Драгољу Дража Михаиловић, 1943. Фото: Архива
Оспорена одлука број 1/46 од 15. јула 1946. године којом је ђенерал Драгољуб Михаиловић осуђен на смрт, уз трајни губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине, донета је из политичких и идеолошких разлога, оценио је јуче износећи завршну реч Оливер Антић, пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини. Он је навео и да у процесу нису поштована основна људска права, нарочито право на одбрану и правично суђење, да одбрана и окривљени нису имали право жалбе на пресуду, нити могућност да изврше увид у писмене доказе на које се позивала оптужница.
– Документа о суђењу су непотпуна, у знатном делу недостају оригинали и то битна документа као што су оптужница, пресуда, Михаиловићева ратна бележница, изјаве појединих сведока… Нарочито треба имати у виду да пресуда није израђена у писаном облику, нити уручена Михаиловићу. Тек око годину дана по његовој ликвидацији отпочело се са писањем нацрта пресуде и то у три различите варијанте од којих ниједна није испуњавала битне формалноправне елементе: прва није оверена, другу није оверио председник „судског већа”, трећа не садржи потписе службених лица, чак ни заводни печат.
Документа о извршењу смртне казне не постоје, а када се има у виду да нема ни оригиналне пресуде, строго правно гледано, реч је о убиству. Ово указује да је комунистичка власт и након ликвидације извршила заташкавање и прикривање околности под којима је „осуђен” и убијен ђенерал Михаиловић – рекао је Антић износећи завршну реч.
Истога дана када је и ухваћен 13. марта 1946. године, навео је пуномоћник предлагача рехабилитације, ђенерал Михаиловић је доведен у зграду Озне, која је истог дана преименована у Удбу. Ту је убачен у собу за мучење и подвргнут тортури која је трајала 72 сата. Британски обавештајци су сазнали да су примењени специјални методи неописивог мучења.
– Речено му је ако повуче иједну реч изјаве коју је дао под тортуром, мучење креће из почетка. У то време, „рад” Озне и Удбе није био уређен никаквим законским прописима, тако да у поступању нису постојала никаква ограничења. Оптужницу су припремали политичари, а не тужилаштво – нагласио је Антић.
Као доказ да је поступак против Михаиловића био политички, Антић је цитирао делове књиге „Свједочанства” бившег државног тужиоца ФНРЈ Јосипа Хрнчевића. У њој се наводи да је формирана група консултаната коју су чинили он, Милош Минић, Раде Хамовић, Владимир Дедијер и Јосиф Маловић која је помагала током истраге. У књизи је изнета и тврдња да их је у време посете Броза и Ранковића Москви, Ђилас позвао у његов стан на Дедињу, да размотре нацрт оптужнице против Михаиловића. Због „политичке коректуре” оптужница је дорађивана три пута.
– Од 44 позвана сведока, тужиоцу Минићу одазвало се 19 и ниједан се није заклео да ће говорити истину, а председник већа Михаило Ђорђевић је рекао да сведоци сведоче на „часну реч” – изнео је пуномоћник предлагача рехабилитације.
Антић се осврнуо и на садржаје преписки и разговора Милована Ђиласа са Александром Ранковићем, а посебно је апострофирао прво и шесто писмо. У првом писму Ђилас обавештава Ранковића да су у оптужницу унете „најважније политичке коректуре”, док у шестом Ранковић наређује Ђиласу да „оптужница не изађе из круга одбране, да инострана реакција не би могла да организује процес изван граница”.
– Посебан аспект представља истовремено суђење генералу Михаиловићу и Драгом Јовановићу, шефу специјалне полиције у Београду, иако њихове оптужнице немају никакве, ни правне ни чињеничне међусобне везе – нагласио је Антић.
Због свега наведеног он је од суда затражио да усвоји захтев за рехабилитацију Михаиловића, да поништи пресуду Војног већа Врховног суда ФНРЈ од 15. јула 1946. године.
После Антића, завршну реч изнео је адвокат Зоран Живановић, између осталог и пуномоћник Либералне странке која је такође један од подносилаца захтева за рехабилитацију. Он се сагласио са Оливером Антићем у тврдњи да је пресуда Михаиловићу донета из политичких и идеолошких разлога.
– Из материјала који су нам доступни, више је него јасно да никакви докази које су генерал Михаиловић и његови браниоци предлагали нису прихваћени. Тадашњи министар иностраних послова је током истраге против Михаиловића, а пре суђења изјавио да су његови злочини толико велики да се о њима не треба расправљати. Ни данас није поуздано утврђено како је Михаиловић убијен. Његов гроб није пронађен ни после 70 година од стрељања. Чак ни матичар није обавештен о његовој смрти, па смо је морали утврђивати у судском поступку 65 година касније – казао је Живановић који је детаљно образложио законе који су били на снази у време поступка против Драгољуба Михаиловића и објаснио на конкретном примеру како није поступано по њима.
Објављивање одлуке по захтеву за рехабилитацију команданта југословенске војске у отаџбини заказано је за сутра.
Публика
Изношењу завршних речи у поступку по захтеву за рехабилитацију Драгољуба Драже Михаиловића присуствовао је лидер радикалне странке Војислав Шешељ, њени високи функционери Вјерица Радета, Зоран Красић, Божидар Делић, принц Александар Карађорђевић, представници Српске православне цркве.
Шешељ је оценио да суд мора да донесе одлуку о рехабилитацији Михаиловића, ако има правде у овој земљи.
– Не би било ни трагова правде, ни права, ни морала, ако би суд другачије одлучио, осим да донесе одлуку о рехабилитацији генерала Михаиловића. Рехабилитација је нешто што се апсолутно мора десити. То је у народу постигнуто пре више деценија, то је учинила наука одавно, као и народна скупштина законом о изједначавању припадника равногорског покрета и припадника партизанског покрета – рекао је Шешељ.
Мирослава Дерикоњић
