Искра, 19. 2. 2026, Владимир Умељић: Насилно покатоличавање у време Србоцида хрватске државе 1941-1945.

Покатоличавање Срба у Дубици, Независна Држава Хрватска, 1941. Фото: архивска фотографија, Музеј револуције народа Југославије, Архив Југославије AJ-377-824-43

И. Г. Богић, рођен 6. фебруара 1911. године у Суботској, пада у усташке руке у ноћи 17. јуна 1941. године. Одговорност за његову смрт се приписује, иначе, католичком свештеном лицу Сидонију Шолцу. Ухапшен је код капеле Светог Мартина, у близини његовог места становања. Усташе су га завезале за једно дрво, одсекли му нос и уши, ишчупали језик и браду а потом ископали очи. Закључно, распорили су му стомак и обмотали црева око врата. Унакажени леш је ту остао до следећег дана, до четири поподне, када је једна група Рома добила дозволу, да га уклони одатле.

Ј. Н. Богуновић, рођен 3. јануара 1908. године, са службом у Доњем Лапцу, ухапшен је у мају 1941. године и одведен у усташки концентрациони логор у Госпићу. Тамо га туку и боду усијаним иглама, потом су му ишчупали браду и нокте и у јуну је био, заједно са једном већом групом Срба одведен у Јадовно и заклан. Његова жена и два мала сина су живи бачени у подземну јаму Јасеновача.

Д. Бракус, рођен 25. маја 1911. године у Залужници, са службом у Бјелопољу, ухапшен је крајем маја 1941. године. Усташе му поливају браду бензином и пале је. Убијен у концентрационом логору у Госпићу.

В. Вишњевац, рођен 17. јуна 1870 у Вишњеву, из Гацка. Усташе су га у јуну 1941. године извукли из болесничког кревета и, у Автовцу, маљевима буквално размрскали читаво тело; леш, потом, товаре на једна колица и возају га читав дан градом а затим га бацају на једну камару шталског ђубрета.

М. Вујић, рођен 6. јуна 1917. године у Војшници, са службом у Радовици, ухапшен у ноћи 28. јуна 1941. године и сутрадан заједно са око 4.100 Срба убијен. 5. августа 1941. године доводе усташе већи број Српкиња из околине на брдо Бакић Главица и убијају их. Међу њима је и трудна жена свештеника Вујића; усташе су јој распориле стомак и истргле бебу из њега а и њено двогодишње дете бива на месту убијено.

Б. Б. Добросављевић, рођен 4. априла 1886. године у Скраду, са службом у Вељуну. Ухапшен, заједно са још око 500 Срба и читав дан пред смрт, мучен. Усташе га, поред осталог, терају да чита опело сопственом – још живом – сину Небојши, кога пред њим муче.

М. Н. Загорца, рођеног 9. новембра 1910. године у Брезику, бацају усташе са звоника његове цркве, 13. августа 1941. године, са повицима: „Нема више крста за три прста!“

С. С. Јовићу, рођеном у Дрнишу, одмах по његовом хапшењу, 1. јуна 1941. године, усташе чупају браду, секу уши и нос и, потом, убијају га маљевима 15. јуна, и његов леш секу на комаде и бацају их на ђубре.

С. Лаврња, рођен 1912. године, свештеник у Суваји Личкој, ухапшен је почетком јуна 1941. године, усташе га присиљавају да чисти улице, чупају му браду, у ране му сипају со; потом одлазе усташе у његову Сувају и спаљују село, кољу 170 Срба а 130 умиру у пламену; и трудној жени свештеника Лаврње поре стомак и ваде нерођено дете а убијају на лицу места и још двоје мале деце овог свештеника. Ово недело је документовано и потврђено и једним несрпским извором, сведочанством једног италијанског очевица, који је у Канади објавио и једну фотографију са места злочина, под насловом „Документација усташког зверства у Суваји, у кући попа С. Лаврње“. ¹ (Следећи подаци су опет преузети из „Споменице православних свештеника 1941-1945.“, 1960, Београд).

И. Д. Малобабић, рођен 31. октобра 1866. године, свештеник у Коларићу, заклан са женом, сином и многобројним Србима у цркви, која је потом запаљена.

М. Мандић, рођен 1881. године у Грачцу, ухапшен 29. маја 1941. године и, после очигледно облигаторног мучења, убијен. Усташе каче његову одсечену главу о једно дрво поред пута. ² (Следећи подаци су опет преузети из „Споменице православних свештеника 1941-1945,“ 1960, Београд).

Г. Д. Марјан, рођен 21. марта 1884. године у Подуму. Усташе га, у августу 1941. године, живог спаљују на римокатоличком гробљу у Госпићу.

Ј. Д. Маскијевић, рођен 27. септембра 1908. године у Власеници. Усташе га хапсе 10. јула 1941. године, копају му очи и преливају га кључалом водом, смрт га стиже тек следећег јутра.

С. Медића, рођеног 12. јула 1925. године хапсе усташе заједно са два брата, шест других мушкараца и две жене, 24. децембра 1941. године, и све до 28. децембра их непрекидно муче; на крају су сви били тестерама за дрво исечени на комаде.

