Радио Гораждевац, Kosovo Online, 18. 7. 2025, Велика Хоча памти: 27 година од отмица и убистава у ораховачкој општини

Велика Хоча: Спомен на нестале на Косову и Метохији Фото: ИН4С, КМ новости

На данашњи дан, пре тачно 27 година, почео је талас отмица и убистава Срба и Рома у општини Ораховац. Данас је, у присуству свештенства, чланова породица, представника институција и удружења, као и око 200 људи, код споменика са 84 имена, служен парастос мученички пострадалима у периоду од 1998. до 2000. године.

Парастос су служили парох великохочански Вуксан Костић, парох ораховачки Милан Станојевић и отац Кирило из манастира Дечани. У Великој Хочи се и ове године сабрало више од 200 људи који памте и подсећају – да злочини не би били заборављени.

Посебан тренутак скупа била је „Заветна песма“ професорице српског језика из Ораховца Оливере Радић, коју је говорила тихо, али потресно, пред свима окупљенима.

Обраћајући се у име свих страдалих, Радић је рекла:

„Ја сам душа која тражи да ме поштујете и да ме се сећате. Која тражи да памтите то што су ми учинили.“

Додала је да је свако од тих 84 имена и више од броја – прича, живот, завет.

„Ја сам звоно са звонаре у Брњачи у ветар у листу заветног храста у Браточини и у звуку локомотиве у Ораховцу. Молим вас – будите ту, да ходам са вама по овој земљи за коју сам дисао до задњег даха.“

У име Канцеларије за Косово и Метохију Игор Поповић рекао је да су пострадали зато што нису желели да напусте своје домове, и зато што су били Срби.

„Ово страдање је жива рана која дан-данас боли и не пролази. Као да покушавате да држите говор на Голготи,” казао је Поповић.

Говорећи о одговорности и неправди, рекао је:

„Наша браћа пострадала су зато што терористи ОВК нису желели Србе на овим просторима, а њиховом отмицом и погубљењем хтели су да застраше остале да напусте овај крај. Боли и то што терористи и организатори, извршиоци злочина нису пронађени и кажњени све ове године, иако видимо да се за сличан злочин отмице израелских цивила разара цела Газа. И поред свих међународних група истражитеља Унмика, Еулекса и Хашког трибунала нема суђених и кажњених, већ се још ОВК означава ослободилачком организацијом и борцима за слободу“, казао је Поповић.

У свом обраћању, Александар Мицић, председник Привременог органа општине Ораховац, истакао је да Хоча и Ораховац нису само места страдања, већ и живота и обнове.

„Сабрали смо се не да говоримо пуно, већ да тихо и молитвено кажемо: нисмо вас заборавили. Нити ћемо. Имена ових људи уклесана су у камен, али пре свега – у наша срца,“ рекао је Мицић.

Казао је да су се сабрали како би се поклонили сенима мученички пострадалих Срба који су својом крвљу запечатили своје сведочење вере, идентитета и припадности.

„Овде смо да тихо, молитвено и достојанствено кажемо нисмо вас заборавили, нити ћемо. Имена људи уклесана су у камен, али и наша срца. Они нису бројеви у извештајима, нити сенке прошлости, они су наши и остали су са нама. Њихови гробови су наша света места, њихова жртва наш путоказ“, казао је Мицић.

Додао је да је дужност свих да остану достојни.

„Наша је дужност да истрајемо, да говоримо језиком мира, али јасно, гласно и са достојанством. Наши мртви нас гледају, а наша деца нас прате.“

Весна Бошковић, руководилац Групе за нестала лица у Комесаријату за избеглице и миграције, говорила је о болу породица које још увек чекају правду и истину.

„Отварају се ране које никада неће зарасти докле год будемо имали снаге да се сећамо. Не можемо изневерити њихова страдања,“ рекла је Бошковић.

Посебно је указала на политичке опструкције у решавању случајева несталих.

„Жртва сваког појединца нас обавезује да им вратимо једино што им је после живота остало – вечни мир.“

Негован Маврић, из Удружења породица киднапованих и убијених, подсетио је на сваку жртву именом и презименом, и поручио да заборав не долази у обзир.

„На овом споменику још увек фали 30 имена – а ми нећемо да одустанемо,“ рекао је Маврић.

Говорећи о сопственом искуству, додао је:

„Можда би неко волео да ћутимо, али не смемо. Наши људи су овде киднаповани, убијени. Наши људи су овде око нас сахрањени. И ми само хоћемо да се ти људи врате својим породицама“.

„Не можемо да заборавимо 12. мај 1998. године када је први страдао Александар Мицић. И данас ми је пред очима његово укочено тело, када смо га пребацили из полицијског возила. Сећамо се да се Југослав Костић који је пошао на посао није вратио. Сећамо се да је 17. јула нападнут град Ораховац, и да је заузет Дом здравља, заробљени лекар, техничар и бабице. И данас сам осетио мирис жита као тог 18. јула када смо чули да је страдало Ретимље, Оптеруша, страдали наши Срби на послу, путу, у својим кућама“, казао је Маврић.

Заветна песма – две строфе

У тренуцима молитвене тишине, док су породице прилазиле споменику са цвећем и свећама, Оливера Радић је говорила:

„Ја сам чувао винограде у Петкопољу тога лета и орао дедину њиву. Ја сам са знојем жњео жито са кумовима који су то престали бити.“

 

И на крају песме, порука која је сабрала бол и наду у једно:

„Ја данас имам само душу. Ја сам сада дах на Душановој фресци у цркви Светог Николе и сјај у очима на одсеченој глави Светог Јована Крститеља.“

Данас, из Велике Хоче, послата је порука – опроштај је могућ, али заборав не. Имена, лица и душе 84 мученика, и свих осталих несталих, чувају се кроз молитву, реч и завет.