
Лажни свештеник Никола Џуфка и челници општине Подујево са албанском заставом испред српске православне цркве Светог Михаила (13-15. в) у с. Ракитница Фото: Епархија Рашко-призренска
Један од кључних фактора опстанка Срба на Косову и Метохији је Српска православна црква која обједињује Србе на свим нашим етничким територијама. Зато је она посебна мета како западног империјализма, тако и српских противника из окружења, све до најактуелнијег насртаја албанских сепаратиста на њену имовину и наслеђе. Сви они сматрају да ће коначан ударац српском јединству бити разбијање СПЦ.
Историчар Александар Раковић је недавно подсетио да се у депешама Викиликса за Епархију рашко-призренску СПЦ користио амерички конструкт „косовска православна црква“, док се у многим европским документима и не помиње целовитост СПЦ, већ се третира као „православна црква у Србији“, „православна црква у БиХ“ и „православна црква у Црној Гори“.
Однедавно је СПЦ изложена новој фази напада – криминализацији и милитаризацији, како би се подстакла верска и етничка мржња и тако отворио пут за прогон Срба и отимање манастирске и црквене имовине. Прве такве оптужбе на рачун СПЦ стигле су од британске парламентарке Алише Кернс која је у јулу 2023. године изјавила да се шверцовано оружје из Србије „складишти“ у црквама на Косову. Иако се Форин офис оградио од те изјаве и Кфор саопштио да нема доказа за тако нешто, то није омело власт у Приштини да подгрејава наратив о „терористичкој СПЦ“.
Албански политичари и аналитичари су се смењивали оптужујући СПЦ у медијима и на друштвеним мрежама, а недавно је то урадио и Сељим Пацоли, званичник партије „Нови савез Косова“ и бивши градоначелник Приштине, који је изјавио да је СПЦ била главни организатор насиља над Албанцима, уз позив да Србе треба етнички очистити са Косова.
Сличну опасну изјаву дао је и Геракућит Кучи из Института за студије хибридног ратовања „Октопус“, који је поновио тврдње да се у српским православним црквама скрива оружје. Због ових изјава реаговала је Епархија рашко-призренска, која се најпре огласила саопштењем у којем је упозорила да је ширење лажних информација о СПЦ подстицање верске и етничке мржње, а потом и поднела тужбу против ових Албанаца.
Очигледно се ради о сценарију попут оног у Кијеву где је забрањен рад канонски признате Украјинске православне цркве. По сличном сценарију би и Приштина, правдајући се тобожњим безбедносним разлозима, могла да поступи са СПЦ. Тачније, да се по узору на Украјину и Црну Гору направи „франкенштајн“ верска организација, „косовска православна црква“, која би преузела власништво над храмовима.
Својатање светиња
Албански сепаратисти су већ покушали да преузму надлежност над културном баштином Србије и СПЦ на КиМ и деценијама раде на томе да лажима обезбеде инострану подршку за преузимање Високих Дечана, Пећке патријаршије, Богородице Љевишке и Грачанице.
Парадокс је да с једне стране руше објекте СПЦ – забележено је да је за последње две и по деценије на Косову оскрнављено и порушено више од 150 цркава и храмова, а с друге стране су све активнији покушаји да се затру српске светиње прекрајањем историје и њиховим приписивањем албанском културном наслеђу.
Баш на Васкрс је верска организација под називом тзв. Косовска албанска православна митрополија отворила свој први објекат у приштинском насељу Улпијана, што би могло бити увод у отимање српског верског и историјског наслеђа, а потом највероватније и самих објеката.
Церемонија је, како је наведено, одржана у присуству верских, политичких власти и албанских интелектуалаца код католичке цркве Светог Антуна Падованског. Колико је аматерска цела кампања говори чињеница да човек који себе представља православним верником, заказује молитву испред католичке цркве.
