Косово Онлајн, 5. 2. 2022, КОСОВО И ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ Антонијевић: Албански квислинзи са Косова помагали Немцима у спровођењу Холокауста [II]

Бали Комбатар (балисти) Фото: Архива

Историчар и музејски саветник у Музеју жртава геноцида др Ненад Антонијевић каже да су, сем бројних злочина које су починили над Србима, албански квислинзи са Косова током Другог светског рата активно помагали Немцима у спровођењу Холокауста.

Антонијевић који је у првом делу интервјуа за Косово онлајн говорио о томе да је албанска заједница на простору Косова и Метохије окупацију Краљевине Југославије током Другог светског рата дочекала као ослобођење, каже да су Албанци који су били у служби окупатора Јевреје малтретирали, тукли, терали на принудни рад, одузимали им имовину, хапсили и предавали их Немцима који су их спроводили у немачке логоре у окупираној Србији или у Трећем рајху и додаје да се сличан однос према Јеврејима могао видети и у новије време.

„О односу косовских Албанаца према Јеврејима у новије време говори и тежак инцидент из 2011. године, када су јеврејски гробови на приштинском гробљу оскрнављени цртањем нацистичких кукастих крстова (свастика). Иако су овај инцидент осудили тадашња председница и премијер (Јахјага и Тачи), јасно је да су за инцидент одговорни косовски Албанци, који су само наставили политику коју су спроводили албански квислинзи у Другом светском рату према Јеврејима са Косова. Такође треба напоменути, да је највећи део јеврејске заједнице са Косова (највише из Приштине), после јуна 1999. напустио Косово и отишао у друге делове Србије, највише у Београд и у Војводину“, рекао је Антонијевић.

Ви сте докторирали на тему „Ратни злочини на Косову и Метохији 1941-1945. година“. Ко је највише пострадао у злочинима на Косову у Другом светском рату? Колико су ти злочини били бројни?

На удару терора албанских квислинга 1941. године, први су били солунски добровољци, колонисти и насељеници, којима је пљачкана и паљена имовина, тучени су, уцењивани и убијани. Посета председника владе Албаније Мустафе Крује Косову и Метохији крајем јуна 1942, и тим поводом издате наредбе префектима и потпрефектима, да све Србе староседеоце прогласе насељеницима, те их по том основу, уз помоћ италијанских и немачких служби, протерају у Србију или отпреме у концентрационе логоре, наговестила је потпуни егзодус преосталог српског становништва с Косова и Метохије. Крајем јуна 1942, у околини Приштине је убијено више Срба. Током друге половине 1942, албанске квислиншке формације су појачале терор у готово свим српским селима и насељима.

Један од најмасовнијих злочина над српским становништвом догодио се у Пећи и околини последњих месеци 1943, након капитулације Италије, када је убијено више стотина Срба. Покољ Срба у Урошевцу и околини десио се септембра 1943, када је убијено неколико десетина Срба. На подручју Сиринићке жупе (Штрпце) догодило се више злочина над Србима. Положај српског живља је био најтежи у италијанској окупационој зони, иако је било појединачних случајева заштите. Стање је било тешко и у немачкој окупационој зони. „Најповољније“ околности, условно речено, владале су на територији коју је контролисала бугарска војска, због нетрпељивости између бугарских окупатора и албанског становништва.

Албански квислинзи нису убијали цивилну популацију (у највећем броју Србе) само на Косову и Метохији, већ и у западној и јужној Србији, на Чакору и у Полимљу, у Рожају и Тутину, који су били део пећке префектуре, као и у дежевском срезу који је био део косовско–митровачког округа. Велики злочин над цивилним становништвом догодио се у селу Велика на Чакору 28. јула 1944, када су припадници 21. немачке СС дивизије Скендербег, коју су сачињавали углавном Албанци са Косова и Метохије, убили најмање 428 становника села, претежно, деце, жена и старих људи. Становништво Косова и Метохије страдало је и у логорима и затворима, које су формирали италијански, немачки и бугарски окупатори, као и албански квислинзи. Најпознатији затвори били су у Гњилану, Пећи, Приштини, Урошевцу, Ђаковици. На Косову и Метохији страдала је и Српска Православна Црква. Уништавани су и девастирани манастири, цркве, гробља. Протеривани су, злостављани и убијани свештеници и монаштво Српске Православне Цркве.

