Хагиа Софија, Цариград, фокусино на ромејско наслеђе пре џамијања, илустрација Фото: Википедија
У листу „Политика” 12. марта је објављен текст „Ми смо добре комшије”, који се бави историјатом добрих односа између Србије и Турске. Примери наведени у тексту су тачни и добро је подсетити их се. Међутим, није згорег да се присетимо објективније слике односа између Србије и Турске.
Вазалство, које се спомиње у тексту, није било добровољно служење Турској, напротив. Мудри и тактични деспот Стефан Лазаревић после смрти свог оца на Косову није имао другог избора него да постане турски вазал, не би ли спасао шта се спасти може од „страха Исмаиљћанскога”. Поред тога, морао је да своју сестру принцезу Оливеру да Бајазиту. Деспот Стефан је ратовао на турској страни код Ангоре против Тамерлана, где се исказао јунаштвом и ратничком вештином, те је њему и његовим оклопницима дозвољено да оду с бојног поља, за разлику од Бајазита, који ће напослетку скончати као његов заробљеник. У свом бегу деспота Стефана прате Монголи, те им он поставља заседу код места које се и данас зове Срп-гази, Српски победник. По повратку у Србију, деспот Стефан не ратује више за Османлије. Прикључује се витешком реду Змаја, који је основао угарски краљ Жигмунда како би зауставио продирање Османлија у Европу. Тиме пада у воду тврдња да су Срби и Турци наступали као савезници, јер се од принуде не стварају савезници, већ вазали.
Помиње се и веза између Београда и Истанбула (бившег Константинопоља, односно Цариграда) тиме што се наводе Београдска капија у Истанбулу и Стамбол капија у Београду. Аутор као да је заборавио на Београдску шуму, Белграт ормани, где су нимало мирољубиво и својевољно насељени Београђани после пада наше садашње престонице 1521. године. Султан Мехмед Освајач наложио је да се око 200 српских породица исели из Београда јер су се исказали као одлични шајкаши и нанели озбиљне губитке Османској морнарици током опсаде града (ето како смо били савезници), али и зато што је у Београду римски аквадукт, тј. водовод савршено функционисао, што није био случај у Истанбулу, који је био пун римских/византијских аквадуката, које Османлије, за разлику од Срба, нису знале да одржавају. Током те епопеје наших предака, који су под принудом морали да напусте родни град и пешке пређу 965 километара, из Београда су пренете мошти Свете Петке, које је касније откупио влашки војвода, те су данас у румунском граду Јашију. Питање је шта би било с њима да су остале у Турској, имајући у виду шта је учињено са моштима Светог Саве на Врачару. Османлије су више пута рушиле Београд, односно „Кућу џихада”, како су га назвале, и расељавале становништво током 17. и 18. века.
Званична историја није прећутала употребу српског језика на османском двору. Напротив, свако ко се иоле озбиљније бави историјом Османског царства зна за наведени податак.
Набијање на колац, отимање деце за данак у крви (иако је било и много примера где су родитељи децу давали у данак јер је од положаја јањичара могло даље да се напредује и да се обезбеде егзистенција и каријера), спаљене цркве и забране да се обнове, силовање и отимање жена… Као Дробњаку, врло добро ми је познато порекло мог презимена када су моји преци једном османском аги просули дроб јер је хтео да се ожени девојком из нашег племена. Прича о променама презимена због супротстављања Османлијама пуне су Србија, Црна Гора, Херцеговина, Босна и Македонија.
Постоји и други доказ да нисмо браћа, како се тврди у тексту. Према званичним подацима српског ДНК пројекта „Порекло”, Срби с Турцима немају генетских сличности. Турски ген је на нивоу статистичке грешке међу Србима. С друге стране, словенски, тј. српски ген је чест међу Турцима, управо због отимања жена и одвођења мушке деце у јањичаре, од којих је чак 16 српских великих везира, али и миграција људи који су ишли као трговци, занатлије и шегрти у Турску. Неки су се вратили, а неки остали у Турској. Због оних који су остали у тој земљи, а којих има много, Србији је у интересу да има добре односе с Турском Републиком. Али не смемо себи замазивати очи, јер је неоосманизам и даље јак, а Србија има своју вазалну улогу у њему.
Турска и Србија треба да остану добри партнери, да се фокусирају на трговину, туризам, енергетику и многе друге гране привреде, од чега имамо користи и ми и они. Заједно смо живели на овим просторима, те је било времена мира и суживота, што је аутор добро приказао у тексту. Али све се на крају своди на интерес, а не на братство. Нарочито не на непостојеће братство. Пријатељи и партнери да, браћа не.
Милан Дробњак,
туристички водич и дипломирани оријенталиста
