Курир, 24седам.рс, 31.8.2021, Јуначка борба три српска села у Републици Српској

Ратна болница

Иљић каже да је формиран и санитетски вод на чијем челу је био Станислав Јовановић, који је у том тренутку био апсолвент медицинског факултета.

– Он је радио буквално све: од најпростијих захвата до вађења зуба, порођаја и ампутирања делова тела. Била је то права ратна болница која је функционисала у ратним условима. Проблем је био недостатак санитетског материјала, лекова и немогућност трансфузије крви. Због тога је доста људи, нажалост, преминуло од рана које би у нормалним условима лако биле саниране. Наиме, др Станислав би све урадио како треба, али није било услова за трансфузију крви, тако да су ти младићи умирали по неколико дана – каже он.

О каквим условима се радило можда најбоље сведочи случај тада 19-годишњег Саше Цвјетиновића којем је др Станислав ампутирао ногу без анестезије – тестером за сечење жељеза и тако му спасао живот.

Доктор је после операције рекао:

– Саша је био храбар. Ниједном није испустио глас. Да није тако храбар и спреман да трпи, можда не би ни преживео.

Сахране обављане ноћу

Током 74 дана окружења Смолуће ништа није било препуштено случају.

– Организована је и позадинска служба. Одређени су људи који су били задужени за прављење крстова и сандука за погинуле. Откупљена је парцела која је служила као гробље, пошто су два смолућка гробља већ била пуна. Проблем је био што је гробље било изложено непријатејској снајперској ватри, тако да током дана нисмо могли да одржавамо сахране. Моја снаја је, заједно са једном старицом, погинула током гранатирања. Обе су сахрањене после поноћи јер је једино тада било безбедно – прича Иљић и додаје:

– Поред тога, формирана је и полиција, притвор, па чак и ратни суд. Већих проблема није било, али ратни суд је служио у случају да до њих дође.

Иначе, у оквиру Смолуће је постојало и једно насеље у којем су живели муслимани.

– Они су све време били заједно са нама и нико их није дирао током целог тог периода. Они су чак и плакали кад смо одлазили, не знајући како ће се њихови сународници опходити према њима када ми одемо – каже Иљић.

Пропаганда

Током целог периода док су се налазили у окружењу, Срби који су се налазили у Смолући су слушали радио станице из околних муслиманских места. Из њихових сведочења данас можемо да видимо да је муслиманско-хрватска страна пропагандну страну рата далеко озбиљније схватила, за разику од српске која је сматрала да ће истина на крају победити.

– Сећам се да смо на радију слушали муслиманску пропаганду у којој новинар из Тузле, Салих Бркић, безочно лаже о стању на фронту. Говорио је да су „агресори из Смолуће“ напали тенковима, да су од „300 српских специјалаца њихове снаге убили 200“, да ми имамо „најсавременије оружје“ итд.

По њиховој причи, ми смо стално њих нападали, а чињеница је да смо једва успевали да се одбранимо и преживимо. После рата сам видео и да је, у то време, њихова пропаганда ишла дотле да је једна њихова телевизија узела снимак из емисије „Знање и имање“ још из времена СФРЈ, на којем је један домаћин из Потпећа. Они су тај снимак представили као њихов, говорећи да Срби у Потпећу нормално живе, обрађују земљу и хране стоку. Истина је била да је и тај човек у том тренутку, као и сви Потпећани, био у окружењу у Смолући, а да је његова кућа опљачкана и спаљена.

Веза са српском војском

Како је време пролазило, многи су почели да губе наду да ће спасити своје и животе својих најближих.

– У једном тренутку сам се помирио са тим да ћемо сви да будемо убијени. Једноставно, све је био на њиховој страни. Нас је толико колико нас има, а сваким даном нас је било све мање јер су људи гинули. С друге стране, непријатеља је било неупоредиво више, а при томе су могли увек да доведу и појачање.

Неки појединци су покушали сами да се пробију до српских територија. Нажалост, сви су лоше прошли. Један човек им је пао у руке и њега су мучили разним методама, чак су га и лемилицом палили. На крају је убијен. Неки су погинули када су ноћу улазили у Потпећ у намери да покупе ствари које су им остале. Многи од њих су ухваћени и убијени. Тако је страдао и један човек средњих година из Попећа. Он је, мислећи да га нико неће дирати јер никоме ништа нажао није учинио, на своју руку отишао у своје село. Тамо су га одмах заробили и измасакрирали. Тело му је пронађено тек после рата – прича борац из Потпећа.