Као типове и врсте злочина на Косову и Метохији у Другом светском ратурегиструјемо следеће злочине, које су већином извршили албански квислинзи над српским цивилима: убиства, покушаји убиства, застрашивање, малтретирање, мучење, тровање, рањавање, интернације, затварања, хапшења, пребијање, принудни рад, уцене, отмице, силовања, узурпирање пољопривредног земљишта, обрадиве земље, винограда, шума, горосеча, прогон са поседа, крађа, пљачка, одузимање или уништавање покретне и непокретне имовине, читлучење, отимање стоке. Посебно тежак облик злочина представљали су: отмице жена, девојака, деце, силовања припадница женског пола, присилна одвођења девојака из родитељског дома и удаје без пристанка које су пратиле и присилне промене вере, као и тражење новчаног откупа за отете српске цивиле.

Део српског становништва је протеран са Косова и Метохије или је био принуђен да побегне са ове територије, да би избегао смрт. Процене су да је око 40.000 Срба напустило италијанску, 30.000 немачку, а 25.000 бугарску окупациону зону. Срби су одлазили са овог подручја све до августа 1944. Према нашим истраживањима процењујемо да је интернирано или протерано у избеглиштво између 90.000 и 100.000 Срба.

Обласна комисија за истраживање ратних злочина и њихових помагача за Косово и Метохију, у ДФ Југославији, образована је тек 11. јула 1945. Током рада Комисије, прикупљено је преко десет хиљада пријава, на основу којих је за ратне злочине оптужено само 140 лица. Комисија није радила добро, јер је била под контролом албанских партијских кадрова (комуниста), који нису били наклоњени намери да се документују бројни злочини који су извршили над Србима припадници албанске заједнице.

Српски народ на Косову и Метохији, већином је страдао у директном терору од стране албанских квислинга (око 7.000 жртава), који су деловали самостално или били под командом окупаторских војски и других формација и органа окупационих власти. Међу страдалим Срба има и жртава које су убили окупаторски војници. Процене броја убијених Срба у српској историографији, крећу се од 10.000 до 12.000. Према нашим истраживањима и проценама страдало је између 9.000 и 10.000 Срба (најмање трећина жртава били су колонисти и насељеници, претежно из Херцеговине и Црне Горе).

За време II светског рата је створена и Друга призренска лига, са тежњом да се успостави Велика Албанија. Ко су оснивачи тог покрета и уз чију подршку су деловали?

На политичком плану националистичке снаге на Косову и Метохији ужурбано су приступиле припремама, а потом и стварању политичке организације којој су дали назив Друга призренска лига. Сам назив ове политичке организације није узет случајно, већ представља континуитет и наслањање на политичке циљеве и идеологију Прве призренске лиге, основане 1878. године. Припремни састанак за оснивање Друге призренске лиге одржан је септембра 1943. године у Призрену, а оснивачка скупштина од 16. до 19. септембра исте године такође у Призрену. Припремном састанку присуствовали су представници Косова, Дебра, Струге, Тузи и Улциња, а оснивачкој скупштини представници префектура: Косовске Митровице, Приштине, Сјенице, Пећи, Призрена, Дебра и Тетова.

Истакнута личност у иницијативној групи за стварање 2. призренске лиге био је Џафер Дева у коме је немачка обавештајна служба имала велики ослонац. Већ на оснивачком састанку речено је да Трећи Рајх придаје велики значај овоме скупу и оснивању Лиге која има за циљ „одбрану албанске земље“. У Призрену је од 16. до 19. септембра 1943. основана Друга призренска (албанска) лига, која је прокламовала уједињење Косова и Метохије, Дебра, Струге, Улциња и Тузи са Албанијом, при чему је тражено да се „Великој Албанији“ припоји и косовскомитровачки округ. На скупштини је изабран Централни комитет Лиге са председником Реџепом Митровицом. Ускоро су у осталим крајевима Косова и Метохије формирани окружни, срески, општински и сеоски комитети лиге. Друга призренска лига је окупила најистакнутије сараднике окупатора, од којих су многи били ратни злочинци. Припреме за њено оснивање отпочеле су одмах после пада Мусолинија и у њима су најактивније учествовали Џафер Дева, Бедри-бег Пејани, Аћиф Бљута-Хаџиахметовић и Арслан Бољетини заједно са шефом I одељења београдског Абвера капетаном др Јозефом Матлом и СС капетаном Гинтером Хауздингом.