В. Милановић, рођен 1865. године, свештеник у Кулен Вакуфу, ухапшен крајем јула 1941. године, заједно са два сина, ћерком, снајом и два унука. Усташе га приморавају да присуствује клању своје деце и унука и покушавају да га приморају, да својом руком закоље сопствену ћерку; када то не успева, стиже казна – осуђују га на живот и пазе да себи нешто не учини. Остало је сачувано писмо једне партизанке, која је по освајању Кулен Вакуфа, написала и „… тамо, у затвору смо затекли и старог Милановића, самог, скоро непрекидно је вриштао (…) био је скоро сасвим полудео…“

М. Минимића, рођеног 15. новембра 1913. године у Пљевљима, са службом у Биљешеву, убија 27. априла 1941. године бивши римокатолички свештеник Еуген Гујић из Фојнице.

Н. Радмановић, рођен 1869. године у Садиловцу, свештеник у Слушници. Ухапшен 2. августа 1941. године, заједно са супругом Катарином, ћерком Љубицом и још око 700 Срба. После мучења, сви су побијени дрвеним маљевима. Римокатолички свештеник Иво Микан, који предводи овом приликом усташе, коментарише потом пред сведоцима: „Овај стари поп из Слушнице је заиста био тврдоглав, морали смо га три пута ударити по глави, док није крепао“.

С. У. Рајчевић, рођен 6. марта 1913. године у Малом Халању, са службом у Могорићу, ухапшен 16. јуна 1941. године, одведен у Јадовно, мучен и 28. јуна 1941. године, усташе га привезују за један ражањ и лагано пеку, све до смрти.

М. А. Семилуцки, рођен 26. октобра 1876. године у Копаништу, ухапшен заједно са око 700 Срба у селу Кукуњевац, и затворен у српску православну цркву. Усташе силе свештеника да чита својим живим сународницима опело а онда им свима нуде да се покатоличе. Пошто се предлог одбија, усташе убијају све заточенике ножевима и маљевима; последња жртва је свештеник Семилуцки.

Д. С. Ћурчић, рођен 1. децембра 1905. године у Подуму, свештеник у Огулину, ухапшен почетком маја 1941. године; усташе су покушавале да га натерају да гута људске фекалије, ишчупали су му браду, избили му једно око; убијају га у Јадовну.

Б. Д. Штрбац, рођен 19. фебруара 1912. године у Плавну, свештеник у Босанском Грахову, ухапшен 17. јуна 1941. године и одведен у Јадовно. Усташе му живом деру кожу и, потом, бацају га у јаму…

Један други извор поучава све оне, који би се понадали да је овим (кратким) приказом судбине једног малог дела свих српских православних свештеника, који су пали жртвом геноцида хрватске државе 1941-1945, заиста исцрпљен читав репертоар болесне садистичке фантазије, да то нажалост није тако:

„У концентрационом логору у Копривници, усташе су у мају 1941. године довеле око стотину младих Јевреја и приморали их да почну да мастурбирају. Истовремено, довели су око педесет српских свештеника, натерали их се свуку голи, окрену леђима ка овим Јеврејима и да се погну напред. Тада су покушали да натерају Јевреје, да силују ове свештенике…“³

Исто тако, почиње систематско уништавање и отуђивање / отимање православних цркви. У документу „Dossier Remis par la Yugoslavie“, који је по завршетку рата поднет на „Conference sur les Reparations“, у Паризу, стоји додуше да је „… укупно 456 православних цркви уништено од стране окупатора…“, али је чињеница да су „… Немци одговорни за највише 10% овог броја, остало је био резултат усташког крсташког похода…“ ⁴  Са друге стране, не постоје никакве објективне индиције или докази, да су српски четници икада циљано и / или систематски предузимали сличне акције против католичких црквених објеката. ⁵

После покатоличавања долази похрваћење: Српчићи на обуци за усташке јаничаре. Фото: Архива, Меморијални центар ЈС СП Доња Гадина

Разарање српских православних цркава и манастира на читавој територији НДХ је, исто тако, од првог тренутка припадало усташком „крсташком“ походу. И овај аспект је релативно подробно обрађен у стручној литератури; овде ћемо дати један кратак илустративни преглед, који је преузет из извештаја једне државне комисије, састављеног већ крајем 1945. године. ⁶

У јуну 1941. године су разорене православне цркве у Котор Вароши, Челинцу и Масловарима. „Разарање су морали да обаве највиђенији Срби из околине; пре тога су усташе ове цркве често злоупотребљавали, као клозет.“ (сведок: Д. Мартиновић, учитељица из Котор Вароши).

