недостатак хране и општи хаос који је владао у Сребреници представљају олакшавајућу околност за Насера Орића. У стварности, логичан закључак судског већа, да су глад и пренатрпаност у Сребреници ограничавали Орићеву способност да контролише поступање људи, не стоји ни у каквој вези са националношћу оних који су били под опсадом и оних који су их у опсади држали.

Уредница „Политике“ такође је навела да је у пресуди Орићу МКТЈ по први пут узео „младост, неискуство и крволочно расположење“ оптуженог као олакшавајућу околност. Ово није тачно: младост оптуженог је већ третирана као олакшавајућа околност у пресудама против Ердемовића, Јелисића, Фурунџије, и Блашкића, а Орићеву „крволочност“ – нити било шта слично – пресуда не помиње, а у сваком случају не узима као олакшавајућу околност.

Сасвим је легитимно критички преиспитивати рад МКТЈ. Али уместо да разматрају начин на који судије приступају одређеним правним питањима, изгледа да критичари преферирају да прибегавају утешним митовима о усмерености трибунала против Срба.

* Истраживач за подручје бивше Југославије у организацији Human Rights Watch

Српске жртве страдале у с. Кравица у масакру Орићевих снага на Божић 1992. (7. јануар 1993) Фото: „Хроника нашег гробља“ Миливоја Иванишевића

 
СПИСКОВИ СУ ТАЧНИ
Миливоје Иванишевић
Политика | 04.08.2006 | из Архиве

Да ли случајно или не, али баш на Петровдан, када је 1992. под командом Насера Орића почињен један од најтежих покоља над Србима сребреничког краја, имали смо прилику да у „Политици“ прочитамо напис господина Богдана Иванишевића (истраживача за подручје бивше Југославије у организацији Human Rights Watch) посвећен пресуди Насеру Орићу и нашим српским заблудама кад је реч о Трибуналу. Пошто сам од злочина на Петровдан 1992. упознат са многим збивањима у том крају, али и поменут у чланку „Мит о трибуналу против Срба„, дужан сам да изнесем своје мишљење, као и чињенице које поменутом аутору нису познате или их је намерно изоставио.

Прво желим да разјаснимо дилему о броју српских жртава тог краја. Ја сам дао оба поменута податка. У књизи „Хроника нашег гробља“ наведено је око 1000 имена, а бројка коју је цитирао портпарол ДСС објављена је у скромној пригодној публикацији: „Књига мртвих Срба, пострадали 1992–1995„. Збир са више од 1000 имена, као што је у књизи наведено, односи се на раздобље од првих муслиманских злочина на Ђурђевдан 1992. до марта-априла 1994. године (а рат је трајао још годину и по) и то само на подручја општина Сребреница и Братунац и мали део општине Власеница (Милићи и неколико околних села).

Друга публикација, као што је такође у уводном тексту речено, са 3.262 имена односи се на цео ратни период и на целу територију коју је контролисала Осма оперативна група (од 1. јануара 1995. године 28. дивизија) Армије БиХ под командом Н. Орића. (Изузев 344 жртве из Хаџића чија су тела из Сарајева пренета на братуначко гробље.) Значи, Насер Орић сноси командну, али и непосредну (јер је и сам учествовао у нападима на многа српска села) одговорност за сва убијена лица српске националности овог краја. Познато је да овакве спискове најпажљивије проверавају убице не би ли нашли неког живог и оспорили ваљаност списка, а тиме и доказали да нису баш све поубијали. На жалост Срба, оба списка су тачна.

Други случај је село Кравица и напад на Божић 1993. године. То није напад у коме је у истом дану било највише српских жртава у општинама Братунац или Сребреница (подсетимо се поново Петровдана 1992. или 24-26. септембра и страдања мештана села Подравања, Рогосија и Површинског копа рудника боксита Браћан, односно напада 14. децембра исте године и страдања Срба у селима Лозничка Ријека, Бјеловац, Сикирић, односно жртава Скелана 16. јануара 1993).

Приликом напада на месну заједницу Кравица највише жртава је било у селима Шиљковићи (14), Јежестица (17) и Кравица (15), укупно 46. Некако у ово време прошле године и госпођа Ф. Артман, тада портпарол Тужилаштва, навела је бројке које помиње и аутор чланка „Мит о Трибуналу против Срба„, али он се позива на г. Чака Судетића.

