Искра, 7. 11. 2025, Владимир Умељић: О безазленим и опасним плагијаторима, или код Хрвата ништа ново

Др sci Phil. др Владимир Умељић Фото: Вечерње новости, Дарко Дозет

„Све мора да се промени, да би све остало исто.“

Ђузепе ди Лампедуза

Плагијат или крађа идеја и њиховог остваривања (= крађа духовног власништва), народски речено „кићење туђим перјем“, представља тежак морално-етички и правни преступ, заслужује како осуду, тако и презир.

Искушење је несумњиво велико, што се нпр. види и на примеру Виљема Шекспира, без чијег јединственог књижевног опуса би човечанство било духовно безмерно сиромашније, без обзира ко је заиста био његов аутор.

Јер чињеница да би тај необразовани син једног малог рукавичара из дубоке британске провинције требало да је изродио најскупоценије бисере светске књижевности је одувек била постављана у питање. Тзв. Оксфордска теорија заступа став, да је прави аутор био учени племић са двора Елизабете I, Edward de Vere, Earl of Oxford.

По могућству крађа духовног власништва? Ако да, онда за осуду и презир.

Но, шта је када неко пожели да плагира, преузме улогу, да се поистовети са енглеским крволоком Џеком Трбосеком или са мађарском грофицом Ержебет Батори (1560-1614), која би требало да је годинама мучила, сакатила, сексуално злоупотребљавала и убила близу 100 младих девојака и дословце се купала у њиховој крви?

Или са смислено истим и још много масивнијим крвопијама, Адолфом Хитлером, Антом Старчевићем, Антом Павелићем, фра Сотоном (Филиповићем Мајсторовићем)) или Вјекославом Максом Лубурићем, да следи њиховој идеологији и настави са њиховим неделима?

Онда су примерени не само осуда и презир, већ и највиши степен аларма.

Онај несрећни Херострат, који је 356 пре Христа запалио и уништио Артемидин храм у Ефесу, једно од седам светских чуда антике, а само да би ушао у историју, до данас налази плагијаторе свог непочинства, тако нпр. и Марка Дејвида Чепмена, који је из истог разлога 1980. у Њујорку пуцао у леђа (у овом случају нажалост) светски познатог члана Битлса Џона Ленона, и усмртио га.

Сигурно за дубоко жаљење, но када се тај ефекат показује, практикује у области политике, дакле у служби идеологије, онда је опасност експоненцијално већа, јер емпиријски гледано неупоредиво масовнија, погађа тј. угрожава много више људи.

Сваком политички условљеном (не)делу претходи идеологија, што се већ лингвистички самообјашњава, то је старогрчка кованица, настала из појмова идеја, представа (ἰδέα) и поука (-λογῐ́ᾱ), коју је Антоан Дестит де Траси крајем 18. века систематизовао и сажео у појам „Наука о идејама“, односно – идеологија.

Најкасније од 20. века тај појам је негативно поседнут (нацизам, фашизам, усташтво, фалангизам, комунизам, исламизам…). Како у светлу ових искуствених сазнања изгледа оно, што се у данашњој Хрватској дешава?

Када млади хрватски црнокошуљаши као недавно препадну српску децу у Сплиту, која само желе да својим фолклорним наступом барем једно вече обрадују своју у међувремену насилно минимализовану националну заједницу, и забране им да то чине, то је само карактеристични симптом опште социјалне климе, превасходно међутим последица све присутније идеологије Анте Старчевића и Анте Павелића.

Смер развоја одређују највиши хрватски политички и „знанствени“ представници.

За подсећање, недавно је у хрватском Сабору одржан је „Научни скуп о истраживању Јасеновца“, својевремено највећег логора смрти у Југоисточној Европи. Овде кратки извод из референтског прилога политолога И. Вукића:

„У Јасеновцу није било масовних смакнућа, то је био првенствено интернацијски и радни логор за хрватске Жидове и Роме а у мајсторске радионице радног логора добровољно су се јављали и из других делова НДХ за праксу у тим радионицама.

У логору није било веће скупине деце, осим дечака из Јасеновца и околице који су похађали школу за разне обрте. Нису се онде дуже задржавали, а нити су били убијани. На попису Јасеновачког спомен подручја стоји да је убијено 20, тисућа деце, но таква масовна убиства не потврђује ниједан веродостојан извор.

Јасеновац није било лечилиште, али није било ни мучилиште (…)

Јасеновачки заточеници нису масовно убијани него су највише умирали од болести, исцрпљености и старости, у одмаздама због покушаја бега и почињених криминалних дела, од савезничког и партизанског зрачног бомбардовања логора те од скупног бега из логора (…)

Да сам у својим истраживањима дошао до података да је тамо убијено седам хиљада људи колико их је убијено у Сребреници, ја бих се престао бавити даљим истраживањима. Али није било тако, јер сам у својим истраживањима дошао до података према којима је укупан број жртава у Јасеновцу пуно мањи (…)“

Тја, да ли је у Јасеновцу било и једног јединог Србина?