Истовремено, усташе почињу са рушењем цркве у Бихаћу и, пошто је она била од врло чврстог материјала, они је убрзо минирају (сведок: Г. Половина, месар из Бихаћа). Већ у априлу 1941. године је црква у Дрвару опљачкана и претворена у усташки војни магацин (сведок: Д. Жељковић, занатлија из Дрвара); крајем јула 1941. године, усташе забрављују српске цркве у Бијељини, Јањи, Бродцу, Балатулуну у Црнилову (сведок: В. Петровић, трговац из Јавља) а почетком 1942. године цркве у Турјаку и Драгајима су опљачкане и запаљене (сведок: Р. Ђурђевић, трговац из Босанске Градишке). Срушене су српске цркве у Босанској Крупи, Иванској, Бањанима и Бушевићу (сведок: К. Бурсаћ, бабица из Босанске Крупе) а црква у Зборишту је – са око 1.000 српских верника и много жена и деце међу њима – запаљена: „Посматрали смо пожар из околине а они, који су били ближе, чули су страшне крике…“ (сведок: С. Миљаковић, Босанска Крупа); и у Добром Селу су усташе прво затворили све Србе у цркву, онда бацили неколико ручних бомби унутра и, закључно, запалили је (сведок: З. Спасић, свештеник).

Цркве у Босанском Шамцу, Црквини, Слатини, Обудовцу, Новом Граду, Дубици, Милошевцу, Тишини, Високом и Илијашу су опљачкане и забрављене (сведоци: С. Вујанић, трговац из Босанског Шамца и С. Ђукин, радник из Високог); у Босанском Новом (Добриљин) је црква опљачкана и спаљена, у Босанској Костајници срушена а у Босанском Петровцу је од дванаест православних цркава, осам опљачкано и делимично срушено (сведоци: В. Човић, електричар из Босанског Новог, М. Павић, свештеник из Босанске Костајнице, Н. Новаковић, свештеник из Босанског Петровца). Православне цркве у Језеру, Шипову, Стројницама, Грашавици и Злоговцу су опљачкане и запаљене; црква Светог Петра и Павла у Добоју се забрављује а српско гробље уништава; црква у Маглају се разара, све црквене књиге завршавају на ломачи а иконе се уништавају; црква у Брчком се 2. децембра 1941. године демолира, црквени торањ се руши ручним бомбама, следећег дана се демолира и православно гробље; истог месеца се руши и православна капела у Брчком и црква у Брезовом Пољу (сведоци: Ђ. Дракулић, учитељ из Јајца, М. Ђурица, Добој, В. Перовић, свештеник из Маглаја, И. Чолаковић, чиновник из Брчка).

Бугојно: „Католички свештеници су захтевали да сви Срби пређу у католичанство. Наши српски свештеници су одмах били одведени, цркве опљачкане и претворене у коњске штале…“ (сведок: Р. Поњевић, ратар из Бугојна). Градачац: „У селу Мајеви, усташе су запалиле православну цркву, која је потом потпуно изгорела, док су они пред њом играли једну своју народну игру. У селу Подновље, разорили су цркву и терали Србе да употребљавају олтар, као клозет…“ (сведок: Ј. Ковачевић, трговац из Градачца). Јајце: „Стару цркву су усташе прво опљачкали и онда је претворили у јавни клозет. У нову цркву су 29. августа 1941. године затворили Србе и поклали их (…) ножевима су убадали у иконе…“ (сведок: П. Рајак, кочијаш из Јајца). Босанска Дубица: „21. августа 1941. године хапсе усташе 70 Срба из околине и затварају их у православну цркву; ту их држе, све док ови не могу више да издрже и врше нужду; касније се црква руши а православно гробље разара (сведок: С. Вујасиновић, свештеник из Босанске Дубице).

Мостар: „Обадве православне цркве су опљачкане а гробља уништена…“ (сведок: М. Радић, свештеник из Мостара). Зворник: „Српска црква у Дрињачи је у тако жалосном стању, да би пред том страшном сликом једне Божије куће уздрхтао најкрволочнији и најбездушнији човек (…) Божија кућа, претворена у клозет…“ (сведок: В. Прерадовић, свештеник из Зворника). Дервента: „Српска православна црква у селу Лијешће је претворена у једну римокатоличку цркву и римокатолички свештеник ту држи мису…“ (сведок: М. Трифуновић, трговац из Дервенте).

Темељност усташког затирања српске духовности – уз искорењивање српске физичке присутности – на овим просторима, потврђује и једна статистика Горњокарловачке епархије: пре рата је у овој области постојало 167 српских цркава и 52 капеле, као и једна руска православна црква (у Црквеници); усташе потпуно уништавају 145 цркава и 43 капеле, остатак се пљачка, отуђује, забрављује. ⁷

А „блажени“ надбискуп Алојзије Степинац, ето ништа од тога није знао?

Dr sci Phil, dr Владимир Умељић

1. Dr. Salvatore Loi, Yugoslavia 1941, Torino, 1953
2.  Упореди и: E. Paris, Genocide in Satelite Croatia, s. 104, 1962, Chicago.
3. Saopštenje o zločinima okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini 1941.-1945, Zločini okupatora u Sremu 1941.-1945., s. 102-103, 1946, Novi Sad.
4. D. Davidov, „Obavestite Evropu o tome“, Duga, br. 425, s. 36-40, 9-22. VI 1990, Beograd.
5. Исто.
6. Ради се о „Одлуци комисије о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, F. br. 5681/45“. Објављено у деловима од В. Дедијера, М. Булајића, итд.
7. Епархија Горњокарловачка, Е.А. бр. 277/45, 25. X 1945.