Поред жеље да се територија округа Косовске Митровице прикључи Албанији оснивачка скупштина се изјаснила за уједињење Косова, Дебра, Струге, Улциња и Тузи с Албанијом. Пошто се организационо конституисала са мрежом својих комитета Друга призренска лига је почела ставове и практично да спроводи. Њен председник Бедри Пејани се 29. марта 1944. године писмом обратио вођи немачког Рајха Адолфу Хитлеру с молбом да се изврши „милитаризација Косова и ослобођених албанских подручја под немачким вођством“. Он велича јунаштво немачке војске која је 1941. године „ослободила“ Косово, а у предстојећим борбама остварило би се „коначно ослобођење албанског народа на страни немачког Рајха“. Под појмом милитаризација Косова и других албанских подручја Бедри Пејани је подразумевао стварање војне организације која би обухватала од 120.000 -150.000 војника. Сматрао је да би таква војна снага могла успешно да се бори са снагама Народно ослободилачког покрета до коначне победе, а потом и после рата да брани тековине те победе.

Каква је била судбина Јевреја на Косову током Другог светског рата? Албански политичари са Косова неретко тврде да су Албанци штитили Јевреје у том периоду.

На Косову и Метохији је углавном страдало јеврејско становништво које је живело у великим градовима – Приштини (око 400) и Косовској Митровици (више од 100). И на овом делу територије Југославије се догодио холокауст, као део немачког плана и расне политике уништења целокупне јеврејске популације. До почетка Другог светског рата 1939. године, на Косову и Метохији су живели само Јевреји Сефарди, а првих ратних година су из Европе пристизали и Јевреји Ашкенази, који су бежали од прогона немачких нациста. На почетку окупације Југославије 1941. године, у релативно кратком периоду своје власти, од два месеца, Немци су у Приштини за све Јевреје завели принудни рад у каменолому и пљачкали њихову имовину, првенствено трговачке и занатлијске радње, на којима је морао да буде истакнут натпис „Jüdischen Geschäft“.

Косовски Албанци су одузимали јеврејске куће, трговачке и занатлијске радње и уцењивали поједине Јевреје и Јеврејску општину, која је опорезивала своје чланство да би исплатила тражене своте. У злостављању Јевреја и пљачки њихове имовине учествовали су и органи албанских власти – Квестуре, и припадници албанског фашистичког Косовског комитета Маљуш Косова (председник Албанског комитета), Џемал бег Исмаил Канли (шеф полиције), Рашид Мемедали (председник општине), Рифат Шукри Рамадан, Махмуд Шабан Пашић, Јахја шех Асан (чланови Косовског комитета). Један од кључних стубова међу албанским сарадницима сила Осовина био је Бали Комбтар, односно „Национални фронт“, албанска националистичка политичка организација, која је пропагирала идеју Велике Албаније, а такође и формирала своје војне формације, чији су се припадници називали „балисти“ (по имену организације) и били сарадници италијанског и немачког окупатора.

Окупацијом и деобом Косова и Метохије, приштински Јевреји су се нашли у италијанској, а косовскомитровачки у немачкој окупационој зони. У Приштину су пристизали и Јевреји из осталих делова окупиране Југославије. Положај Јевреја у италијанској окупационој зони био је подношљивији него оних у немачкој окупационој зони. После капитулације Југославије, у Приштину је пребегло 25 Јевреја из Косовске Митровице, као и око 200 Јевреја из Београда и неких других места у Србији. Сем тога, Немци су у Приштину довели и 45 јеврејских избеглица из Пољске и Аустрије, који су до рата у Југославији били конфинирани у Куршумлијској бањи. За њихову исхрану се бринула Јеврејска општина у Приштини. Рабин у Приштини је био Јосиф Леви, а секретар општине Хајим Давид. Они су, уз помоћ добијених легитимација, успели да неке Јевреје. пребаце у Албанију, у којој су ипак били сигурнији, јер се Албанци у Албанији нису односили према Јеврејима као они са Косова.

Крајем јануара 1942, већина Јевреја, избеглица и емиграната била је ухапшена. Логор је био у Приштини, у једној старој, напуштеној школи. Немци су упутили захтев италијанским властима да им испоруче Јевреје емигранте из земаља које су Немци окупирали или анектирали у претходним годинама (Аустрија, Чехословачка, Пољска). Италијанска војска је 14. марта 1942. изненада блокирала град и логор. Јевреји (њих 51) су предати Немцима, који су их одвели у логор Сајмиште у Београду, у којем су током априла убијени у покретним гасним коморама, заједно са осталим интернирцима. Италијански карабињери су 6. маја 1942. конфинирали све приштинске Јевреје, мушкараца од 14 до 65 година, и потом их интернирали у италијанске логоре у Албанији, пре свега у Берат. Јевреји су у логорима боравили до капитулације Италије, када су сви италијански логори распуштени. У Приштини су остала само деца до 15 година старости, жене и старци.

