N1 Beograd, 21. 6. 2026, Ученици XIII гимназије поход на Кајмакчалан преточили у филм: Час који се разликује од других, животно искуство и лекција [Видео]

Завршни кадар филма гиманзијалаца XIII београдске Кајмакчалан – Капија слободе Фото: Михајло Вила, ученик одељења III-7, генерација 2008. године, Youtube, screenshot

Група ученика и професора Тринаесте београдске гимназије одлучила је да лекције о Првом светском рату не учи само из књига, већ да пређе пут којим су некада пролазили српски војници. Њихов успон на Кајмакчалан прерастао је у филм под називом „Кајмакчалан – капија слободе„.

На иницијативу директора и у пратњи професора, ученици XIII београдске гимназије организовали су поход на Кајмакчалан.

Ученик Михајло каже за Н1 да је сам подвиг заправо почео прошле године у октобру на екскурзији.

– На путовању у Грчку у плану је било да се обиђу Крф, Видо, Метеори и Кајмакчалан. Нажалост, због неповољних временских услова, морали смо да се одлучимо да Кајмакчалан прескочимо и оставимо, што се каже, за неке боље дане. Када смо се вратили у Србију и у нашу школу, остала је та неиспуњена жеља за саму реализацију и успон на Кајмакчалан, и осетили смо да то мора да се деси“, истиче.

Како наводи, уз помоћ и подршку директора школе Бојана Вучковића и уз вођу пута Александра Алемпијевића, успели су накнадно да организују школски пут, односно поход на Кајмакчалан. Пут је реализовали у мају ове године.

Незгодни услови за успон

До самог врха Кајмакчалана попели су се пешке, а како каже, услови су били незгодни за сам успон.

– Субјективни осећај за температуру је био минус 10. Снег, изузетно јак ветар. Ово је био изузетно битан час. Час који се разликује од класичних часова и наставе у школи, ово је било једно животно искуство и лекција“, истиче.

Наводи и да је учешће у овом подухвату узело око 150 учесника, међу којима преко 100 ученика и 30 професора.

У војничкој униформи, по угледу на свог прадеду, на Кајмакчалан ишао је и Константин Донић.

– Када смо се вратили са екскуризије изучавао сам породичну историју, нарочито у периоду Првог светског рата. Тада сам сазнао да је на самом Кајмакчалану учествовао мој прадеда Цветин Радосављевић, чијим путем његовог пука смо се пењали до самог врха Кајмакчалана. Тако сам и добио идеју да се попнем у пуној ратној опреми, само без пушке, а униформу ми је сашио пријатељ са фолклора“, каже Константин.

Ученици заинтересовани за Први светски рат

Професор Марко Пејовић наглашава да су ученици заинтересовани за Први светски рат уопште, јер постоји тај лични доживљај нечег што су прошле њихове породице.

– То је за њих генерација њихових прадедова и чукундедова, и тих људи се и даље сећају у њиховим породицама, и онда постоји тај мотив. А друго, Први светски рат, поготово та 1916. Кајмакчалан има један елемент васкрсења, односно сви ти појмови су некако јеванђељског израза, од Албанске голготе, Плаве гробнице, Острва смрти и онда имамо Кајмакчалан као место где та војска васкрсава и држава заједно са њим, на један величанствен начин. Тако да су та прича о васкрсењу и ти лични мотив доживљеног, били кључни за интересовање ученика“, објашњава.

Најважније што смо ишли са другарима

– Најважнија ствар која се догодила јесте то што смо ишли са другарима. Сазнање да свима није било лако, али љубав и подршка целе екипе, свих ученика, то је нешто што је, између осталог, и мене догурало до врха“, каже Милица, ученица ове школе.

Њена другарица Уна додаје и је на њу највећи утисак оставио тренутак када је угледала капелу на врху и тај моменат када су се попели.

– Било магично и нестварно, и сви крећу да трче у једном моменту, и били смо сви заједно, и само та подршка међу другарима, али међу и професорима, нас је однела до врха“, закључује.

Анђела Чоланић