Да ли И. Вукић себе сматра некаквом хорор-верзијом Јакоба Грима или Андерсена а своју публику, закључно са убедљиво већинским делом међународне научне заједнице, малоумном или безнадежно заглупљеном? Некаквим вртићем или обдаништем за ментално хендикепирану децу?

Колико идеолошког екстремизма, колико одсуства најелементарнијег хуманизма, колико презира према истини, према здравом разуму и науци, али и према пијетету и емпатији, моралу и етици, колико бездушног цинизма према невиним геноцидним жртвама овде долази до изражаја, бива дословце слављено?

Или он „само“ жели да плагира Херострата и некако уђе у историју?

А место овог излагања и читавог збивања није била нека забачена сеоска крчма негде у планини а присутни неки фрустрирани удовци и несрећне распуштенице, ноторни алкохоличари и престарела чангризала односно полуписмени мизантропи, који пре подне мрзе себе а поподне читав свет.

Не, то је била најважнија демократска институција једног цивлизованог друштва данашњице, хрватски парламент, у коме су седели изабрани највиши политички представници, по правилу универзитетски образовани, као и професионалци у области политикологије и историографије, доктори наука, дакле припадници водећих државних и социјалних елита народа и земље.

Њихов најмањи заједнички садржалац није међутим била државничка и социјална одговорност за свој народ и земљу, као и прека, суштаствена потреба да вазда остану верни хуманистичким принципима и етичко-моралним смерницама за младе и старе, већ непревидиво и искључиво србофобија тј. србомржња.

Њихове смернице циљају на младе, не би ли што пре навукли на себе црне кошуље.

На први поглед тешко схватљиво, у извесном смислу апсурдно, но и Хитлеров министар пропаганде Јозеф Гебелс је нпр. поседовао докторску титулу а искуствено сазнање је да образовање није у стању да надокнади етичко-морални дефицит, као и да одговорност за политичаре (и не само за њих) не ретко представља једну врло растегљиву, релативну величину, која у принципу подлеже само сопственој интерпретацији.

У Немачкој је постављање Холокауста у питање кажњиво по Кривичном законику. Може ли се замислити реакција у Израелу, ЕУ, САД и читавом свету ако би неком пало на памет да у берлинском Бундестагу организује неки „Научни скуп о истраживању Аушвица“, при коме би се изнеле тврдње да је то био „првенствено интернацијски и радни логор за Јевреје и Роме а у мајсторске радионице радног логора добровољно су се јављали и из других делова Немачке за праксу у тим радионицама. У логору није било веће скупине деце, осим дечака из околине Аушвица и околице који су похађали школу за разне обрте. Нису се онде дуже задржавали, а нити су били убијани (…) Аушвиц није било лечилиште, али није било ни мучилиште (…) Заточеници Аушвица нису масовно убијани него су највише умирали од болести, исцрпљености и старости, у одмаздама због покушаја бега и почињених криминалних дела, од савезничког зрачног бомбардовања логора те од скупног бега из логора (…)“?

Тешко, јер такав неко би одмах завршио или у затвору или на психијатрији.

Но у Загребу је у односу на Србе и на Србоцид хрватске државе 1941-1945. буквално све дозвољено и – не чује се ни реч осуде њихових тутора, у ЕУ, САД, али ни у читавом свету. Недостаје међутим и иоле одговарајућа реакција српског парламента, Владе, Музеја жртава геноцида, медија…

Српска Скупштина до данас није изгласала преко потребну Резолуцију о Србоциду у хрватској држави 1941-1945, нема споменика или тргова и улица србоцидних и јасеновачких жртава, нема Музеја Србоцида, грешни и погрешни, кататотични зимски сан културе националног памћења је код Срба тј. код њихових највиших политичких представника још у току.

Тако да разноразни Вукићи и Јукићи могу да и даље неометано славе своје црне мисе.

Јавили су се, на срећу, и другачији гласови у Хрватској, нпр. историчар Хрвоје Класић:

„Не само што је то срамота и што се догађа у хрватском друштву.

Мене ово што смо видели данас и што се догађа уназад неколико месеци, а у принципу и протеклих 35 година, јако подсећа на причу око „За дом спремни“. Ми имамо данас веће усташе од усташа. Невероватно је да имају такву храброст. Али, зашто и не би, у оваквој Хрватској то је мејнстрим. И не бих рекао да је то ревизионизам, то је отворено усташтво.

Овде се сада усташтво настоји прихватити као облик хрватског патриотизма.