После капитулације Италије, Приштину су поново заузели Немци, који су 14. маја 1944. извршили блокаду Приштине, похапсили преостале Јевреје и интернирали их у касарне у граду. Претходно је Гестапо затражио и добио од Градске општине у Приштини списак и адресе Јевреја. По доласку, Јевреји су потпуно опљачкани, а затим возом транспортовани у Земун, одакле су одведени у немачки логор на Сајмишту. После три недеље, они су, са групом од 120 Јевреја ухапшених у Црној Гори (избеглице из НДХ под немачком контролом), упућени у нацистички концентрациони логор Берген–Белзен.

Страдање, понижавање и пљачка Јевреја у Косовској Митровици почели су одмах након немачке окупације и успостављања власти. Председник општине у Косовској Митровици, Џафер Дева, иначе агент немачког Абвера од 1936. године, издао је 20. маја 1941. наредбу о одузимању јеврејских имања, а у јеврејске радње су постављени комесари, припадници албанског Косовског комитета. Синагога је демолирана, а књиге и документи из архива су уништени. Јевреји су морали на левој руци да носе жуту траку са натписом „Јуде“, а на њиховим радњама су постављени натписи „Jüdischen Geschäft“. У пљачки радњи, станова и кућа су се посебно „истакли“ сарадници Гестапоа Мамут Перијуц, Рамиз Мулић и Осман Ибраимовић, који је био шеф Комесаријата за јеврејска питања. Немци су августа 1941, уз помоћ албанских фашиста, похапсили све Јевреје у Косовској Митровици, мушкарце од 21 до 55 година старости, и спровели их у косовско-митровачки затвор, у коме су услови били неподношљиви.

Поред већ постојећег, за њих је направљен један импровизовани затвор, у непосредној близини џамије. Јевреји су били приморавани да раде најтеже физичке послове: чишћење септичких јама, клозета, сакупљање смећа са градских улица. Јеврејке у Косовској Митровици су биле одвођене на присилан рад у локалној болници, у којој су свакодневно прале рубље и одржавале хигијену просторија. Средином фебруара 1942, у затвор су доведене и жене са децом. У косовскомитровачки затвор су крајем марта 1942. спроведени Јевреји из Новог Пазара, Дуге Пољане (места између Сјенице и Новог Пазара), Сјенице и Тутина. Они су, уз велике батине, за пет часова препешачили пут дуг 24 километара, од Новог Пазара до Рашке. Од Рашке до Косовске Митровице су транспортовани у сточним вагонима. Код села Придворице су партизани срушили мост, па су заточеници пешке прелазили преко срушене конструкције у други транспорт. Стари и изнемогли Моша Бахар није могао да пређе и стражари су га убили.

У Косовској Митровици је заведена строга контрола кретања Јевреја, како би било онемогућено њихово бекство. Тако је јануара 1942, у покушају бекства ухваћена Матилда Рубен, која је преобучена у муслиманску ношњу покушала да се пребаци у Приштину. Она је стрељана заједно с пет Јевреја који су доведени из Дуге Пољане.Од 136 косовскомитровачких Јевреја, њих 90 је изгубило живот током 1941. и 1942. године. У затвору је стрељано двоје, један је умро у логору у Албанији, један стрељан на Бањици, а њих 88 је угушено плином на Сајмишту и у покретним гасним коморама и сахрањено у заједничкој гробници у Јајинцима. Ових 88 Јевреја су транспортовани у логор на Сајмишту крајем марта 1942. С њима су убијени и Јевреји из Новог Пазара и других места у Рашкој области. Кристофер Браунинг наводи податак да је у логор на Сајмишту 19. марта 1942. транспортована група од 500 Јевреја из Косовске Митровице. И након одвођења Јевреја у логор у другој половини априла 1942, у косовскомитровачки затвор су довођени појединци или групе. Сматра се да је рат преживело 47 косовскомитровачких Јевреја, који су се сви одселили у Израел. Реч је о Јеврејима који су пребегли у италијанску окупациону зону, потом интернирани у Албанију, а након капитулације Италије (септембра 1943. године) побегли и крили се углавном у околини Скадра.

Према подацима Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача Демократске Федеративне Југославије, од 295 Јевреја, 80 их је умрло у логору, седам је стрељано у логору, у Приштини су стрељана двојица, а преживело је њих 206, од којих се 185 иселило из Југославије, највише у Израел, а у њој остало да живи 21 лице.