Агонија је трајала све док везиста из Смолуће није налетео на везу са колегама из Војске Републике Српске на Мајевици.

– У почетку везисти с друге стране нису веровали да су у питању Срби, мислећи да муслимани покушавају да их преваре. Ипак, погађањем датума слава и на друге начине схватили су да се ипак ради о Србима. Тада је успостављена веза са командом Прве мајевичке бригаде – прича Иљић, док борац из Потпећа додаје:

– Када је коначно остварена веза са Мајевицом, нама је било много лакше јер смо знали да се сада зна за нас. Тада се и у медијима у Републици Српској и Србији почело причати да је 6.000 људи у окружењу и да им је прети масакр. Неријатељи су онда схватили да би помоћ могла убрзо да нам стигне, па су напади постали интензивнији. Међутим, с обзиром да смо тада имали везу са нашом војском на Мајевици добили смо могућност артиљеријске подршке. Са нама је био један момак, који је био геометар, тако да је одлично познавао карте. Тако да је, кад год би нас непријатељи напали, он радио везом јављао нашој артиљерији на Мајевици координате где да гађа.

Операција “Смолућа”

Десетак дана пре извлачења покушан је пробој из правца Озрена, али је то завршило неуспешно. Озренци су имали 15-ак погинулих, а изгинуло је и неколико бораца из Смолуће.

– Онда је одлучено да се започне озбиљнија акција. Здружене јединице из неколико градова су успеле да пробију линију до нас. Речено нам је да имамо 24 сата за евакуацију, што је и учињено без панике и већих проблема. Неколико људи је остало у Смолући и они су, нажалост, лоше прошли. Готово сви, међу њима и једна старица, су побијени – каже се Иљић, а борац из Потпећа се присећа:

– Када су наши дошли и када је почело извлачење, био је до тог тренутка најсрећнији дан у мом животу. Прво су евакуисани рањеници, деца и старци, а ми борци смо изашли последњи. Евакуција је спроведена у најбољем могућем реду.

Становништво Смолуће, Потпећа и Тиње се углавном населило у села на подручју општине Угљевик. Биле су то напуштене куће муслимана који су избегли на страну које је контролисала тзв. Армија БиХ. За разлику од српских села која су остала под муслиманском контролом и која су потпуно уништена, муслиманска села под српском контролом нису рушена тако да су избеглице имале где да се уселе.

На гробљу у Бијељини је подигнут заједнички споменик за све погинуле људе из Смолуће, Потпећа и Тиње.

– Споменик је у облику тростране призме на којем су исписана сва имена погинулих. Сва имена су на једном споменику јер се никада нисмо делили и кроз све смо заједно прошли – објашњава Иљић.

Смолућа данас – село које не постоји

Смолућа је после протеривања Срба потпуно девастирана. Муслиманске јединице из Лукавца и Сребреника су се, по уласку у село, чак и сукобиле око поделе плена. Све је покрадено и уништено, тако да ни једна кућа није остала читава.

Данас то село не постоји о чему сведоче и фотографије које је екипа портала 24седам направила по одласку у ово место. Остаци кућа углавном више не могу ни да се виде с пута, јер су потпуно зарасли у шибље и коров.

Колику мржњу према Србима су непријатељи гајили довољно говори и скрнављење српског гробља. На многим споменицима слике покојинка су полупане, а крстови поломљени.

О односу муслиманско-хрватске стране према догађајима у Смолући најбоље говори снимак прославе годишњице сребреничке чете, који може да се пронађе на Јутјубу, у којем неки од оних који су нападали на Смолућу кажу да им је најтеже искуство из рата била борба против „агресора из Смолуће“. Ти „агресори“ су бранили свој кућни праг, који им припада генерацијама, о чему сведоче и надгробни споменици стари стотинама година.

Није наодмет поменути и да се Смолућа помиње још на попису 1533. године, те да је постојала и Смолућка нахија која је обухватала неколико села у којој су Срби православне вероисповести чинили већину становништва. Можда су баш зато, муслимани и Хрвати из околних места, који су „ослобађали“ Смолућу, Потпећ и Тињу од становника тих села, скрнавили и рушили српска гробља, како ни мртви „агресори“, који су умрли пре пар стотина година не би имали мира.

