Политика, 13. 9. 2013, Предраг Симић: Да ли је Србија крива за Први светски рат?

Српска војска полази у Велики рат Фото: Архива

Слика која је у свету створена о Србији током грађанског рата у бившој Југославији у много чему је прати и данас, упркос свим променама које су се у међувремену догодиле. Зоран Ђинђић је својевремено сматрао да ће бити довољно да у Србију дође „десетак великих америчких корпорација“ да би се та слика променила, али је његово убиство марта 2003. године вратило Србе међу „лоше момке“.

Према тадашњој оцени Међународне кризне групе, Србија је поново „наликовала на Милошевићево време без Милошевића“ и остала „криминализована држава“. Иако се током последњих десетак година ова слика донекле променила, последице медијског рата и данас у много чему утичу на став западног јавног мњења према Србији и њеној европској перспективи.

Један од важних аспеката овог рата био је историјски ревизионизам који је припремио западно јавно мњење за војне интервенције на Балкану 1995. и 1999. године. Неке од тадашњих „инстант историја“, попут „Балканских духова“ Роберта Каплана или „кратких историја“ Босне и Косова Ноела Малколма, данас су обавезна литература на Оксфорду и другим западним универзитетима. Заједнички став ових књига јесте да су Срби и на почетку и на крају века били извор ратова у Европи. Због тога су и поруке извештаја Карнегијевих комисија о балканским ратовима из 1912–1913. и 1996. гласиле да Запад само силом може зауставити дивљаштво на Балкану и наметнути његовим народима цивилизовано понашање.

Приближавање стогодишњице избијања Првог светског рата дало је повод новим студијама које другачије виде његове узроке у складу с новим реалностима у Европи после хладног рата.

Примери нове историографије јесу недавно објављене студије Кристофера Кларка „Месечари: како је Европа кренула у рат 1914. године“ и две књиге Шона Мекмикина, „1914 – одбројавање до рата“ и „Руско порекло Првог светског рата“. Њихова гледишта би се, у најкраћем, могла сажети у следеће. Повод за рат био је „српски тероризам“, чија је прва жртва био принц Франц Фердинанд. Настављајући Капланову тезу да је „историја ХХ века почела на Балкану“ и да највећа зла ХХ века (тероризам, нацизам) имају балканске претече, оне у Младој Босни виде претече Ал Каиде. Укратко, у њима се тврди да кривицу за рат сноси Русија, која није допустила Аустроугарској да казни Србију, чиме је увукла Европу у први од два велика оружана сукоба у ХХ веку. Ове студије оспоравају владајуће ставове историчара, укључујући и немачке (на пример, Фрица Фишера) о узроцима Првог светског рата, али одговарају новим политичким реалностима у Европи после хладног рата.

На иницијативу Француске, у Сарајеву ће се 2014. одржати централна европска свечаност поводом сто година од почетка Првог свет ског рата и тај догађај ће ову расправу из професорских кабинета извести и на политичку сцену. На месту где су се некада у Сарајеву налазили Музеј Младе Босне и где су изливене стопе Гаврила Принципа биће подигнут споменик Францу Фердинанду упркос противљењу Републике Српске, једног од два ентитета који чине дејтонску Босну и Херцеговину. Неупућенима у нову проблематику требало би поменути да је Гаврило Принцип једини Србин који се помиње у школским уџбеницима историје у Европи, у којима се Први светски рат данас означава као „први европски грађански рат“, који је почетком ХХ века прекинуо токове европске цивилизације који су настављени француско-немачким помирењем и стварањем ЕЗ, касније ЕУ. За разлику од Версајске конференције, која је у „клаузули о кривици“ за његово избијање окривила немачки империјализам и, како неки западни историчари тврде (на пример, британски историчар Едвард Хејлит Кар), тиме довела до доласка нациста и Хитлера на власт и Другог светског рата, у светлу нове историографије, та кривица пада на Србију и Русију, „које су гурнуле Европу у братоубилачки рат”.

Симболика Првог светског рата била је повод и другачијим политичким иницијативама последњих година. Грчка је, на пример, својевремено предложила да се све преостале балканске земље 2014. године, на стогодишњицу почетка Првог светског рата, приме у Европску унију. Тиме би се, према замисли грчких политичара, заокружило помирење у Европи после Другог светског рата, али и пројект европске интеграције.

Други талас кризе еврозоне, који је почео у Грчкој, гурнуо је у страну ову иницијативу и отворио пут другачијим интерпретацијама с потпуно неизвесним политичким последицама. Да подсетимо: један од главних узрока распада и грађанског рата у бившој Југославији била је жеља њених западних република да „побегну са Балкана” и „врате се у Европу“, којој „не припадају ни Србија ни друге југословенске републике”. Двадесет и две године после распада Југославије, то је реалност постјугословенског простора. Иако је последња деценија донела мир и обнову сарадње на њему, ожиљци су остали. Они који у то сумњају могу се ових дана уверити у Вуковару, у коме се води огорчена борба против повратка ћирилице као симбола рата, „Оријента“ и „не-Европе“. Упркос томе што је ово писмо уласком Бугарске постало једно од званичних писама Европске уније.