Према подацима из студије Јаше Романа, до почетка Другог светског рата је на Косову и Метохији живело око 550 Јевреја, а у холокаусту их је страдало 210, што представља 38,2 одсто страдалих. Јевреји на Косову и Метохији су претрпели огромне губитке, близу 40 одсто дотадашње заједнице. Од нешто преко 500 Јевреја страдало је најмање 119, а сигурно више од 200 припадника ове заједнице. Они су као што смо већ навели били жртве холокауста, који је извршио немачки Трећи Рајх.

Поменули сте да су се Албанци из Албаније другачије односили према Јеврејима него косовски Албанци. Познато је и да многи из Албаније имају статус „Праведника“.

Након капитулације фашистичке Италије септембра 1943. године, Јевреји у Албанији потпали су под немачку окупацију. Неколико десетина Јевреја спасили су Албанци у Албанији. Према подацима из Меморијалног центра Јад Вашем у Јерусалиму има потврђених 75 праведника из Албаније. Међутим, такви случајеви спасавања Јевреја се у најновије време повезују са косовским Албанцима и злопотребљавају за пропагандне потребе привремених приштинских институција. Иначе у Јад Вашему, постоје 139 потврђена праведника из Србије.

На сајту Јад Вашема, меморијалног центра из Јерусалима, се каже поред осталог, да је Албанија, једина земља у Европи са муслиманском већином, спасила све Јевреје у Албанији, као и избеглице који су нашли уточиште у Албанији. Такође, су истакли чињеницу, да је Албанија једина земља у Европи у којој се повећао број Јевреја на крају Другог светског рата, у односу на почетак.

У последње време све је више стрела одапетих према Србији у смислу оптужби за „фашизам“ и то управо од оних држава и народа у региону, који су отворено били на страни нацистичке Немачке и фашистичке Италије. Присуствујемо ли својеврсној ревизији историје?

Присуствујемо негативној ревизији историје, нарочито од стране од оних држава и народа, који су били савезници Сила Осовине у Другом светском рату. На територији окупиране Краљевине Југославије, неки народи и националне мањине били су и припадници немачких СС дивизија и других немачких војних формација (Хрвати, муслимани /Бошњаци/, Албанци, припадници немачке мањине у Банату…). Сада се те чињенице прећуткују.

Независна Држава Хрватска је била квислиншка држава и савезник Немачке и Италије. НДХ је објавила рат Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији. НДХ је имала своје војнике у немачким јединицима приликом немачког напада на Совјетски Савез. Ова држава је спровела геноцид над Србима и Ромима, као и Холокауст над Јеврејима. Што се тиче окупиране Србије, преувеличава се улога српске квислиншке управе, која је имала помоћну улогу током окупације, а заборавља се важна чињеница да је територија Србије окупирана од Немаца, била проглашена зоном ратних дејстава, и на тој територији су важиле мере одмазде у пропорцији од 100 убијених грађана Србије за једног мртвог Немца или фолксдојчера и 50 убијених грађана Србије за једног рањеног Немца или фолксдојчера.

Ове мере одмазде су нарочито спровођене у јесен 1941. али и у каснијим ратним годинама: Панчево (стратиште Јабука), Београд (стратиште Јајинци), Шабац, Драгинац, Крагујевац, Краљево, Ниш, Крушевац. Овакве сурове мере одмазде су регистроване и у разбијеној и окупираној Чехословачкој и нарочито у привремено окупираним деловима Совјетског савеза. Постојали су и немачки логори и затвори у Београду (Топовске Шупе), Нишу (Логор на Црвеном крсту), Бору, Трепчи и другим градовима и местима. На Сајмишту је постојао немачки логор који се налазио на територији НДХ, али је био под управом немачког окупационог апарата у Србији, који је постојао од 1941. до 1944. У првој фази уништени су Јевреји од децембра 1941. до маја 1942, и у другој фази 1943. и 1944. страдали су у највећем броју српски антифашисти и цивилно становништво, као и антифашисти из других делова Европе (из Грчке, Албаније, Француске …).

Највећи број жртава из немачког логора на Сајмишту усмрћен је на стратишту Јајинци, у близини планине Авала, надомак Београда. Јевреји који су били заточени у овом логору, у највећем броју жене и деца, угушени су у немачком камиону – душегупки, која је „функционисала“, још само у нацистичком концентрационом логору Хелмно. Нарочито је западна историографија, прве свега англоамеричка, подлегла утицајима негативне ревизије историје у публикованим књигама, на скуповима и конференцијама. Навешћемо најдрастичније примере: британски историчар и новинар сер Ноел Малколм, Кратка историја Босне (1994) и Кратка историја Косова (1998), аустралијски историчар Кристофер Кларк, Месечари: Како је Европа кренула у рат 1914, (2012).