Најављена као историјски тренутак, такозвана инаугурација прве „албанске православне митрополије“ појавила се на друштвеним мрежама, на профилу човека који се представља као први архиепископ приштински, пећки и целог Косова. У питању је извесни Нико Блажде, познатији као Никола Џуфка, који се представља као албански православни свештеник иако нема тај чин, а ни признање Албанске православне цркве. Само што не узвикне: „Алаха ми ја сам православни митрополит.“
Никола Џуфка је већ у неколико наврата предводио албанске разбојнике приликом упада у српске цркве и против њега се води неколико поступака. У новембру 2023. године, он је са мањом групом људи провалио у цркву Светог Архангела Михаила из 15. века, у селу Ракитници у општини Подујево, да би обавио „црквени обред“.
Очигледно се ради о сценарију попут оног у Кијеву где је забрањен рад канонски признате Украјинске православне цркве
Тужилаштво привремених институција га је оптужило да је насилно обио храм и да је са групом истомишљеника покушао да служи у цркви. Затим су ту цркву желели да прекрсте у цркву Фана Нолија који припада самопроглашеној албанској националној православној цркви из Елбасана. Када је парохијски свештеник Станиша Арсић, након тог разбојничког чина, у пратњи косовске полиције дошао до ове светиње, затекао ју је закључану новим катанцем.
Одбијајући кривицу за поменуте оптужбе, Џуфка је исте године испред цркве Светог Ђорђа у Призрену, где је седиште епископа призренског, од Аљбина Куртија тражио да „држава“ преузме власт од СПЦ над светињама на Косову, јер је, како је рекао „СПЦ терористичка и геноцидна“.
И поред свега, како наводе из Епархије рашко-призренске, Блажде има велику популарност међу екстремистима на Косову, па се тако нашао и у званичним промотивним материјалима такозване државе Косово. Чак је и Туристичка организација такозваног Косова њега навела као једног од албанских православних свештеника. На тој страници, такође, стоји да су Грачаница и Богородица Љевишка католичке светиње. Зато није ни чудо, како кажу свештеници ове Епархије, што он баш на Васкрс, поред католичке катедрале, покушава да спроведе овако нешто, односно прави своју расколничку епархију.
Нација испред вере
Да је Албанцима нација важнија од вере указује и случај Ибрахима Ругове, кад је овај албански сепаратиста, интелектуалац и политичар са Косова и Метохије прешао на римокатолицизам из политичких разлога, да би Албанци имали подршку и са те стране.
Тад је у свету владала верска еуфорија око мајке Терезе, па су и то обилато искористили. Рекло би се да уништење православља жели не само Католичка црква, него и владари из сенке који сматрају да цео свет треба да буде под једном религијом и једном владом, како су то видели и поручили са скупа српских интелектуалаца и свештених лица пре две године.
Важну улогу у томе има Консантинопољска патријаршија и њен патријарх Вартоломеј који, по многобројним сведочењима, води операцију „Раскол“. Треба подсетити на чињеницу да је 2016. године у фази припрема за Критски сабор, усвојена темељна одлука између православних цркава да се аутокефални статус може дати само уз сагласност свих помесних православних цркава.
Међутим, на захтев константинопољског патријарха, тема аутокефалности је скинута са разматрања Сабора, а раније постигнути договори су поништени. Након тога, патријарх Вартоломеј је прогласио своје право да једнострано додели аутокефалност, упркос одсуству таквих овлашћења у канонима Цркве.
На недавно одржаној Међународној конференцији у Београду под називом: Константинопољски патријархат као инструмент политике: рушилачка делатност патријарха Вартоломеја, послата је порука српских интелектуалаца и свештених лица да уништење православља жели, не само Католичка црква, него и владари из сенке који сматрају да цео свет треба да буде под једном религијом и једном владом.
На истом месту је указано на декласификован документ ЦИА од 11. августа 1948. године којим се разрађују детаљи операције „Атинагора“, чији циљ је био да се патријарх Максим V принуди на оставку и да се на његово место доведе Атинагора по благослову америчког председника Трумана.
Даља анализа континуитета деловања Константинопољске патријаршије од Другог светског рата показује да су сви наведени правци деловања карактеристични и за наследнике патријарха Атинагоре у Фанару: патријарха Димитрија I, а посебно за патријарха Вартоломеја. То потврђује чињеницу да је антикомунистичко деловање било само изговор у геополитичкој борби САД са Москвом и да се она наставља директним нападом на православље.