Госпођа Артман је поменула и мене и оспорила моје тврдње изнете у „Хроници нашег гробља„. Недавно се тим оспоравањима, поред Артманове и Судетића, појавио и неки нови сведок, Мирсад Токача. О чему је реч?

У наведеним селима су поубијани мештани. Ни у једном од тих села на Божић 1993. није било војника, па ни цивила-бораца из неког другог места. У односу на укупан број становника, само је мали број мештана, од нешто више од 200 мушкараца, био наоружан јер су покушали да одбране своје породице, децу и родитеље, али и своју имовину (у месној заједници Кравица живело је око 2.000 лица српске националности).

Пред муслиманском силом од око 3.000 нападача нису успели. Страдали су заједно и браниоци и они које су бранили.

Тачно је да су више изгинули мештани браниоци него брањени мештани. Узрок је јасан. Напад на Кравицу очекивао се откако су муслимани 24. децембра 1992. год. у Глогови прекинули саобраћајницу Братунац–Кравица. Од тада је почела тиха евакуација деце, жена, болесних и старијих особа из кравичког краја. Отпор малобројне одбране успорио је на Божић напредовање Насерових хорди и омогућио преосталим мештанима да се и они спасу и извуку из својих кућа. Зато је убијено знатно мање „цивила“ него „војника“.

Овде се поставља за сваки, а поготово за грађански рат, значајно правно и морално питање: да ли су људи који бране своје село, породице и имовину, и које само зато што се бране називамо војницима, легитиман циљ нападача (питање постављамо зато што је Н. Орић ослобођен одговорности за убиство тих Срба, као и за убиства осталих бранилаца српских села)? Да ли би било часније да су браниоци српских села побегли од својих рођака као што су то учинили у Сребреници Насерови борци јула 1995. године?

Треће питање се тиче објашњења и правдања благе пресуде изречене Орићу. Нисам очекивао ни поткрепљенију тужбу, ни неку оштрију казну. То би уздрмало, у случају Сребренице, много тога, па и тужбе против више десетина Срба.

„Пресуда Орићу утврдила је да су се у већем броју случајева убиства, окрутно поступање и уништавање српске имовине у околини Сребренице заиста десили“. Али, по „кључним налазима“ из пресуде, за то су криви изгладнели цивили који су самовољно ишли у те нападе. Ово је једна од десетак крупних обмана лансираних током рата у БиХ.

 
(Сутра: Кривица мања од Фишерове)
* Руководилац Центра за истраживање злочина над српским народом

Фотографије више од 600 убијених Срба на путу Братунац-Поточари-Сребреница Фото: РТРС, Срна

 
КРИВИЦА МАЊА ОД ФИШЕРОВЕ
Миливоје Иванишевић
Политика | 05.08.2006 | из Архиве

Није тачно да контрола над цивилима није била ефективна. Наредбе и извештаји свих пет бригада 28. дивизије и претходних формација под командом Орића, а које, поред Трибунала, и ми поседујемо, сведоче да су у сваком нападу учествовале искључиво војне формације, а да су цивили стизали тек ако напад успе. Посебно је наглашен стратешки интерес освајања неких српских села. Нигде се не спомињу самовољни муслимански цивили већ успешне војне акције против „српског агресора“, а то су мештани српских села, не само Сребренице, већ са доста ширег подручја.

За то су многи учесници напада добили унапређења, награде и одликовања. Изгледа да веома мало недостаје па да, бар по Трибуналу, Орић буде муслимански Робин Худ. Нападао је и пљачкао (српска села), а помало и убијао, да би прехранио и спасао свој народ.

Зато је његова кривица по оцени већ афирмисане осовине САД–НАТО–Трибунал мања од, примера ради, кривице Б. Фишера, веома тешко окривљеног само зато што се дрзнуо да за време санкција дође у Србију да игра шах. (Ред је да се сетимо речи Р. Холбрука: „Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине врло драгоцено оружје… Употребили смо га да оправдамо све што је уследило.“)

Морамо бар нешто да кажемо и о муслиманској „глади“ јер глад током лета деценијама на овим просторима није позната. У периоду мај-децембар 1992. муслимани су из преко педесет српских насеља и у њима затечене приватне и државне имовине, опљачкали велике количине житарица и осталих прехрамбених производа, а поред тога и 7.200 говеда, 16.200 оваца и око 38.000 одрасле живине. Све то треба додати на оно што су већ и сами поседовали. А имали су више него што су извукли из српских села.