Не муче ме у овом случају ревизионисти, јер су безначајни у свету науке и хрватском друштву, мене брину ови политичари крај њих. Колико су спремни зажмурити и колико релативизовати, кад су спремни то учинити за највећу срамоту хрватске историје. Ако те злочинце виде као патриоте.

Шта ће се догодити сутра у овом валу десног екстремизма?“

Да, несумњиво есенцијално питање јесте – шта ће се догодити сутра?

Да ли ће дакле сутра опет постати легитимно, да млади хрватски црнокошуљаши не само препадну српску децу у Сплиту или било где другде у данашњој ЕУ-Хрватској, која само желе да својим фолклорним наступом барем једно вече обрадују своју у међувремену насилно минимализовану националну заједницу, и забране им да то чине, већ да и дође до плагијата осведочене ситуације у Јасеновцу, тако сведочење преживеле мученице тог логора смрти из времена Србоцида 1941-1945. Нирване Бочине, када та деца јаучу: „Чико, немој да нас кољеш!“ а усташа одговара:

„Не бојте се, чика ће то полако!“?

Питање, дакле, да ли је Вилијем Шекспир био један плагијатор је већ по природи ствари академског карактера и превасходно од културолошког значаја, уз олакшавајућу околност да необразовани син једног малог провинцијског рукавичара у суштини и није био класични плагијатор, већ ако је то заиста било тако, само непоштени и неморални профитер стицаја околности.

Безазлено у смислу било какве опасности по друге.

Едуард де Вере му је наиме, по Оксфордској теорији, свесно и добровољно предао своја дела да их објави под својим именом, јер сви ти тричави Хамлети, Магбети, Ромео и Јулија, Јулије Цезар, Отело, итд. нису били достојни коленовићског статуса седамнаестог грофа од Оксфорда на енглеском двору.

Noblesse oblige тј. отменост обавезује. Мада не и на памет.

Но колико је у политичком и социолошком смислу заправо болесно једно друштво, у коме се намећу овакве патолошке теме? И то од стране његових водећих елита? У коме је постало потребно да се човек моли за оне Хрвате, који не следе и не желе да плагирају геноцидну идеологију Адолфа Хитлера, Анте Старчевића и Анте Павелића? А о Србима на њиховом дохвату руке (= ножа) да и не говоримо.

То време, тако хрватски историчар Хрвоје Класић, траје већ „протеклих 35 година“.

Не, то време траје читавог 20. века, крајње радикализовано 1941. године. Прекјуче Мачва и Посавина (Први светски рат), јуче масовни помор Срба на Козари (Други светски рат), данас „Бљесак“ и „Олуја“…

A сутра?

Неки нови Јасеновац, Глина, неко ново Јадовно, Јастребарско, бездане херцеговачке јаме, Пребиловци? Зар је Томпсоново: „За дом спремни!“ заиста постало највиши домет хрватске уметности, докле ће широм земље да одјекује острашћени урлик домаћих „патриота“: „Убиј, убиј, убиј Србина!“?

Зар то да буде најпрепознатљивији параметар националне припадности?

Хоће ли у овој данашњој Хрватској сутра почети да устају немртви из Дракулиног гробља и опет омасовити „народно стваралаштво“ оним: дубокоумним „Улаз у радњу забрањен Жидовима, Србима и псима!“, „Србе на врбе!“ и „Ја не пијем далматинског вина, него крви Србина из Книна!“?

Но чему узбуђивање, све је релативно, када је већ број жртава Србоцида хрватске државе 1941-1945. у Јасеновцу по И. Вукићу мањи од броја жртава ратног злочина у Сребреници, зар не?

Том поразном стању и растућем тренду у данашњој Хрватској су, још једном, примерени не само осуда и презир, већ и највиши степен аларма. Не стоји узалуд на улазу у некадашњи нацистички концентрациони логор Дахау:

„Ко жели да се геноцид заборави, тај жели да се он понови“.

Претеривање? Нереално? Манија гоњења? Параноја? Зар се не налазимо у 21. веку, у ери либерализма и поштовања недељивих људских права, зар расистичке убилачке идеологије прошлог столећа нису већ одавно завршиле на ђубришту историје?

Зар у ЕУ-Хрватској не влада ЕУ-демократија?

Или је можда ипак велики италијански мислилац са Сицилије Ђузепе ди Лампедуза био у праву, када је о притворности, неискрености и дволичности бескрупулозних политичких протагониста те вечите игре написао:

„Све мора да се промени, да би све остало исто.“

Шта, дакле, ако све више нарастајући идеолошки, вербални и материјални плагијати тих старчевићских и павелићских „кула светиља“ дефинитвно ревитализују њихов стари, оригинални корен и поново добију превагу, ако се покаже да је и Хрвоје Класић имао право својом горком констатацијом:

„Ми имамо данас веће усташе од усташа.“?

Dr sci Phil, dr  Владимир Умељић