Шћиптарски самозванац из Албаније Н. Џуфка најављује оснивање „шћиптарске митрополије“ у Приштини за Васкрс 2025. Фото: Спутњик, Телеграм налог Спутњика, Сенка Милош, screenshot
Вартоломеј нечасни
Упад у поље јурисдикције канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије, и уједно давање аутокефалије расколничкој, тзв. Православној цркви Украјине, од стране Фанара, био је један од разлога, који је упалио искру сукоба у Украјини, и покренуо талас државног терора Украјинских безбедносних снага над припадницима канонске УПЦ. Управо је модел примењен на УПЦ могао да се пренесе и на наше просторе, па да се по истом рецепту направе косовска православна црква, хрватска, босанска и црногорска.
Зато није било изненађење ни када је деветог маја 2022. године Вартоломеј I признао назив Македонске православне цркве као „Охридска архиепископија“, и нагласио да се нада даљем напретку овог црквеног ентитета. Али јесте било изненађење када је две недеље касније у Скопљу то учинио и поглавар Српске православне цркве, патријарх Порфирије, на заједничкој литургији СПЦ и Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, дајући тада аутокефалност МПЦ.
Константа вишевековног терор над Србима и њиховим светињама на КиМ наставља се и у 21. веку пред очима тзв. слободног и демократског света
Била је то последица вештачког стварања нових нација, нарочито од стране комуниста, јер у време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца територија данашње Републике Северне Македоније се звала Јужна Србија, Стара Србија, или Вардарска Бановина. А да би била потврђена као „македонска“, треба да има и своју цркву ради учвршћења народносне свести.
Тако је завршена борба СПЦ и њеног свештенства у Македонији да очувају вишевековну припадност овог простора српској цркви, због чега су неки свештеници и робијали. Стрепњу и зебњу да би се тако нешто могло дешавати и у будућности подстичу доста млаке реакције врха СПЦ према догађају у приштинској Улпијани, ма колико он био карикиран и омаловажен.
Сличан покушај је предузет и у Црној Гори, за време Ђукановића, када су Законом о слободи вероисповести покушали одузети имовину и духовну власт Српској православној цркви. Многи су уверења да је баш тим законом и недвосмисленим атаком на СПЦ, њене светиње и њену имовину, Ђукановић нехотице учинио услугу српском елементу – тргнуо га и натерао на мобилизацију, бунт и отпор који је вишемесечним литијима то не само спречио, већ на првим изборима скинуо Ђукановића са власти.
Тако нешто прижељкују и Албанци са КиМ, али су се некако нашли у прилично шизофреној позицији: да ли да прво праве неку своју посебну косовску нацију, па ће им онда требати „Косовска православна црква“, по узору на Мирашеву „Црногорску православну цркву“ или ће покушати да то некако увежу са признатом државом Албанијом и аутокефалном Албанском православном архиепископијом. То сада није могуће из низа канонских и правних разлога, али „не зна ноћ шта доноси дан“ јер се и за претходне примере некада слично мислило и говорило.
Тим пре што се константа вишевековног терора над Србима и њиховим светињама на Косову и Метохији наставља и у 21. веку пред очима тзв. слободног и демократског света.
„Потпуно су у праву они који сматрају да је крајњи циљ воља албанске мањине на Косову и Метохији да етнички очисте ову нашу земљу, што су иначе чинили и у 19. веку до 1912. године и током Другог светског рата и после рата све до деведесетих година 20. века. Шта можете очекивати од народа који масовно руши сва српска гробља и друге трагове српског постојања у том средишњем делу Старе Србије. Та врста неког савременог неонацизма потпуног уништавања свих трагова српског историјског живота у овом делу наше земље не изазива у Европи никакву осуду, а да не кажемо згражавање“, вели за за Новости Славенко Терзић, српски историчар, дипломата и академик. У таквој ситуацији до Томоса нема много корака.
Слободан Иконић
Печат, 9. 5. 2025, Број 853