Глад је запретила опљачканом и протераном српском становништву. О томе су ћутале све међународне, чак и хуманитарне институције. Већ од новембра у Сребреницу су, а не у Братунац, опљачканим Србима, почели да пристижу конвоји хуманитарне помоћи. После увида у документацију, доставне листе и спецификације, сабрао сам количине достављене робе за раздобље од само пет месеци. Реч је о 1.033 тоне брашна и још око 1.000 тона осталих производа (уље, со, шећер, конзерве меса и рибе, бисквит, млеко у праху, пасуљ, путер, сир, сапун, детерџент, и др). Према страним изворима, авионима је од марта до јуна 1993. достављено још око 1.900 тона хране и лекова. Укупно око 4.000 тона само хуманитарне помоћи за релативно кратак временски период. Муслимански проблем није била оскудица, већ пљачка, крађа, црно тржиште и отимачина, што је проузроковало и две побуне локалног становништва и спаљивање једног магацина хуманитарне помоћи.

Четврти случај, или пример, да тиме и завршим, који наводи истраживач Human Rights Watch-a заступник у свету, а поготово међу правницима, веома ретке и неодрживе тезе о правдољубивом Трибуналу, а сада и тумач пресуде Насеру Орићу – јесу свечаности, или духовне манифестације, приређене у Братунцу и Сребреници поводом Петровдана 1995. године.

Он не познаје или не поштује чињеницу да Срби, од како су страдали 1992. године, сваког Петровдана дају парастос својим жртвама, посећују гробља и места страдања и приређују духовну академију. Поновљено је то и 1995. године, а поменути аутор је то назвао кампањом СРС. Не волим цитате али морам још једном да га цитирам: „..Кампању која је требало да докаже да су муслимани починили злочине против хиљада Срба на подручју Сребренице. Ово је требало да умањи значај злочина из јула 1995. и многи у Србији били су спремни да такву верзију историје прихвате“.

Другачије речено, муслимани нису починили злочине, а Срби јесу јула 1995. године.

Не може се злочин злочином правдати. Бар са српске стране, то не стоји ни у случају Сребренице. Муслиманским цивилима, деци и женама, ни длака са главе није фалила. Камо среће да су се ауторови и хашки штићеници, Орић и локални муслимани, при нападу и освајању српских села 1992–1995. понашали онако како су се српски војници, органи власти и цивили понашали јула 1995. према њиховим заробљеним цивилима, њих око 30.000. Камо среће да су мештанима Ратковића, Брежана, Загона, Магашића, Подравања, Рогосије, Бјеловца, Скелана, да не набрајам, јер је списак огроман, борци џихада предвођени Орићем обезбедили, као Срби њиховим цивилима, храну, воду, лекарску негу и превоз. Камо среће да су их барем оставили у животу.

Ових дана слушамо и читамо да су муслимани поново срушили велики православни крст који се налазио у Старом граду изнад Сребренице. Новински извештачи из Братунца и Сребренице јављају да се међуверски односи поново све више заоштравају, поготово од ослобађања муслиманског коловође Насера Орића. Тако је почињало и 1941. и 1991. године. И увек је неко са стране давао повод, а прљави, нечасни и крвави део посла препуштао својим штићеницима на терену .

 
* Руководилац Центра за истраживање злочинa над српским народом

Братунац: Жртве Насера Орића и 28 муслиманске бригаде Фото: Твитер, screenshot

 
ПОРЕЂЕЊЕ НЕУПОРЕДИВОГ
Богдан Иванишевић
Политика | 09.08. 2006 | из Архиве

Господин Миливоје Иванишевић у свом реаговању („Политика„, 4. и 5. август) на мој текст од 12. јула о пресуди Насеру Орићу дотиче више питања. Ја ћу се овом приликом осврнути само на она најважнија, за која ми се чини да пресудно одређују однос српске јавности према догађајима у Сребреници током рата од 1992. до 1995. године.

Деценију после рата, изгледа да и Србија већински прихвата да се јула 1995. године у Сребреници и њеној околини десио злочин над хиљадама босанских муслимана, који су најпре заробљени, а потом стрељани. Није извесно да М. Иванишевић такође спада у ту већину која признаје злочин. Оно што он са већином извесно дели је уверење да су муслиманске снаге са ширег подручја Сребренице пре 1995. године починиле бројне злочине над Србима и да је за сва та дела одговоран Насер Орић. Већина у Србији, такође, верује да због страдања Срба пре 1995. године постоји својеврсна равнотежа злочина, односно да је јул 1995. био реакција на једнако тешке и бројне злочине које су претходних година починиле муслиманске снаге.

