Обележено 70 година од ослобођења Маутхаузена Фото: Вечерње новости, Танјуг, АП
У концентрационом логору Маутхаузен, некада највећем нацистичком логору на територији садашње Аустрије, данас је одржана комеморација поводом 70 година од ослобађања
У концентрационом логору Маутхаузен, некада највећем нацистичком логору на територији садашње Аустрије, данас је одржана комеморација поводом 70 година од ослобађања, уз поруку да се жртве не смеју заборавити, а такви злочини никада поновити.
У присуству највиших државних званичника Аустрије, али и представника државе Србије, њене војске, министарстава и преживелих логораша, хиљаде људи у Маутхаузену одало је пошту жртвама нацистичких фабрика смрти.
Више од 60 делегација из целог света учествовало је у мимоходу до централног споменика жртвама Маутхаузена, а у поворци су се вијориле заставе, преживели логораши су поздрављани изразима најдубљег поштивања, а нису изостале ни сузе за онима који због нацистичког терора одавно нису са нама.
Делегацију Србије предводили су амбасадор Србије у Аустрији Перо Јанковић, помоћник министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милан Поповић и преживели логораши Душан Стојиљковић и Никола Јовановић, а присуствовали су и студенти криминалистичко-полицијских академија из Београда и из Бањалуке, кадети Војне академије из Београда, представници министарстава унутрашњих послова и одбране и Војске Србије, као и српске дијаспоре.
Крај националног меморијала и споменика Југословенима жртвама у Маутхаузену 1941-1945. године, делегација Србије такође је положила венце и одала почасти страдалим логорашима, који су прошли капије смрти Маутхаузена, нажалост само у једном правцу.
Осим српске делегације, венце и пошту страдалим Југословенима, одали су, између осталих представници Украјине, Македоније, Италије, јеврејских заједница, Словеније, Мађарске, Албаније, Босне и Херцеговине…
Делегација Србије положила је венце на споменике страдалима Совјетског савеза, Украјине и Израела.
Амбасадор Јанковић поручио је, окупљенима код меморијала југословенским жртвама, да се све што се десило у Маутхаузену, али и у другим логорима никада не сме заборавити, ни поновити.
„Дошли смо да одамо почаст и оснажимо сећање на људе који су умрли или су убијени у фабрикама смрти и мучилиштима концентрационог логора Маутхаузен. То није само наша обавеза у знак пијетета према свим жртвама, то је наша велика дужност – да никада не заборавимо жртве нацистичке Немачке и њених сателита и да не сметнемо са ума ко сноси одговорност за најстрашније злочине у светској историји“, навео је Јанковић.
Истакао је и да се мора одлучно супроставити било каквим покушајима ревизије историје или релативизације кривице и одговорности оних који су починили најгора злодела.
Како је додао, готово је немогуће речима описати патње и страдања, методе изнуривања, као и бездушну експлоатацију којој су били изложени ратни заробљеници и интернирци у Маутхаузену и његовим споредним логорима у оквиру тог бездушног система.
Кроз Маутхаузен је, подсетио је, прошло више од 200.000 људи, а половина није преживела пакао тог и суседних логора.
Хумке у којима почивају српски заробљеници и војници, навео је, налазе се широм Европе „што доказује да је наш мали народ дао значајан допринос борби за слободу Европе“.
„Сигурно много више од многих који данас себи дају за право да нас испитују и тестирају да ли смо зрели да приступимо тој истој Европи“, рекао је Јанковић.
Преживели логораш Душан Стојиљковић, некадашњи заробљеник у Маутхаузену, обратио се поред споменика страдалим саборцима, и подсетио на стравичне судбине некадашњих затвореника, али и на њихову храброст.
Присетио се сцене у којој су једног од Срба покушали да баце у каменолом, али је он том приликом ухватио и СС официра и повукао га са собом.
Код капије логора, присећа се Стојиљковић грозота које су се дешавале, стрељана је група од 50 жена са простора Југославије, а неке од њих имале су тек 15 година. Једног српског официра, сећа се, растргли су пси.
„Нека је слава свим југословенским жртвама, не постоје политичка и етнички чиста гробља“, поручио је он.
Помоћник министра Поповић навео је да се данас поклањамо сенима наших страдалих, које никада не смемо заборавити, због чега цео свет, а посебно омладина, треба да буду упознати са свим стратиштима српског народа и војске.
Министарство за рад ће, како је додао, настојати да сваке године све већи број људи долази на обележавање комеморација како би била одата пошта страдалима и како би се очувала традиција.
Иначе, од 2006. године се комеморације поводом ослобађања логора посвећују специјалним темама, а овогодишња је у знаку каменолома и присилног рада под мотом „Уништавање кроз рад“.
Од 1939. године до ослобађања 5. маја 1945. године хиљаде заточеника било је присиљено да ради у каменолому око Маутхаузена и Гузена под најтежим условима по 11 сати дневно. Приходи од каменолома ишли су директно у касу нацистичког предузећа Deutsrd-und Steinwerke GmbH (DEST) и СС-а.
Маутхаузен је класификован као логор нивоа „3“, а циљ је био уништавање кроз рад.
Пре смрти заточеника, нацистичке власти су желеле да их максимално искористе као радну снагу. Заточеници су морали током читавог дана да носе камење тежине од 50 килограма преко такозваних „степеница смрти“.
Од 1943. су радови у каменолому смањени и заточеници су изнајмљивани војној индустрији.
У концентрационом логору Маутхаузен је било затворено око 200.000 људи, од којих готово половина није преживела ту „машинерију смрти“. Већ у априлу 1938. године, само пар дана након аншлуса Аустрије Трећем рајху, СС започиње преговоре о преузимању терена у Маутхаузену. Први затвореници су у Маутхаузен допремљени 8. августа из логора Дахау.
У Маутхаузену и његових 49 споредних логора, од 8. августа 1938. године до 5. маја 1945., када је ослобођен било је заточено више од 200.000 људи из више од 30 европских и ваневропских земаља.
Око 120.000 њих није преживело страхоте тог концентрационог логора, који је био обележен степеном три, најгором категоријом логора Трећег рајха, а степен три је значио уништење заточеника.
До 1943. Маутхаузен је био логор за „уништавање“ у којем су владали тешки услови заточеништва. Од 1941. је гасна комора била део „машинерије смрти“, а лешеви су спаљивани у посебним крематоријумима, након што су жртвама одузети сви вредности предмети, а тако и златни зуби. Међу заточеницима је било око 7.000 Срба, а више од половине није дочекало ослобођење логора.
Први заточеници српског порекла стигли су у Маутхаузен октобра 1940. године, а то су била четворица шпанских интербригадиста који су дошли са групом од 40 бораца републиканске армије из шпанског грађанског рата.
Друга већа група из Србије упућена је у Маутхаузен октобра 1942. године, а последња је стигла почетком новембра 1944. године. Поред та два, било је још 18 транспорта из нацистичких логора у окупираној Србији.
