ИН4С, Јадовно, 3. 5. 2024, Никола Милованчев: Милан Дукић – први глас о страдалима у Јадовну и извештај конзула НДХ у Београду о томе

„Ново време“, Београд, 1. јули 1942. стр. 6: тражи се информација о Милану Дукићу Фото: Јадовно41, Никола Милованчев

Многи се питају када је српска јавност први пут сазнала за Јадовно и за злочине у Јадовну, мaкaр индиректно?

Обично се мисли да је то било после Другог светског рата. Међутим, догодило се то још 1. јула 1942 – додуше стидљиво и у рубрици огласа у београдском „Новом времену“, на страни 6 тог броја листа.

Било је то преко огласа Софије Дукић, жене трговца Милана Дукића из Доњег Лапца у Лици. Софија Дукић је наиме у „Новом времену“ објавила фотографију мужа и оглас следеће садржине:

„Моли се свако ко ма шта зна о Милану Дукићу трговцу, који је нестао из Доњег Лапца пут Госпића у Јадовно да јави његовој жени Софији Дукић, Прокупље, Југ Богданова улица 207. Добиће награду“.

Оглас је кратак али за упућене довољно јасан: трговац из Доњег Лапца је одведен у Госпић и нестао пут Јадовна. Родбина појединих настрадалих је очито већ знала судбину и то где су страдали.

„Ново време“, Београд, 1. јули 1942. стр. 6: тражи се информација о Милану Дукићу

Међутим, чак и овако прикривен глас о усташким злочинима навукао је на себе пажњу у конзуларном представништву које је Независна Држава Хрватска (НДХ) отворила у Београду у договору са нацистичким окупатором а не са владом Милана Недића, као што данас пишу поједини фалсификатори историје (влада окупиране Србије није имала министарство спољних послова, већ је Србију у тим пословима заступао опуномоћеник окупатора, министарства спољних послова Рајха – прво Феликс Бенцлер а затим Херман Нојбахер).

„На путу у Смедерево“, „Ново време“, 1. јули 1942. стр. 3 Фото: Јадовно 41, Никола Милованчев

Бојећи се откривања истине о усташким злочинима, тај усташки шпијунски центар у Београду се одмах усплахирио. О овоме се може више сазнати из књиге Александра Војиновића „НДХ у Београду“ (Загреб 1995, стр. 137-140), у којем је у целости наведено „Извјешће из Београда“ упућено 2. јула (српња) 1942. Министарству вањских послова НДХ у Загребу.

Подносилац извештаја био је генерални конзул НДХ у Београду др Анте Никшић, пре тога велики жупан (и велики злочинац) у Карловцу ¹.

Шта је бринуло београдске усташке обавештајце, који су очито свакодневно брижљиво пратили београдску штампу?

У споменутом извештају, заведеном као „В.Т. 45/42“, Никшић је огорчен већ и због самог спомињања избеглица у штампи: он извештава да је „јучер“ (1. јула 1942) „Ново време“ донело слику групе избегличке деце која су упућена у Смедерево, као и да је 30. јуна исти лист објавио вест о поштеном дечаку избеглици који је нашао новац и предао га жандарму. Даље конзул Никшић наводи да је „прекјучерашња“ (30. јун) „Обнова“ донела „слику најмлађег четника избјеглице петнаестогодишњег дјечака Милекића“ (у ствари ради се о Радивоју Миленковићу).

Затим у извештају следи напад на генерала Недића зато што београдска штампа, чак и у условима окупације извештава о овим догађајима: „Тиме се је успјело чак у новинама уз ове и овакове прилике подпиривати мржњу према хрватској држави и његовати прорачунано освету и нерасположење према Хрватима.

Дечак избеглица 15-годишњи Радивоје Миленковић, припадник пољске страже у Чумићима код Крагујевца – „Обнова“, 30. јун 1942. стр. 5 Фото: Јадовно 41, Никола Милованчев

Таква је ето тенденција и рад Недићеве владе“. Огорчење је вероватно изазвала објављена изјава младог Р. Миленковића, припадника пољске страже у Чумићима код Крагујевца, у чланку „Наш најмлађи четник“: „Урођено је мени да будем војник и бићу док сам жив и док могу да служим…Нисам млад, када треба да корисно послужим својој земљи…за спас и бољу будућност српског народа“.

Дечак избеглица 15-годишњи Радивоје Миленковић, припадник пољске страже у Чумићима код Крагујевца – „Обнова“, 30. јун 1942. стр. 5

Већ само спомињање избеглица и изјава младог српског родољуба избеглице у штампи изазвало је гнев представника НДХ у Београду и осуду држања генерала Милана Недића.

Никола Милованчев

1. Др Анте Никшић – После рата побегао ватиканским каналима у Аргентину, умро 1962. у Пилару код Буенос Аиреса. Случај Анте Никшића, пријатеља Анте Павелића из студентских дана, био је огледало стања у Краљевини Југославији: он је ступио у илегалну усташку организацију као председник суда (Судбеног стола) у Карловцу а седнице илегалног Усташког стана за Карловац су се до рата одржавале у згради суда (Томислав Мајетић, Окупацони и усташки режим у Карловцу 1941-1945, Зборник Карловац 1579-1979, Загреб 1979. стр. 538). У Априлском рату 1941. је, као усташа, уз помоћ судских стражара преузео судове у Карловцу а затим је постао вођа најкрвавије фракције унутар усташког руководства у Карловцу, над чим се згражао чак и „мекши“ део усташких вођа у том граду (Милан Бекић, Иво Бутковић, Славко Голдштајн: Округ Карловац 1941, Загреб 1965, стр. 48-49). Никшић је наредио убиство (5/6. мај 1941) угледног адвоката др Милана Вујичића, првог Србина убијеног у усташким злочинима у Карловцу (Округ Карловац, Загреб 1965, стр. 47).