Овакав однос према Сребреници је проблематичан из најмање два разлога. Најпре, став да један злочин умањује значај другог морално је неодржив. Друго, аргумент о еквивалентности злочина на подручју Сребренице није заснован на чињеницама.

Ништа што је учињено у ратовима у бившој Југославији не може се по свом карактеру и размерама упоредити са систематском ликвидацијом хиљада муслимана у Сребреници у јулу 1995. године. Стрељање цивила и заробљених војника представља најблатантнији облик ратног злочина. Насупрот томе, када наоружана лица погину у борби, њихов губитак живота, ма како трагичан, по правилу није резултат ратног злочина. М. Иванишевић не спори да су 7. јануара 1993. године у Кравици – селу-симболу српских страдања – као и у оближњим селима Шиљковићи и Јежестица, живот изгубили углавном наоружани Срби, у борби. М. Иванишевић поставља питање није ли и то злочин, јер страдала су лица која су „бранила своје село, породице и имовину“. Али међународно хуманитарно право је на то питање одавно одговорило: убиство наоружаних лица у борби не представља ратни злочин.

Из спискова српских жртава из других места, које је М. Иванишевић прикупио, произилази да се углавном – наравно не и искључиво – радило о мушкарцима у доби од 20 до 60 година. Ово, као и докази изведени на суђењу Насеру Орићу, указује на могућност да су, као и у Кравици, страдања Срба највећим делом била резултат сукоба зараћених наоружаних група. Тамо где су, напротив, губици српских живота били резултат егзекуција или намерног гађања ненаоружаних цивила, требало би такве случајеве јасно идентификовати, уместо да се производи утисак да је према свим лицима која се налазе на списковима српских жртава извршен ратни злочин.

Да сумирам: није спорно да су према Србима чињени злочини, као што и пресуда Орићу констатује. Оно што јесте спорно су тврдње у Србији које иду за тим да прогласе за злочине и оне догађаје који то нису и које преувеличавају размере стварних злочина не би ли се произвела равнотежа са Сребреницом 1995. године. При томе се из слике потпуно изостављају бројни злочини које су 1992. и 1993. године, на истом овом подручју (Сребреница, Братунац, Зворник, Власеница), према хиљадама локалних муслимана починиле снаге босанских Срба.

Достојанство српских жртава биће боље заштићено ако се одустане од настојања да се успостави (немогућа) равнотежа у злочинима. Можда казна изречена Насеру Орићу – као што сам констатовао и у првом тексту – није адекватна. Али чак и да је Орић добио вишеструко већу казну затвора, остала би чињеница да злочини који му се у Србији приписују нису упоредиви са оним што је учињено муслиманима на истом том подручју, укључујући геноцид у јулу 1995. године.

Неколико речи о другим наводима из текста М. Иванишевића. Он погрешно верује да је Насер Орић, тиме што је имао положај командира Осме оперативне групе Армије БХ, активне на ширем подручју Сребренице, аутоматски одговоран за „сва убијена лица српске националности овог краја“. Ово уверење је резултат правно неодрживог, иако распрострањеног, схватања командне одговорности као „објективне“. Међутим, командна одговорност није „објективна“ одговорност, па то није ни у случају Насера Орића. Зато је Трибунал могао да констатује да су извесни злочини почињени а да Орић за њих не сноси одговорност, или за то бар нема доказа.

М. Иванишевић оспорава да је постојала глад међу муслиманима из Сребренице и онима који су избегли у то место – иако су извештаји Специјалног известиоца Уједињених нација, Светске здравствене организације, Лекара без граница, и холандске владе, који се односе на другу половину 1992. и почетак 1993. године, конзистентни у оцени о стравичној глади, која је неким данима односила по више од десет живота.

Још горе, изгледа да М. Иванишевић не сматра да се у јулу 1995. године у Сребреници десило било шта спорно. Осврћући се на поступање Војске Републике Српске тих дана, аутор истиче наводно хуман однос те војске према муслиманским женама и деци (пре него што их је депортовала у друге делове Босне!). Ликвидацију хиљада босанских Муслимана од стране српских војника М. Иванишевић уопште не помиње. Бојим се да ово порицање – ако се о порицању ради – дисквалификује М. Иванишевића као респектабилног саговорника на тему Сребренице.

 
* Доскорашњи истраживач у организацији Human Rights Watch за подручје бивше Југославије.