Од Смолуће остала само душа

Једино што је у Смолући после рата ново јесте центар за одвикавање зависника од наркотика који је смештен у некадашњем војно-наставном центру. Становници околних села долазе и секу оно што је остало од шуме.

Једини досељеници су две-три бошњачке породице које су тамо купиле земљиште.

– Смолућа је село без становника и кућа. Осала јој је само душа – каже Иљић. Власти Федерације БиХ су после рата, желећи да покажу како подстичу повратак Срба, становницима вратиле имовину која више не постоји.

– Враћене су нам куће и остали објекти који више не постоје. Подигнута је и тужба за повратак имовине, али је тамошњи суд опструкцијом спречио да до процеса дође. Тражено је да се за месец дана прикупи око 600 докумената од људи који се сада налазе широм света. Наравно, нисмо успели то да скупимо за тако кратак временски рок, тако да је суд донео решење да обустави поступак – објашњава Иљић и додаје:

– Расписан је и конкурс за обнову имовине, по условима које је готово немогуће испунити. Тада је само 12 људи испунило те услове. Њих су све сместили у зграду амбуланте. Сви су били у једној просторији, док је поред те амбуланте било неколико празних зграда. Они су тамо провели три-четири године и за то време су им изграђене три куће од по 28 квадрата. Дакле, опструкције су вршене на све начине како се нико не би вратио.

Прича о Кости

Коста је био из Потпећа, али је у родном селу ретко боравио. Био је то мангуп који је углавном живео по градовима у Хрватској. Авантуриста по природи, Коста је живео „пуним плућима“. Због свог немирног живота није му био стран ни боравак „иза браве“, одакле је често и бежао. Волео је да попије, коцка и да до новца дође на лакши начин. По природи добрица, али није презао ни од туче у пијаним кафанским ноћима.

Рат га је затекао у Лепоглави у једном од његових боравака с погрешне стране решетака. Једног дана понуђено му је да му смање казну, ако оде на ратиште, што је он радо прихватио. Убзро су га послали у Осијек, а Коста је још брже побегао и запутио се у своје родно село.

По почетку ратних сукоба у БиХ, он се прикључио одбрани свог краја. Према сведочењу његових сабораца био је један од најхрабријих.

– Стално је говорио да му је једино жао што не може да се потуче са непријатељем, јер из пушке може да те убије свако, а на „фер тучу“ би био спреман да изађе против десет људи – прича један од његових сабораца. Када су Потпећани избеги у Смолућу, Коста је први током ноћи почео да иде у своје село које је сада било под контролом непријатеља.

– Неко би му рекао где му је у кући остало цигарета, хране или нечег дугог што нам је недостајало и он би отишао да то покупи, надајући се да муслимани нису већ однели – прича његов саборац.

Посебно је било занимљиво што је Коста, без обзира на његову прошост, био изузетно поштен.

– Неки људи су имали сакривен новац или неке друге драгоцености. Они би му рекли где се то налази и он би одлазио да им то донесе. Мојој ујни је на пример донео новац, до последњег динара, који је био сакривен у кући. Могао је да каже да није нашао и да узме себи, али није то учинио – каже његов саборац.

Пар дана пре евакуације Коста се са још пар момака запутио у Потпећ. Тада су их непријатељи приметили и отворили ватру на њих. Један је погинуо, остали су се разбежали, а Коста је нестао. Сви су мислили да је погинуо. После недељу дана је евакуисана Смолућа и сви они који су били у Смолући су дошли на Озрен.

На изненађење свих, убрзо се појављује и Коста, који се више дана крио у напуштеном Потпећу.

– Он је нашао радио са батеријама у некој кући и чуо да је дошло до евакуације. Затим се, потпуно сам, провукао кроз читаву непријатељску територију до Озрена. Када смо га угледали нисмо могли да верујемо. Постао је „главна звезда“ – прича његов саборац.

Коста се убрзо добровољно јавио у једну од специјалних јединица, желећи да настави борбу за свој народ. Нажалост, месец дана касније је у једној акцији нестао, а пре неколико година пронађен је скелет за који се ДНК анализом утврдило да је његов.